Ako bih se požalio na duhovno remetilačke uslove u kojima živim, da li bi mi to nešo značilo? Sigurno ne bi. Ni meni, a posebno ne nekome koga se ti remetilački uslovi uopšte i ne tiču.

Sedim ovde, pokušavam da pohvatam tanane niti nekih uvida, nekih niti koje su kao paučina na stablu kruške u julu, a iz druge sobe trešti neki kod nas popularan „grand-šou“, tv- vašar neviđenih razmera, za koji se čudom čudiš - kako neko uspe da tako nešto smisli.

Eh, šta bih dao da nisam na duhovnom putu, pa da k’o čovek dreknem: „Aman, dokle ćete više... Imate li dušu?!“. Tamo su dve starije osobe, kao priključene na struju od 500 volti, ne trepću, a muzika koja se samo iz sažaljenja može nazvati muzikom, trešti li, trešti!

I ja u tim uslovima treba da razmotrim ono što sam napisao o našoj interakciji ovde! Jesam napisao. I to mi je palo na pamet. Da je suština u interakciji. Ja pročitam šta su drugi napisali. (Naravno, ne mislim na čitanje „varnica“. One mi nekako nisu baš inspirativne.) Nešto samo prostruji kroz um, nešto mi se zakači, pa malo treperi. A nešto... sa nečim se desi nešto drugo. Pa me to nešto zakačeno navede da i ja nešto napišem. I verovatno se tamo, u belom svetu, u nekoj sobi, za nekim kompjuterom, u nekom umu, dešava nešto približno do slično.

To bi bilo to. Kao, interakcija.

Pa se onda pitam, uz „grand-šou“, koji ne želim da slušam, ali on navalio na mene, može li se pomiriti, ono što su moji uvidi, i ono što je interesovanje drugih. Moji uvidi idu mojim tokom. Interesovanja drugih mogu naići na taj tok. A mogu ići drugom stranom ulice.

Tu je svakako potreban kompromis. Pišem sebe, kao i svako što čini. Sa sobom. Ali, pokušavam i da gledam druge. Kako oni pišu sebe. I gledam koliko oni mogu da vide sebe u tome kako ja pišem sebe.

Nekih podudarnosti bude. Često i ne bude. I tada ja stavim prst na... lap-top. Zapitam ga: „Koja ti je svrha što si to prosledio? Koga to zanima?“ On, jadan, ne može uvek da se snađe, da zna šta je to sa druge strane žice jasna i lepljiva poruka. A šta nije. A šta zamajavanje na koje se niko i ne osvrne.

I tako, snalazimo se lap-top i ja kako umemo. U kompromisima.

A evo, ide pesma:

„Ti i ja smo, mila majko,

iz istoga mesta,

ta pojava česta

nije toliko retka!“

Samo veselo! Što ne mogu na dva dana da se konektujem na um priključen na 500 volti „grand-šoua“, da se odmorim od duhovnih peripetija!