Prijatna atmosfera celoga sna,

kao uoči praznika, kada se iščekuju,

lepa dešavanja, lepi susreti, lepe emocije...

Ja kraj neke kuće, pod tremom,

proučavam je, šta treba popraviti...

Objašnjavam, dvojici starijih prijatelja,

inače vrednih i preduzimljivih ljudi,

da moram pod hitno, da dodam stub,

na jednom delu zgradice, loše zidali,

urušiće se greda, pod teretom cigala.

Utom, kao u kaubojskim filmovima,

u indijanskim naseljima,

kada se pojave nepoznata lica,

uznemirenost u celom naselju,

tako i ovde, u naselju moga sna:

uznemirenost i znatiželja -

stižu vanzemaljci, stižu vanzemaljci!

Ali, i ne razlikuju se mnogo od nas,

objašnjavaju neki, jedni drugima.

Ja se već buo popeo, da proverim gredu,

odozgo vidim neke od njih, u prolazu:

zaista, kao da su im samo lica, drugačija,

kao naša, a malo izmenjena u foto-šopu,

a deluju prijatno, i svima su zanimljivi.

Idem ja dalje, da tražim stub,

razgledam razne stvari, po nekim zgradicama,

naiđu mi trenuci unutrašnjeg plača,

baš jakog, možda sam i fizički osetio,

van sna: kao kada nas oblije jaka tuga,

kad dođe spasenje, da vas izvuče

iz dugih, mučnih trpljenja.

Pomislim, potom: zar mi oni,

ti dragi vanzemaljci, neće dati,

da i ja odigram neku ulogu, malo važniju,

u misiji sa kojom su došli;

kao da očekujem to, sa razlogom.

Međutim, nije mi ni važno,

znam da mogu uživati, iskreno,

u bilo kakvom sitnom poslu,

na bilo kojem, i beznačajnom, mestu.

Dolazim do zgrade, počinjem da nameštam,

neka devojka mi priđe, sva usplahirena,

prijatno: razgovarala sa nekima od njih,

kažu - došli su da pomognu,

da se iskoreni mutljavina među nama

(baš takav neki neobičan izraz izreče).

Posle svega, buđenje sa sećanjem,

sa pomišlju da zapišem san,

da ga podelim sa drugima;

a o meni, pomalo je jasno, iz svega,

što napisah ovde, ali ipak: