Rečeno je: što više na Putu duhovno budemo -

napredovali, razvijali se, jačali - neočekivano,

sa sve tananijim iluzijama suočavaćemo se,

sve teže ćemo se u njima snalaziti,

sve izoštreniji unutrašnji sluh biće nam

potreban, da bismo znali, ko je ko, i šta - šta.

Takve su pogodnosti i takve muke sveta Iluzije,

sve može biti i ovakvo i onakvo, i okruglo,

i na ćoše, i belo, i crno, pa hajde - snađi se!

Što sveobuhvatnije sagledavamo, to nam

sve te tananosti i složenosti pristupačnije,

što smo zakopaniji u užim sagledavanjima,

to se lakše i baš TVRDOKORNIJE zalepimo

za jednu varijantu, jedno gledište, jedan kut.

 

Prihvatati Božju Volju - pojednostavljeno,

ništa lakše, ništa jednostavnije, ništa ispravnije.

Ali, ako od te asptrakcije samo malo siđemo

na teren običnih životnih dešavanja, odmah -

eto komplikacija, eto glavobolja, eto raspršavanja

iluzije o jednostavnosti i lakoći našeg izbora.

Jer vodu o Božojoj Volji - Matriks, ili Bića-Sile

Tame-Iluzija, mogu da navedu na svoj mlin,

bez po muka: prepusti se dešavanjima, nemoj,

čuj, nemoj, mnogo umovati, mnogo birati,

Bog za sve brine, sve dobro i zlo, za tvoje je -

Dobro. Mahinacije političara - Božja Volja,

teška situacija u državi, takođe - Božja Volja...!

Pomiri se, ne umuj mnogo, tako mora biti...!

Dakle, ideja, koncept o Božjoj Volji može,

takođe, biti velika iluzija; nije taj koncept,

sam po sebi nedodirljiv, jer sadrži ime Božje.

 

Na drugoj strani, možemo uočiti, zaista,

neke koridore neumitnosti u našem životu,

svejedno kako da ih imenujemo, kao Viši Plan,

Božanski Plan, Božju Volju ili Neumitnost.

Ali, to samo mogu biti propisani koridori,

u okviru kojih mora biti prostora i potrebe

za našim ličnim procenama, angažovanjem,

dakle, za neprepuštanjem ćudima dešavanja.

I ako te koridore ne uočavamo, ne poštujemo,

dobijamo packe, stalno i stalno, kao pouke;

ako ih ne iščitavamo, ličimo na leptira koji -

o staklo neumorno udara, do iznemoglosti.

 

Nalazimo se u konzervativnom kolektivu,

da pođem od svoje lične priče, u kojoj sam...

I, po svojoj priorodi ne uklapamo se, u njega,

jer druge nam težnje duha i životne vrednosti.

Ako ne čitamo ispravno koridore Neumitnosti,

borićemo se neumorno da sredinu promenimo.

Da nađemo drugi, koji ceni i podržava promene.

Nađemo drugi - tu uđemo u ponovljenu priču,

nađemo treći - opet nas isto ili vrlo slično dočeka...

U tom slučaju: obitavanje u takvom kolektivu

ima svoj smisao u Planu, naše duše ili Božjem,

koji mi iz naše perspektive ne možemo da znamo.

I tu je mudro da Neumitnost prihvatimo i u njoj se,

kako znamo i umemo, snalazimo, izvlačimo pouke.

Na drugoj strani, to prihvatanje ne isključuje

naše vizualizacije, planove, težnje za promenama,

pa - i promenama takvog kolektiva u kojem smo.

Ali - uz prepuštanje onome što se bude dešavalo,

što znači - bez grčevitih pokušaja leptira o staklo.

Onda, kada se budu stvorili uslovi, po Koridorima,

talasi dešavanja sami po sebi poneće nas, izbaciti,

iz kolektiva, na neku drugu obalu, koja nam lepša.

Pogledajmo, kako nam neke stvari u životu

sasvim lako idu od ruke, a druge, i uz grčeve,

mnogo uložene energije i truda - nikako ili teško.

 

Zato nam poetski model moći - najbolji orijentir:

mi imamo svoje pozitivne težnje, ka promenama,

poklanjamo im svoju pažnju i energiju, stalno,

a dozvoljavamo da stvari teku svojim tokovima,

pa - kada po koridorima Neumitnosti bude moguće,

promene će nam se desiti, uplovićemo u njih.

Dok je za našu dušu korisnije, iako to ne vidimo,

da budemo u onome što nam trenutno ne prija,

mi ćemo tu i biti, dok nam se svrha toga ne ispuni.