Vezano za prethodni tekst u ovom serijalu, povodom preporuke da se u teškim vremenima ili u ličnim teškim dešavanjima, maksimalno posvetimo odabranoj duhovnoj praksi, kao osloncu koji treba da nas održi, preneo bih svoje isustvo sa klasičnom meditacijom.

Kao upražnjavanje kroz povremene seanse dubokog opuštanja - ona je nesporna, čak neophodna.

Međutim, mislim da ne daje efekte u prethodno prepuručenoj varijanti, da joj posvećujemo mnogo vremena u toku dana, tj. da je INTENZIVIRAMO, ukoliko se nađemo u nekim težim, napregnutijim unutrašnjim ili spoljašnjim uslovima.

U onom smislu u kojem je neki indijski duhovnjak, sećam se primera, ne sećam se imena, nekoliko godina skoro sve svoje dnevno vreme bio posvetio meditaciji.

U povoljnim uslovima, u povoljnoj sredini - to je svakako izvodljivo. Mada je u tom slučaju dilema: posvetiti se tome, ili imati meditaciju kao faktor ravnoteže, a za delovanje u svetu.

Potrebu za intenziviranjem neke, one koja nam se pokaže kao najbolja, prakse - ima bitno drugačiji smisao i ulogu za uslove koje sam naveo: kada smo izloženi pojačanim pritiscima. Tada nam intenzivirana praksa dolazi kao oslonac.

Pamtim svoje iskustvo, iz takvih perioda, kada sam pokušavao da oslonac nađem u meditaciji. U normalnim okolnostima, pre toga, meditacijom sam postizao efekte koji se i inače opisuju u literaturi: takoreći neopisivo prijatnu, duboku opuštenost, bezmisaonost...

Intenziviranje meditacije u teškim uslovima - izazivalo je, naprotiv, suprotne efekte, kao da je pojačavalo unutrašnje probleme.

Ono što danas imam kao svoje rešenje za ovakve, vanredne životne okolnosti ili dešavanja je moja varijanta štajnerovske varijante meditacije nad nekom temom, kao indukcija određenog stanja svesti, što je detaljnije opisano u jednom od prethodnih tekstova u ovom serijalu.