Da li susret sa Bićem i Ljubavlju u sebi znači -

samoosuđenost na nedelanje, amputiranje

sopstvene volje, sopstvenih izbora i sudova?

" Tada, svi napori prestaju … 

mozganja postaju nepotrebna …

nije bitno što se ne zna ništa, …

dok poznaje se sve

u osjećaju Ljubavi."

Da li nam prepuštanje krilima Ljubavi znači:

plandovanje u rajskoj viziji, iz starih vremena?

Mi isključimo svoje težnje, svoje planove,

svoje odluke, sve svoje, što nam je dato ovde

(a ko nam sve te svojstvenosti dao, zašto?),

i pretvorimo se u marionetu, čije konce iz Visina

povlači Bog ili neko drugo Biće, i mi igramo,

igramo, nošeni Ljubavlju, isključene volje i uma?

U zoni slobodne volje, u zoni testova koji -

izazivaju nam maksimum naprezanja i snalaženja,

koji sami po sebi znače razna iskustva i rast.

Znamo li mi ko to upravo želi, žarko želi -

da živimo ovaj život, isključena uma, volje,

amputiranih težnji, delovanja, kreativnosti?

Stopiti se sa Ljubavlju u sebi, zračiti Ljubav,

ništa lepše, ništa poželjnije, ali znači li to -

isključivanje svih onih drugih faktora nam,

koji su čak banalno neophodni, nezaobilazni,

na svakom nam koraku, u svakom trenutku?

Ako želim da živim, ja moram da mislim, kako -

da nabavim hleb, a u ovom svetu, za sada,

hlebovi ne padaju lagodno sa Neba u krila,

onih, zavaljenih u fotelji, koji su se prepustili

Ljubavi, blaženstvu, viziji harmonije i lepote...

Pa, hleb je, takođe, potreban i bližnjima mojim,

koji od mene zavise, pa opet, ni za njih,

ja ne mogu izmoliti hleb iz oblaka belih.

Nego moram da upotrebim svoj um, i druge

svoje potencijale, da se napregnem, da umem

da napravim PLAN, da imam sliku, viziju,

kako da do njega dođem, da ga steknem i imam.

Ako mi elementarno, hleb, ne dolazi, ne pada

iz oblaka ili sa Neba, ako su napor volje,

kreativnosti, LIČNE PROCENE I IZBORA,

itekako neophodni, itekako angažovani,

provocirani - onda, šta tek reći, šta reći tek,

za stotine i stotine raznih životnih situacija,

u kojima je najmanje moguće da se sedi i -

sanjarski prepušta Ljubavi i Biću u sebi.

Prepuštanje Planu, planu duše, ili Božanskom,

svakako da, ali ono nikako ne može, ne sme,

da isključuje našu delatnost, našu kreativnost,

naše procene, napore u sticanju mudrosti,

vežbe u stalnom snalaženju i prevazilaženju,

u svim okolnostima u koje smo uvučeni ili se uvukli.

Pa, šta su drugo naš rast i stalno napredovanje,

ako ne sve to skupa, svi ti naši napori skupa?

Zar nam rast dolazi tako što se prepustimo -

Ljubavi, a isključimo svoju volju i inicijativu?

Prihvatajmo mi, svakako, viši Plan, bilo koji,

ali - u njegovim okvirima, NA SVOM NIVOU,

itekako smo POZVANI da delujemo, da vagamo,

procenjujemo, planiramo, težimo, jednom rečju -

obogaćujemo svoju dušu i samo Postojanje.