Ima jedna važna, zlatna finesa,

u vrlom nam modelu moći,

koja i primenu baš olakšava.

Zna se: misao nije toliko jaka,

koliko energija nam iz srca,

odnosno, da misao sama

nema snagu bez prožimanja

energijama naših emocija.

Pozitivna slika nije jaka

samo zato što je pozitivna,

emocija je energetski oplodi.

 

Možda je jednostavnije

ako ulazimo u naša stanja,

emocionalna, stanja svesti.

Od vizija možemo poći,

ali uočićemo dosta brzo:

da naporno je stalno graditi ih.

Jer svaka slika ima svoje detalje,

često i dosta njih, a naći ih,

kombinovati i uklapati, nije baš...

 

Stanje svesti smo mi sami,

koji smo u sebi, kod sebe,

ne opterećujemo se detaljima,

iz nepredvidljivog spoljašnjeg sveta,

ne opterećujemo likovima,

izmišljanjem nekih događaja,

situacija, u sredini, u društvu...

 

Kako se ja osećam, kako mi je,

tu, u meni, kako izgleda, odavde -

to je temeljno pitanje, perspektiva.

 

Vizija: živim u sredini, međ' ljudima,

sa dobrim, harmoničnim odnosima.

Zađem u sebe, uživim se u sebe,

koji sam u takvoj situaciji.

Ne zamišljam ljude sa kojima sam,

ne zamišljam situacije u kojima smo,

ne zamišljam naše razgovore,

naše poduhvate, ambijente,

u kojima boravimo, živimo, radimo...

Umesto toga, ja samo, i ništa drugo:

zađem u sebe, uživim se u sebe,

koji sam u takvoj situaciji.

 

Tu rešavamo i jedno pravilo:

biti u sada-viziji, ne kao nešto,

što bi možda, moglo, nekada...

Kada zađem u sebe, koji sam,

na primer, u nekoj situaciji,

ja ovde i sada, živo i jasno,

osećam sebe u toj situaciji,

stanje, kada, ako budem, u njoj,

postoji ovde i sada, ono sam ja.

 

Dakle, ne detalji, slike, ideje,

o Novom svetu i svemu novom,

već: čisto i jasno, moje emocije,

ili moje stanje svesti, kao da,

već jesam tamo, kao da, to tamo,

već jeste u meni, sa mnom.

 

Kao što nam beše u prvoj ljubavi,

ko je se seća, iskustvo mu znano:

budu svakva dnevna iskušenja,

a mi, u njima, sa njima, pomislimo:

postoji osoba, koju volimo, koja,

ako je uzvraćeno osećanje,

misli na nas, pa odmah, samim tim,

kad nam unutrašnji pogled

tamo skrene, zapadnemo u stanje,

u prijatno stanje zaljubljenosti,

setimo se se nje, setimo se stanja,

kojim nam obojena ta faza života.

Ako u toj istoj fazi prelistavamo

likove drugih osoba u svesti,

nema pokretanja sličnih procesa,

a naša zaljubljenost se prilepi,

u jednoj fazi za jednu osobu,

u drugoj za drugu, dakle, jasno je,

suština je u našem stanju svesti,

a mi ga prilepljujemo za razne

osobe u spoljašnjem svetu.

 

Tako je i sa poetskim modelom:

suština je u našim zalaženjima

u razna poželjna, ciljna stanja,

emocionalna, psihološka,

te razna opšta stanja svesti.

Tu mogu da iskrsnu: likovi,

događaji, situacije, ambijenti...

Ali su oni nebitni, ako nam teški,

ako nam naporni, za vizualizovanje,

možemo ih izostaviti, zaobići...