Inspirisani negativom, koja nas,

eventualno, spopada u toku dana,

da zabeležimo njen negativ,

to jest, pozitivnu misao, cilj, viziju,

koji bi nam bili pravo utočište,

inspiracija, izdizanje svesti,

iznad tame, blata, haosa,

u kojem smo, eventualno.

To svakako nije teško, dosadno,

ni komplikovano, ni zamorno.

Iznervira nas sused, neki, nekako,

sednemo, otvorimo svoj dnevnik:

pa uži cilj - smireno, sasvim,

reagujem na susedove reči,

uopšte, opušten sam sasvim,

u kontaktu sa njim, vedrina...

Pa šire - smireno, sasvim,

reagujem na reči drugih ljudi,

uopšte, opušten sam sasvim,

u kontaktu sa njima, te,

ne napuštaju me pritom,

vedrina i dobro raspoloženje.

I tako u nizu, svaka, slična,

teža, lakša, negativnost,

inspiriše me, da uzmem u ruke,

svoj lepi dnevnik pozitive,

da pribeležim, kao suprotne:

misao, cilj, sliku, težnju.

Inspiriše me svaki izrazitiji

događaj, postupak, reakcija.

Ili ih uveče, u retrospektivi dana,

sve po sećanju zabeležim,

ili ih uveče, pred zalazak u san,

sve u sećanju, čitanjem ili onako,

obnovim, dopustim si svesti,

da opušteno zalebdi, nad njima.

Sa tim, lepim, prijatnim,

slikama, uplovim u san...

Ujutru, izranjajući iz sna,

ako mi okolnosti dozvole,

najpre se osvrnem, lagano,

na zabeleženi niz pozitiva

proizašlih iz jučerašnjeg dana.

I onda, idem dalje, kroz vreme...

Da li ja to spajam, neprimetno,

ružnu, tešku, negativnu prošlost,

i prijatnu, poželjnu budućnost,

u sadašnjem trenutku beleženja

inspirativnih slika i ciljeva?

Svakako je moguće, a isto tako,

moguće je da na ovaj način:

prerađujem negativnosti svog života.

Makar samo u svesti svojoj.

Malo li je, pitam se, za početak?