Ružno, gadno, jezivo, teško, zlo...prestaje da bude:

ružno, gadno, jezivo, teško, zlo, onda, kada se nađe

u umetničkom delu, kao tema, detalj, prikaz, obrada.

To više nije, kao pre: ružno, gadno, jezivo, teško, zlo...

već je sveprožimajuća Lepota umetničkog dela, nekog.

Da ne bismo više ružno, gadno, jezivo, teško, zlo...

videli i doživljavali kao takve, kakve ih doživljavamo,

u Životu, mi moramo da zauzmemo estetsku distancu,

da se izmaknemo korak unazad, i da sve to u delu:

posmatramo i doživljavamo KAO U IGRI, kao u -

umetničkoj igri, u kojoj je izrazito PROLEPŠANO,

sve ono što u Životu: ružno, gadno, jezivo, teško, zlo...

 

Možemo li pokušati da tu umetničku pouku primenimo -

u duhovnosti? Da uvek kada nam pažnju magnetizuje

nešto što je očigledno: ružno, gadno, jezivo, teško, zlo,

da se u svesti izmaknemo koraka unazad, kosmički,

duhovni, ili neki drugi, u svesti, korak unazad, te da:

vidimo sebe, kao junake nekog dela, filma, komada,

scenskog, čiju pažnju su privukle neke negativnosti.

Mi, koji smo se izmakli malo, u svojoj svesti, korak,

vidimo sebe koji je opsednut negativnostima, kao -

nekoga ko učestvuje u Životu-Umetničkom Delu,

u kojem je lepo sve: ružno, gadno, jezivo, teško, zlo...

 

Za svest koja još nije spremna, nije voljna, za opisani

iskorak, u svesti, iz začaranosti negativnostima, ovaj,

predlog, može biti čak nesuvisao, jeretički - kako da se,

sa distancom u svesti, doživi kao lepo nešto - tragično?

U pravu je takva svest, iz svog ugla ili nivoa na kojem je,

ali, svejedno, takav poduhvat predstoji svakome ko dođe

do finalnih visina nadilaženja sveta iluzija, njenih magneta,

do punog ŽIVLJENJA stava po kojem je SVE - IGRA.