Ne foliram, zaista se izvinjavam,

jer takav mi naišao, duhovni smer:

da ubuduće, samo pesme pišem.

Izvinjenje ima smisla,

jer reći će jedan: nije sve baš za pesmu,

i reći će drugi: nije sve baš pesma,

nije, samo time, što se zapakuje,

što se govor razlomi u stihove.

Ja razloge imam dublje,

sve i da nije, sve što zapišem,

baš pesma, prava pesma.

Ali hoću da imam stalnu,

kao u pripravnosti, uvek spremnu,

poetsku nameru, poetski filter,

kroz koje bih da propustim

svaku misao, svaku ideju, svaku viziju.

Kao što slike koje napravim,

propustim kroz filtere, pa ovako:

negde malo dodam plave,

negde izvbrišem oštre linije,

negde unesem svetlosnu atmosferu,

tako bih za svaku buduću ideju:

negde sažmem, negde naglasim,

negde jače poetski obojim,

negde samo kratko naznačim...

Kako shvatih, u proleće ovo rano,

da Ljubav je Moć, da Mudrosti nema,

one prave, duhovne, bez Ljubavi,

da Ljubav je skoro sinonim za pesmu,

da Moći menjanja nas i realnosti,

nema - bez Moći-Ljubavi-Mudrosti,

sve to povezah u poetski model moći.

Ja bih, dakle, sve ubuće, sve,

propustuo kroz poetski filter,

sa iskrenom poetskom namerom,

sve što zapišem, što mi dođe,

u snu i na javi, a vi, izvinite me,

ako sve od toga i ne bude,

baš pesma u pravom smislu!