Primenom dnevnika pozitivizacije,

ili na neke druge, prigodne načine,

treba da vremenom postignemo,

da nam pozitivizacija bude lako,

spontano preinačavanje svega,

negativnog, što nas snađe na Putu.

Ako su nam do sada, najčešće,

negativni i nepoželjni sadržaji,

kao crna rupa - opsedali, usisavali

pažnju i energiju, magnetizovali,

prisiljavali da se njima bavimo,

ponovo i ponovo, u toku dana,

sada - biva, kao da se radujemo

svakoj negativnosti, a zato,

da bismo je odmah podvrgnuli

našem naporu pozitivizovanja,

da bi nam bila kao inspiracija,

kao izazov kreativnom nam naporu:

uočiti negativno - misliti pozitivno.

Unesimo se u svoju uzvišenu ulogu,

ulogu karmočistača, svog života,

i svega što čini Postojanje Planete.

Pa, onda, idimo dalje, u posledicama,

koje proizilaze iz ovakvog smera nam.

"Da li će sloboda umeti da peva,

kao što su sužnji pevali o njoj?",

vizionarski saopšti nam Pesnik*.

Svaka negativa koja guši nas,

budi jaču želju, žudnju duše naše,

za postizanjem svega suprotnog,

koje nam postaje cilj i vizija težnji.

Ko jače oseća u sebi, na sebi,

ropstvo Matriksa, kolektivne svesti,

to jaču žudnju duše za slobodom,

nosi u sebi, u svojoj imaginaciji.

Koga jače guše odnosi sa ljudima,

to jaču žudnju duše ima i gaji u sebi,

o harmoničnim odnosima sa drugima.

Tu smisao nam Tame-Iluzije, ovoga sveta,

tu tajna njenog iniciranja rasta nam,

njene tajnovite uloge u Postojanju.

Pa dalje, preko dominantnih negativa

mi možemo, uz malo misaonog napora,

da izvedemo mapu budućih dešavanja,

možda još u ovom, možda u budućem,

životu, kao Igri u svetu ovih Iluzija.

Koordinate te mape budućih dešavanja

dosta jasno nam iscrtavaju sve muke,

sve negativnosti, sva tama, zlo, nevolje,

koji nas, eventualno, snalaze već sada.

Po logici spontanih težnji naše duše

svemu suprotnom od onoga što nas,

voljno, nevoljno, mi to ne vidimo,

snalazi u sadašnjem životu, ovde, sada.

Dešava li se to sasvim nezavisno,

od naših napora i dnevnika pozitive?

Ne vidimo jasno, ali slutiti možemo...

Ima ih koji su manje-više zadovoljni

dešavanjima koja ih snalaze već sada,

svejedno, bila ona pozitivna ili negativna,

ima ih koji vidno opsednuti čarima Iluzije,

ili mrežama neumitnosti ovoga sveta,

i ne pomišljaju na bolja dešavanja;

ima ih koji, opsednuti stegama muka,

ne mogu u svesti da iskorače, nikako,

van okamenjenosti takvih dešavanja,

koji su se uglibili u mukama i negativi,

da ne umeju, nemaju snage da se sete,

da postoji moć misli i vere u bolje.

Dakle, nikako nam ne može biti svejedno,

ulažemo li napor u pozitivizaciju,

kaleći neumorno snagu svojih misli,

nastojeći da, iznutra usmeravani,

postanemo kormilari životnih dešavanja,

sada, sutra, u nekom budućem životu,

ili dopuštamo da nas reka Života

bacaka na obale, ostavlja na sprudovima,

povlači u mulj, na dno, u žabokrečinu...

Ne borimo se mi protiv svega toga,

ali nosimo u sebi, u svojoj svesti,

u svim tim tumbanjima i nevoljama -

zametke lepših, poželjnijih dešavanja.

(*citat: B. Miljković)