Dopustili smo da budemo kontrolirani, podvrgnuli smo se vlasti jednog nebuloznog i paranoidnog koncepta: koncepta drugih ljudi. Da li biste mogli da definirate svoju sreću kao napor usmjeren na to da budete u punoj meri prihvaćeni od tog širokog pojma drugih ljudi. Neki religiozni ljudi nesrtno su proživjeli čitav svoj život, sve pokušavajući da se izbore za prihvaćanje nešto drukčijeg koncepta, u čijoj osnovi nisu drugi ljudi već Bog. Zato su ostali zauvijek siromašni na emotivnom planu.

Mnogi se pitaju: „Kako sam postao tako inhibi-ran, pun strahova, nesposoban da izrazim svoja osjećanja?" U stvari, oni bi da kažu: „Kako mi je oduzeta emotivna spontanost u detinjstvu?"

Kada, od koga i na koji način je zgužvana i iščupana ta emotivna komponenta moje ličnosti? Ali sada ne znači mnogo što će se utvrditi gde je sve to počelo. Ono što znači je izlječenje. To što je ova ili ona osoba, ovaj ili onaj događaj bio uzrok tome, nije više tako važno. Potrebno je izlječiti sebe. Prošlost je mrtva, pokopana i uskrsla. Od nje potiču dobro i zlo. Od nje potiče sam život.

Treba voljeti prošlost. Starajmo se i o sadašnjosti, baš u aktualnoj situaciji, odlučnoj za dalji životni tok.

Inhibirana ličnost, egoista, neprekidno je obuzeta sobom. Ne dopada se samoj sebi, smatra da nije privlačna, sve zato što ne pokazuje svoja osjećanja i krije svoje sposobnosti; ona ne prihvaća svoj udio u riziku prilikom stupanja u odnose sa drugima; malo misli o svojim bližnjima; ne vidi dalje od svog nosa, nesposobna da vidi koga ima oko sebe. Naučila je da živi da bi bila prihvaćena, što joj nikada nije bilo dovoljno. Inhibirana osoba ne voli, mada želi da bude voljena. Ne postoji ljubav bez uzajamnosti. Ona ostaje zatvorena u sopstvenoj školjki.

Svi imaju probleme, ali ako nauče da ih izraze, problemi iščezavaju. Jedan ženski pacijent rekao je svom psihoterapeutu: „Zaljubila sam se u vas."

 „Zaista?"

„Da, osećam veliku ljubav prema vama." „Pa to je divno! I kako se osjećate?" „Često mislim o vama, zamišljam kako razgovaramo, izlazim sretna sa naših seansi. Osećam se ispunjenom kada mogu da podijelim svoja osjećanja s vama. Hoćemo li sada nastaviti sa terapijom?" „Zar ne želite da čujete šta mislim o tome?" Ne " Čudesno! Veličanstvena je sposobnost izražavanja svojih osjećanja na tako slobodan način, bez ograda, nekome ko sve to razume.

Svi naši psihološki problemi nastaju zato što ne dajemo glas svojim osjećanjima. Uplašeni smo. Ne umemo da izrazimo ni negativna ni pozitivna osjećanja. Potpune smo neznalice u izražavanju naših emocija. Bojimo se.

Sposobni smo da govorimo o svojim problemima, ali ne i o svojim osećanjima.

Psiholog Karl Rodžers govori o kongruenciji: da ti otkrijem svoj problem i tako rizikujem. To znači da sam spreman da podelim s tobom svoje osjećanje koje se odnosi na tebe ili na određenu situaciju. Mogu da kažem: „Zaljubljen sam u tebe"; „Zadivljen sam"; „Privlačiš me seksualno"; ali i: „Ima nešto u tebi što mi smeta";

„Ponekad me zaista nerviraš", itd. Mi gotovo nikad ne govorimo takve stvari koje otkrivaju ko smo, koje osvetljavaju našu tajnu. „Ima nešto u tebi što me privlači, prosto me obara. Ne znam baš točno šta je to".

Osjećanja otkrivaju moje unutrašnje ja. Šta bi se dogodilo kad bi ljudi znali ne ono što smo učinili, već ko smo i šta osećamo?