Kalendar događanja

Član JosipJankovic

Upisao:

JosipJankovic

OBJAVLJENO:

PROČITANO

169

PUTA

DVA REDA

DVA REDA
Koristi svoje vreme, uči, nastoj da budeš omiljen i koristan, ukoliko su ljudi za to tamo prijemljivi, ali se nemoj nametati, nemoj nikada izgledati nestrpljiviji, nemoj nikada izgledati da imaš manje slobodnog vremena no tvoji domaćini.

DVA REDA

Sada je sa njim unekoliko bilo ponovo isto kao nekada posle posete majstora muzike za vreme njegovog latinskog đakovanja. Jozef ne bi ni pomislio da poziv u Marijafels znači naročito odlikovanje i valjan prvi korak na lestvicama hijerarhije, ali je to mogao pročitati iz držanja i
ponašanja svojih drugova. Dok je od pre nekog vremena pripadao najužem krugu elite igrača staklenih perli, sada, zbog tog neobičnog naloga, svi su ga označavali kao nekog koga viši imaju u vidu i kojim nameravaju da se posluže. Jučeranji drugovi i saputnici u težnjama nisu se baš povlačili ili bivali neljubazni. U tom visoko aristokratskom krugu ljudi su suviše pazili na ophođenje, ali se stvorilo neko rastojanje. Dojučeranji drug mogao je preksutra postati pretpostavljeni. Taj krug ljudi je u međusobnom odnosu takva stepenovanja i diferenciranja obeležavao najtananijim treptajima i izražavao ih je. Izuzetak je činio Fric Tegularijus. Pored Feromonta njega smemo obeležiti kao najvernijeg prijatelja u životu Jozefa Knehta. Taj čovek, po svojim talentima određen za najviše stvari, bio je teško ometen odsustvom zdravlja, ravnoteže i samopouzdanja. Bio je istih godina kao i Kneht, dakle u doba njegovog prijema u red oko trideset i četiri godine. S njim se Kneht prvi put sreo pre nekih deset godina na jednom kursu igre staklenih perli i onda je osetio koliko se taj tihi i nešto melanholični mladić osećao privučen k njemu. Svojim smislom da oseti ljude, koji mu je, iako nesvesno, već tada bio svojstven, on je takođe osetio vrstu suštine te ljubavi. Ona je bila prijateljstvo i obožavanje spremno na bezuslovno predavanje i potčinjavanje, prožeto žarom sanjarenja gotovo
religioznog karaktera, ali osenčeno unutrašnjom otmenošću i osećanjem punim poimanja unutrašnje tragike i držano u granicama. Još od doba Desinjorija poljuljan i senzibilan, čak i nepoverljiv, Kneht
je tog Tegularijusa držao na rastojanju sa konsekventnom strogošću, mada je i on osećao da ga taj interesantan i neobičan drug privlači. Za to karakterisanje služi nam jedan list iz službenih zabeležaka
Knehtovih, koje je godinama docnije vodio za isključivu upotrebu vrhovne vlasti. Tu se veli:
„Tegularijus. Lični prijatelj referentov. U Kojperhajmu višestruko odličan đak, dobar starofilolog, veoma zainteresovan filozofski, radio o Lajbnicu, Bolcanu, docnije o Platonu.
Najdarovitiji, najsjajniji igrač staklenih perli koga poznajem. Bio bi predodređen za magistra igre da mu karakter zbog njegovog slabog zdravlja nije za to potpuno nepogodan. T. ne sme nikada da dođe
na neki vodeći, reprezentativan ili organizatorski položaj. To bi i za njega i za zvanje bila nesreća.
Njegov nedostatak se telesno ispoljava u stanjima depresije, periodima besanice i nervnih bolova, duševno povremeno u melanholiji, jakoj potrebi za usamljenošću, u strahu od obaveze i odgovornosti, verovatno takođe i u pomislima na samoubistvo. Tako teško ugroženi hrabro se održava pomoću meditacije i samodiscipline da većina u njegovoj okolini i ne naslućuje težinu njegove patnje i zapaža samo njegovu veliku snebivljivost i zatvorenost. Dakle, dok je T. na žalost nepogodan za rukovođenje viših nadleštava, dotle je on, međutim, u Vicus lusorumu dragocenost, potpuno nezamenljivo blago.
On vlada tehnikom naše igre onako kao što veliki muzičar vlada svojim instrumentom; on slepo pogađa najnežniju nijansu, a ne može se takođe prezirati ni kao učitelj. Na višim i najvišim kursevima
ponavijanja — za niže bi za njega bila šteta — jedva bih se umeo snaći bez njega. Kako on analizira probne igre mladića, a da ih nikada ne obeshrabri, kako dokučuje njihove marifetluke, kako nepogrešivo raspoznaje i otkriva sve podražavano ili samo dekorativno, kako u jednoj dobro fundiranoj, ali još nesigurnoj i raskomponovanoj igri nalazi izvore grešaka i pokazuje kao besprekorne anatomske preparate — to je nešto sasvim jedinstveno. Taj nepodmitljivi i oštri pogled
prilikom analiziranja i korigovanja je pre svega ono što mu obezbeđuje poštovanje učenika i kolega koje bi inače bilo dovedeno u pitanje, zbog njegovog nesigurnog i neravnog, snebivIjivobojažljivog držanja. To što sam rekao o genijalnosti T. kao igrača staklenih perli, kojoj potpuno nema ravne, hteo bih da ilustrujem jednim primerom. U prvo vreme mog prijateljstva sa njim, kada obojica već više nismo nalazili mnogo šta da naučimo u tehnici, jedanput mi je, u času naročitog poverenja,
dao da pogledam neke igre koje je onda bio komponovao. Na prvi pogled sam mislio da su sjajno pronađene i da su nekako nove i originalne po stilu. Izmolio isam da mi da zapisane temate da ih proučim. U tim kompozicijama igre, pravim pesmama, našao sam nešto tako čudnovato i neobično da mislim da to ovde ne smem prećutati. Te igre su bile male drame gotovo monološke strukture i u njima se ogledao individualni, koliko ugroženi, toliko genijalni duhovni život njihovog autora kao u savršenom autoportretu. Dijalektički se koncentrovalo i prepiralo ne samo između raznih tema i grupa tema na kojima se igra zasnivala i čije je sledovanje i stavljanje jednih prema drugima bilo veoma bogato duhom, već je takođe ne na uobičajeni, klasičan način do kraja bila dovedena sinteza i harmonizacija suprotnih glasova. Naprotiv, ta harmonizacija je pretrpela čitav niz prekida i svaki put
je ostajala kao umorna i očajna pred raspadanjem i gubila se u pitanju i sumnji. Time su one igre dobijale ne samo uzbudljivu i, koliko ja znam, dotle nikada smelo pokušanu hromatiku, već su čitave igre postale izraz tragične sumnje i odricanja; postale su slikovita konstatacija sumnjivosti svakog duhovnog truda. Pri tom su one u svojoj duhovnosti, kao i u svojoj tehničko-igračkoj kaligrafiji i usavršavanju, tako vanredno lepe da bi se nad njima moglo plakati. Svaka od tih igara je tako prisno i
ozbiljno težila rešenju, a onda se tako plemenito odricala njega, da je bila kao savršena elegija prolaznosti koju nosi sve lepo i sumnjivosti koja se najzad nalazi u svim visokim duhovnim ciljevima. Isto tako, neka Tegularijus, ako preživi mene ili moje službovanje, bude preporučen kao krajnje nežno, dragoceno, ali ugroženo dobro. Treba da uživa vrlo mnogo slobode. Njegov savet u svim pitanjima igre neka bude saslušan kao važan. Međutim, neka mu se nikada ne povere učenici da
njima samo on rukovodi.”
Taj čudnovati čovek je tokom godina zaista postao Knehtov prijatelj. On je Knehtu, kome se divio ne samo zbog njegova duha već takođe i zbog nečega što je bilo kao gospodarska priroda, bio dirljivo odan. Mnogo od onoga što znamo o Knehtu predano je preko njega. On je, možda, bio jedini u najužem krugu mlađih igrača staklenih perli koji nije zavideo svome prijatelju zbog naloga koji mu je bio dat i jedini za koga je njegovo opozivanje na neizvesno vreme predstavljalo tako dubok, gotovo nepodnošljiv bol i gubitak.
Jozef Kneht je novo stanje radosno osetio čim je bio savladao onaj izvesni užas od naglog gubitka svoje voljene slobode. Osetio je želju za putovanjem, želju za delatnošću i radoznalost za strani svet u koji su ga slali. Uostalom, mladog brata reda nisu tek onako pustili da putuje u Marijafels.
Prethodno je tri nedelje bio stavljen u „policiju”. Tako se među studentima nazivalo ono malo odeljenje u aparatu vaspitne vlasti koje bi moglo nositi naziv političko odeljenje ili ministarstvo inostranih poslova, ako to, možda, ipak ne bi bila suviše velika imena za malu stvar. Tu je bio upoznat sa pravilima ponašanja za braću reda prilikom boravka u svetu, napolju, i gotovo svakog dana mu je gospodin Diboa, šef te službe, lično posvećivao jedan sat. Tom savesnom čoveku izgledalo je naime podozrivo da se na takvo mesto napolje pošalje čovek tako neisproban i još potpuno nevičan u svetu. On nije ni tajio da ne odobrava odluku majstora igre staklenih perli i dvostruko se upinjao da mladom bratu reda sa prijateljskom brižljivošću ukaže na opasnosti od sveta i na sredstva kojima bi im uspešno stao nasuprot. I očinski zabrinuta, poštena namera šefova tako se srećno spojila sa voljnošću mladog čoveka da bude poučen, da je u tim časovima njegovog uvođenja
u pravila opštenja sa svetom Jozef Kneht svome učitelju zaista postao drag. Umiren i sa punim poverenjem, on ga je najzad mogao pustiti u njegovu misiju. Čak je, više iz blagovoljenja, pokušao da mu i sam da neku vrstu naloga. Gospodin Diboa je, već kao jedan od malog broja „političara” Kastalije, pripadao vrlo maloj grupi činovnika, čije su misli i studije većim delom bile posvećene državno-pravnom i privrednom opstojanju Kastalije, njenom odnosu prema spoljašnjem svetu i
njenoj zavisnosti od njega. Najveći broj Kastaljana, činovnici isto toliko koliko i naučnici i studenti, živeli su u svojoj pedagoškoj provinciji i svome redu kao u nekom stabilnom, večitom i po sebi razumljivom svetu. Oni su, dabome, znali da taj svet nije oduvek-bio tu, da je jednom postao i to postajao u vremenima najdublje bede, polako i u ogorčenim borbama; da je postao na kraju epohe ratova i to kako iz asketsko-herojske samosvesti i napora intelektualaca, tako i iz duboke potrebe za
redom, normom, zakonom i merom iscrpenih, iskrvavljenih i zaparloženih naroda. Oni su to znali i znali su za funkciju svih redova i „provincija” sveta: da se uzdrže od vladanja i takmičenja, a da zato
obezbede stalnost i trajnost duhovnih osnova svih srazmera i zakona. Ali oni nisu znali da se taj red stvari nikako ne razume sam po sebi, da on predstavlja izvesnu harmoniju između sveta i duha, čije je
remećenje bilo uvek mogućno; da istorija sveta, uzeto sve u svemu, ne teži i ne favorizuje ono što se želi, ono razumno i lepo, već da to najviše povremeno trpi kao izuzetak. Gotovo svi Kastaljani u osnovi nisu zapažali tajnu problematiku njihove kastalijske egzistencije, nego je ona baš bila prepuštena onom malom broju političkih glava čiji je šef bio gospodin Diboa. Kneht je od njega, od Diboa, kad je bio stekao njegovo poverenje, dobio sumaran uvod u političke osnove Kastalije. Taj
uvod ga je s početka pre odbijao i bio mu neinteresantan, kao većini njegove braće iz reda. Potom ga je podsetio na Desinjorijevu primedbu o mogućnosti ugroženja Kastalije, uz to i na ceo, verovatno odavno preboleli i zaboravljeni gorki priukus njegovih mladićkih rasprava sa Pliniom. Najzad mu je to odjednom postalo izvanredno važno i kao jedan stupanj na njegovom putu buđenja.
Na kraju njihovog poslednjeg sastanka Diboa mu je rekao:
— Verujem da te sad mogu pustiti. Strogo ćeš se držati naloga koji ti je dao poštovani magistar igre i ne manje pravila ponašanja koja smo ti ovde mi dali. Bilo mi je prijatno što sam ti mogao biti od pomoći; videćeš da tri nedelje, koliko smo te ovde zadržali, nisu bile izgubljene. I ako ikada budeš osetio želju da mi pokažeš da si zadovoljan mojim obaveštenjima i našim poznanstvom, pokazaću ti put za to. Doći ćeš u jedan benediktinski zavod, i ako tamo ostaneš neko vreme i zadobiješ poverenje patera, verovatno ćeš u krugu te poštovane gospode i njihovih gostiju čuti takođe političke razgovore i osetiti politička raspoloženja. Ako bi me kojom prilikom hteo o tome obavestiti, bio bih ti zahvalan za to. Razumej me pravilno: nemoj se nikako smatrati nekom vrstom špijuna ili kao da zloupotrebljavaš poverenje koje ti patri budu ukazali. Nemoj mi saopštiti ništa što ti savest ne dopušta. Ja sam ti jemac da ćemo mogućna obaveštenja primiti k znanju i upotrebiti samo u interesu našeg reda i Kastalije. Mi nismo pravi političari i nemamo moći, ali mi smo takođe upućeni na svet kome smo potrebni i koji nas trpi. Pod izvesnim okolnostima može nam biti od koristi da saznamo kad neki državnik navrati u manastir ili se papa smatra bolesnim, ili dođu novi kandidati na listu budućih kardinala. Mi nismo upućeni na tvoja saopštenja, mi imamo neke izvore, ali jedan mali izvor više ne
može biti od štete. Sada idi; na moj podstrek nemoj danas reći ni da, ni ne. Kao prvo neka ti bude da svoj zvanični službeni zadatak dobro izvršiš i da nam kod duhovnih otaca učiniš čast. Želim ti srećan put.
Pre polaska na put Kneht je pitao Knjigu preobražaja uz ceremoniju sa stabljikama hajdučke trave i naišao je na znak Li, koji znači „putnik”, sa mišljenjem „Kroz malenkost uspeh. Putniku je upornost spas.” Našao je jednu šesticu na drugom polju i u knjizi je potražio tumačenje:
Putnik dolazi u konak.
Svoje nosi sa sobom.
Postiže postojanost mladog sluge.
Oproštaj je bio veseo. Samo je poslednji razgovor sa Tegularijusom za obojicu bio tvrda proba čvrstine. Fric se usiljavao i sam je sebi nametnuo hladnoću kao da je ukočen, za njega je sa prijateljem odlazilo najbolje što je imao. Knehtovo biće nije dopuštalo tako strasno i naročito tako
isključivo vezivanje za jednog prijatelja. U slučaju nužde on je mogao biti i bez prijatelja i zrak svoje simpatije mogao je bez smetnje okrenuti novim objektima i ljudima. Za njega oproštaj nije bio važan gubitak. Ali je već tada dovoljno dobro poznavao prijatelja da bi znao kakav potres i iskušenje za njega znači taj rastanak, pa je bio zabrinut. On je već često razmišljao o tom prijateljstvu. Jednom je o njemu razgovarao sa majstorom muzike i do izvesnog stepena je bio naučio da sopstveni doživljaj i osećanje objekti više i kritički posmatra. Pri tom je došao do saznanja da ga ipak nije samo i jedino velika darovitost drugoga prikivala i udahnjavala mu kao neku strast za njega, nego baš povezanost te obdarenosti sa tako teškim nedostacima, tako velikom trošnošću. Znao je da jednostrana i isključiva Tegularijusova Ijubav prema njemu nosi ne samo lepu, već takođe opasnu draž i aspekt, to jest
iskušenje da pusti da taj slabiji po snazi, ali ne po ljubavi, povremeno oseti njegovu moć. U tom prijateljstvu on je stavio sebi u dužnost da do kraja bude veoma uzdržijiv i da vlada sobom. Ma koliko da mu je bio drag, Tegularijus ne bi kod Knehta zadobio dubok značaj da ga prijateljstvo s tim nežnim čovekom, koji je bio fasciniran svojim toliko jačim i sigurnijim prijateljem, nije poučilo o privlačnoj snazi i moći nad nekim ljudima koja mu je bila data. Počeo je osećati da nešto od te moći
druge privlači i na njih utiče, bitno pripada daru učitelja i vaspitača i da ona skriva opasnost i nameće odgovornost. Tegularijus je bio samo jedan od nekih. Kneht je video da je izložen mnogim pogledima koji su ga želeli pridobiti. Istovremeno, poslednje godine, sve jasnije i svesnije je osećao visoko napregnutu atmosferu u kojoj je živeo u selu igrača. Tu je pripadao krugu ili staležu koji zvanično nije egzistirao, ali je bio vrlo oštro ograničen, najužem izboru kandidata i repetenata igre staklenih perli. Jednom krugu iz koga se doduše poneko uzimao za pomoćne službe kod magistra, kod arhivara ili kod kurseva igre, ali od kojih niko nije bio postavljen na niže ili srednje činovničko ili učiteljsko zvanje. Oni su bili rezerva za zauzimanje vodećih mesta. Tu su jedan drugog poznavali vrlo tačno, preterano tačno. Tu gotovo nije bilo obmana o darovitosti, karakteru i o uspesima. I baš zato što je tu, među tim repetentima studija igre i aspirantima na viša dostojanstva svaki predstavljao jednu natprosečnu i značajnu snagu — svaki je bio po rezultatima, po znanju, po svedočanstvima prvorazredan, baš zato su one crte i obojenosti karaktera koje predodređuju jednog pretendenta za
vođu ili čoveka od uspeha, igrale naročito veliku i pažljivo promatranu ulogu. Nešto više ili manje ambicije, dobrog ponašanja, telesne visine ili lepe pojave, mali plus ili minus u šarmu, u delovanju na mlađe ili na vlasti, u ljubaznosti — ovde je bilo od velikog značaja i moglo je biti odlučujuće u utakmici. Dok je Fric Tegularijus, na primer, tome krugu pripadao samo kao autsajder, kao gost ili čovek koga podnose i u neku ruku pripadao samo njenoj periferiji, jer vidljivo nije raspolagao
nikakvim darom vladanja, dotle je Kneht pripadao najužem krugu. Ono što ga je preporučivalo mladima i stvaralo mu obožavaoce bila je njegova svežina, još potpuno mladalačka ljupkost, po izgledu još nepristupačna strastima, nepodmitljiva i isto tako opet detinjski neodgovorna — dakle nekakva nevinost. A ono što ga je višima činilo prijatnim bila je druga strana te nevinosti: njegovo gotovo potpuno odsustvo ambicije i laktaštva.
U najnovije vreme mladić je postao svestan delovanja svoje ličnosti, prvo na one niže i tek postepeno i naposletku takođe na one više. I kada je s tog gledišta probuđeni pogledao unazad, našao je kako obe linije prolaze kroz njegov život čak do dečačkog doba i obrazuju vrbujuće prijateljstvo
koje su mu nudili drugovi, i mlađi, i blagonaklonu pažnju sa kojom su ga tretirali mnogi pretpostavljeni. Bilo je izuzetaka, kao rektor Cbinden, ali zato i odlikovanja, kao što je pokroviteljstvo majstora muzike i odskora gospodina Diboa i magistra igre. Sve je bilo jasno, a ipak
Kneht to nikada nije hteo potpuno da vidi i da uvaži. To je vidno bio njegov unapred obeleženi put, da kao sam po sebi i bez guranja svuda dospe u elitu, da svuda nađe prijatelje koji mu se dive i visoke pokrovitelje. Njegov put je bio da ne sme ostati na dnu hijerarhije, dole u senci, nego da se stalno približava njenom vrhu i jasnoj svetlosti na kojoj se on nalazio. On bi imao da bude ne podređeni i ne privatni naučnik, već gospodar. Što je on to primetio kasnije no drugi slično
postavljeni, davalo mu je onaj neopisivi višak čari, onaj zvuk nevinosti. A zašto je to primetio tako kasno, čak tako mimo volje? Zato što za svim tim nije težio i to nije želeo, jer mu vladanje nije bila potreba, zapovedanje mu nije bilo zadovoljstvo, jer je mnogo više priželjkivao kontemplativni no aktivni život i bio bi zadovoljan da ostane još koju godinu, ako ne celog veka, neprimećeni student, radoznali i pun strahopoštovanja hodočasnik kroz svetinje prošlosti, katedrale muzike, vrtove i šume mitologije, jezika i ideja. Dakle, kad je neumoljivo video da se spotiče o vita activa, osetio je u svojoj okolini, daleko jače no do sada, zategnutosti, guranja, utakmice, ambicije; osetio je svoju nevinost kao ugroženu i neodrživu. Uvideo je da sada mora želeti i potvrditi ono što mu je neželjeno dodeljeno i određeno da bi savladao osećanje zarobljenosti i nostalgiju za izgubljenom slobodom iz poslednjih deset godina. I pošto u duši još nije bio tako sasvim raspoložen za to, privremeni rastanak od Valdcela i Provincije i put u svet osetio je kao izbavljenje.
U mnogim stolećima svog postojanja zavod i manastir Marijafels uticao je na istoriju Zapada i stradao s njim; doživljavao epohe procvata, opadanja, obnova i novih opadanja, i u nekim vremenima i na raznim područjima bio je čuven i sjajan. Nekada visoko sedište skolastičke učenosti i veštine disputovanja, i danas još sopstvenik velike biblioteke srednjovekovne teologije, posle perioda uspavanosti i inercije, bio je dospeo do novog sjaja, ovog puta negujući muziku, svoj mnogo hvaljeni
hor, misama i oratorijumima koje su napisali i izvodili njegovi patri; već od onog vremena imao je lepu muzičku tradiciju, šest orahovih sanduka punih muzičkih rukopisa i najlepšu orgulju u zemlji.
Tada je bilo došlo političko vreme manastira. I ono je ostavilo za sobom izvesnu tradiciju i vežbanje.
U vremenima zle ratne podivljalosti, Marijafels je više puta bilo malo ostrvo promišljenosti i razuma na kome su najbolje glave neprijateljskih strana oprezno tražile jedna drugu i ispitivale sporazum. I jedanput — to je bio poslednji vrhunac u njegovoj istoriji — Marijafels je bilo mesto rođenja zaključenja mira koji je za kratko vreme utolio čežnju iscrpenih naroda. Kada je zatim počelo novo doba i bila osnovana Kastalija, manastir se ponašao uzdržljivo, čak odbijajuće, verovatno ne bez
dobijenog uputstva iz Rima. Molba vaspitne vlasti za. gostoprimstvo za jednog naučnika koji je neko vreme hteo da radi u manastirskoj skolastičkoj biblioteci bila je učtivo odbijena. Isto tako i poziv da
pošalju jednog predstavnika na zasedanje iz istorije muzike. Tek počev od opata Pija, koji se u poodmaklim godinama počeo živo interesovati za igru staklenih perli, počele su veze i razmene i otada je nastao ne baš živ, ali prijateljski odnos. Razmenjivale su se knjige, ukazivala uzajamna gostoprimstva. I Knehtov pokrovitelj, majstor muzike, bio je u mladim godinama u Marijafelsu, prepisivao je notne rukopise i svirao na čuvenoj orgulji. Kneht je znao i radovao se boravku na mestu
o kome je povremeno slušao poštovanoga kako sa radošću priča.
Preko njegovog očekivanja dočekali su ga sa osobitom pažnjom i učtivošću koja ga je gotovo zbunila. To je takođe bilo prvi put da Kastalija stavlja na raspolaganje manastiru na neodređeno vreme jednog učitelja igre staklenih perli iz elite. Kod šefa Diboa je bio naučio da, naročito u prvo vreme, sebe smatra samo kao predstavnika Kastalije i da učtivosti i eventualna distanciranja prima na znanje i na njih odgovara samo kao izaslanik. To mu je pomoglo da ispliva iz prve pometenosti. On je
isto tako savladao osećanje tuđine i zebnje i tihe uzbuđenosti prvih noći u kojima je imao malo sna. I kad mu je opat Gervazijus pokazao dobroćudnu i čilu blagonaklonost, uskoro mu je u ovoj sredini
postalo dobro. Radovali su ga svežina i snaga predela, surovog planinskog predela sa oštrim stenovitim zidovima i sočnim pašnjacima punim lepe stoke. Usrećavali su ga snaga i široko prostranstvo starih građevina sa kojih se mogla pročitati istorija mnogih stoleća. Pridobila ga je lepota i jednostavna udobnost stana, dveju prostorija na gornjem spratu dugačkog gostinskog krila.
Dopadale su mu se šetnje i ispitivanja kroz divnu malu državu sa dve crkve, sa hodnicima na svodove, arhiv, biblioteka, opatski stan, više dvorišta, razvučene stajske zgrade pune dobro negovane stoke, česme iz kojih je kuljala voda, zasvođeni ogromni podrumi za vino i voće, dve trpezarije, čuvena saborna dvorana, negovani vrtovi, kao i radionica za braću svetovnjake, za bačvara, obućara, krojača, kovača i tako dalje, koji su oko najvećeg dvorišta obrazovali malo selo. Već je imao pristupa u biblioteku; orguljaš mu je već pokazao divnu orgulju i dopustio mu da svira na njoj. Ne manje su ga mamili kovčezi sa notama u kojima je stajao znatan broj neobjavljenih, delom još uopšte nepoznatih rukopisa ranijih epoha.
Izgleda da u manastiru nisu baš nestrpljivo čekali da on počne sa svojom zvaničnom funkcijom.
Trajalo je ne danima, nedeljama je trajalo dok se prišlo pravom cilju radi koga je bio tu. Istina, neki patri, a naročito sam opat, od prvog dana su rado razgovarali sa Jozefom o igri staklenih perli. Ali, o kakvoj nastavi ili inače o kakvom sistematskom radu još nije bilo reči. Kneht je i inače u ponašanju, životnom stilu i tonu opštenja duhovne gospode zapazio jedan tempo koji mu je do sada bio nepoznat, izvesnu dostojanstvenu sporost, strpljenje, blago i duga daha. Izgledalo je da svi ti oci, čak i oni koji lično nikako nisu bili bez temperamenta, raspolažu njime. To je bio duh njihova reda, to je bio hiljadugodišnji duh jednog prastarog, privilegovanog, u sreći i nevolji isprobanog poretka i zajednice u kojoj su učestvovali, kao što svaka pčela ima udela u sudbini i bitisanju svoje košnice, spava njenim snom, pati njene patnje, drhti njenim drhtajem. Upoređen sa životnim stilom Kastalije,
benediktinski stil je na prvi pogled izgledao manje duhovan, manje agilan i zaoštren, manje aktivan, ali zato, spokojniji, manje podložan uticaju, stariji, oprobaniji. Izgledalo je da tu vlada jedan duh i smisao koji je već odavno opet postao priroda. Kneht je sa radoznalošću i velikim interesovanjem, takođe sa velikim divljenjem pustio da na njega deluje taj manastirski život koji je, u vreme kad još nije bilo Kastalije, bio gotovo isti kao i danas i već imao hiljadu pet stotina godina, i koji je veoma izlazio u susret posmatračkoj strani njegove prirode. Bio je gost, bio je počastvovan, počastvovan daleko iznad očekivanja i obaveze, ali je jasno osećao: to je bila forma i običaj, i nije se odnosilo ni na njegovu ličnost, ni na duh Kastalije ili duh igre staklenih perli, to je bila veličanstvena učtivost stare velike sile prema jednoj mlađoj. Na to je bio samo delimično pripremljen i posle izvesnog
vremena osećao se, uprkos svoj prijatnosti svog marijafelskog života, tako nesigurnim da je molio svoju vlast da mu da tačnije propise o ponašanju. Magistar igre mu je lično napisao nekoliko redova.
„Nemoj misliti na to”, stajalo je u njima, „da studiji tamošnjeg života žrtvuješ koliko bilo vremena.
Koristi svoje vreme, uči, nastoj da budeš omiljen i koristan, ukoliko su ljudi za to tamo prijemljivi, ali se nemoj nametati, nemoj nikada izgledati nestrpljiviji, nemoj nikada izgledati da imaš manje
slobodnog vremena no tvoji domaćini. Ako bi oni s tobom i čitavu godinu postupali kao prvog dana gostovanja u njihovoj kući, mirno prihvati to i ponašaj se kao da ti je svejedno da li će biti dve ili
deset godina više. Prihvati to kao utakmicu u vežbanju strpljenja. Marljivo razmišljaj! Ako ti dokolica bude suviše duga, onda svakog dana uzmi po nekoliko časova, ne više vid četiri, za kakav redovan rad, na primer izučavanje ili prepisivanje rukopisa. Ali nikada nemoj ostavljati utisak kao da radiš, imaj vremena za svakoga ko želi s tobom da razgovara.”
Kneht se držao toga i uskoro se opet osećao slobodniji. Dotle je isuviše mislio na zadatak nastave za ljubitelje igre staklenih perli, koji je dao ime njegovoj misiji. Dotle su manastirski oci postupali sa njim pre kao sa izaslanikom jedne prijateljske sile koga je valjalo držati u dobrom raspoloženju.
Najzad se opat Gervazije ipak setio nastavnog zadatka, pa mu je doveo nekoliko patera koji su već bili okusili prvi uvod u igru staklenih perli. On je sa njima imao da održi dalji tečaj. Tada se pokazalo, na njegovo zaprepašćenje i s početka na njegovo teško razočaranje, da je kultura plemenite igre na tom gostoljubivom mestu vrlo površna i diletantska i da su se, kako izgleda, zadovoljavali vrlo skromnom merom znanja igre. U nastavku tog saznavanja došlo mu je takođe i drugo: da veština
igre staklenih perli i njeno negovanje u manastiru nikako nije bilo ono radi čega je poslan ovamo.
Zadatak da to nekoliko patera, nešto naklonjenih igri, unapredi malo u osnovima i da im pribavi zadovoljenje jednog skromnog bavljenja sportom, bio je lak, suviše lak, i bilo koji drugi kandidat igre bio bi mu dorastao, čak kad ni izdaleka ne bi pripadao eliti. Dakle, ta nastava nije mogla biti prava svrha njegove misije. Počeo je da shvata da su ga ovamo poslali manje da poučava, a više da uči.
Uostalom, baš kad je mislio da je to prozreo, njegov ugled u manastiru je odjednom ojačao, a sa tim takođe njegova samosvest. Jer, uprkos svim dražima i prijatnostima svoje uloge gosta, on je svoj boravak povremeno već osećao kao premeštaj po kazni. Jednog dana se desilo da mu se u razgovoru sa opatom nenamerno omakla aluzija na kineski I Ging. Opat je slušao, postavio nekoliko pitanja i kad je video da je njegov gost toliko iznad očekivanja upućen u kineski i u Knjigu preobražaja, nije mogao sakriti svoju radost. On je imao naročitu ljubav za I Ging i pored toga što nije razumevao kineski i što je njegovo znanje o knjizi proročanstava i drugim kineskim tajnama bilo onako bezazleno površno kako su se današnji stanovnici tog manastira zadovoljavali u gotovo svim svojim naučnim interesovanjima. Ipak se moglo zapaziti da mudri i, u poređenju sa svojim gostom, tako iskusni i svetski čovek zaista ima neke veza sa duhom starokineske državne i životne mudrosti. Razvio se
razgovor neobične živosti koji je prvi put razbio dotadanje učtivo držanje između domaćina i gosta i doveo dotle da je Kneht bio umoljen da poštovanom gospodinu dva puta nedeljno daje lekcije iz I Ginga.
Dok se tako njegov odnos prema opatu i gostoprimcu razvijao u nešto življe i stvarno, napredovalo je i kolegijalno prijateljstvo sa orguljašem i mala duhovnička država u kojoj je živeo postala mu je uskoro bliska. Počelo se takođe približavati ispunjenje obećanja proročanstva koje je
bio pitao pre polaska iz Kastalije.
Njemu, putniku koji svoju imovinu nosi sobom, bilo je predskazano ne samo svratište u sklonište, već i „istrajnost mladog sluge”. To što se predskazanje ispunjavalo, putnik je smeo da prihvati kao povoljan znak, kao znak da on zaista „svoju imovinu sobom nosi”, da on zaista, i kad je udaljen od škola, učitelja, drugova, pokrovitelja i pomagača, udaljen od zavičajne atmosfere Kastalije koja hrani i obasipa pomoći, nosi u sebi skupljene duh i snage pomoću kojih je išao u susret delatnom i vrednom životu. Nagovešteni „mladi sluga” približavao mu se, naime, u vidu jednog duhovničkog učenika imenom Anton. Iako taj mladi čovek u životu Jozefa Knehta sam nije igrao nikakvu ulogu, ipak je onda, u onom naročito neskladnom prvom vremenu u manastiru, on bio znak, vesnik novog i većeg, nagoveštač događaja koji dolaze. Anton, ćutljiv mladić koji ipak vatreno i obdareno gleda, gotovo već zreo da bude primljen u krug monaha, prilično često se nalazio sa igračem staklenih perli koje su mu po poreklu i veštini bile tako tajanstvene. Međutim, malo jato učenika, u svom odvojenom i gostu nepristupačnom krilu, ostalo mu je gotovo nepoznato, jer je namerno držano daleko od njega.
Učenicima nije bilo dopušteno učešće u tečaju igre. Ali taj Anton je više puta u nedelji vršio službu pomoćnika u biblioteci; Kneht ga je tu sreo. Ponekad je dolazilo do razgovora i Kneht je sve više i više primećivao da mu je taj mladi čovek, tamnih snažnih očiju pod jakim crnim obrvama, privržen na onaj sanjalački i uslužni način poštovalačke mladićke i đačke ljubavi, kakvu je često sretao i koju je već odavno upoznao kao živ i važan element u životu reda, iako je uvek osećao želju da je izbegne.
Tu u manastiru je odlučio da bude dvostruko uzdržljiv. Izgledalo mu je kao ogrešenje o gostoprimstvo, ako bi hteo da utiče na tog mladića koji se još nalazio pod duhovničkim vaspitanjem;
takođe mu je bila dobro poznata naredba nevinosti pod kojom se čovek tu nalazio i izgledalo mu je da bi time dečačka zaljubljenost mogla postati još opasnija. U svakom slučaju morao je izbegavati svaku
mogućnost dodira, pa se prema tome upravljao.
U biblioteci, jedinom mestu gde je sretao ovog Antona, upoznao se takođe s jednim čovekom koga u početku zbog njegove skromne pojave gotovo nije ni primećivao, a koga je zatim vremenom tačnije upoznao i celog života ga voleo sa zahvalnim poštovanjem, kao na primer starog majstora muzike. To je bio pater Jakobus, najznačajniji istoričar benediktinskog reda. Imao je onda oko šezdeset godina; suvonjav, postariji čovek, s glavom kao u kopca na dugom jakom vratu, sa licem
koje je spreda, naročito zato što je bio vrlo štedljiv u pogledima, imalo nečeg beživotnog i ugašenog.
Ali, njegov profil, sa smelo vinutom linijom čela, dubokim urezom iznad grbine nosa, sa oštro skrojenim kukastim nosom i sa malo kratkom ali dopadljivom čisto isturenom bradom, odavao je izraženu i svojevoljnu ličnost. Tihi stari čovek koji je, uostalom, kada se bliže upozna, mogao biti krajnje temperamentan, imao je u manjem unutrašnjem odeljenju knjižnice svoj sopstveni sto za rad, stalno pokriven knjigama, rukopisima i geografskim kartama. Izgledalo je da je on u tom manastiru, koji je imao tako neocenjive knjige, jedini naučnik koji stvarno ozbiljno radi. Uostalom, na patera Jakobusa Knehtu je nenamerno skrenuo pažnju onaj iskušenik Anton. Kneht je primetio da su onu unutrašnju prostoriju biblioteke, gde je naučnik radio, smatrali gotovo kao privatnu sobu za studije. U nju je dolazilo malo onih koji su koristili knjižnicu, samo ako je to bilo neophodno i to tiho i s
poštovanjem, na vrhovima prstiju, iako pater koji je tamo radio nije nikako pravio utisak da se tako lako uznemirava. Razume se, i Kneht je odmah taj obzii prihvatio kao zapoved, pa je već time radni starac bio izmakao njegovom zapažanju. Jednog dana ga je Anton usluživao nekim knjigama i kada se vraćao iz one unutrašnje prostorije, Knehtu je palo u oči kako je malo zastao u vratima i kako je gledao onog utonulog u rad za svojim stolom sa sanjalačkim izrazom divljenja i strahopoštovanja,
pomešanim sa izrazom gotovo nežnog obzira i spremnosti na pomoć, kao što to katkad dobro vaspitana omladina čini prema sedoj glavi i trošnosti starosti. Kneht se prvo obradovao tom prizoru koji je sam po sebi bio lep i koji mu je takođe pokazivao da kod Antona ipak postoji isto tako sanjalaštvo za starije i one kojima se dive, bez fizičke zaljubljenosti. Idućeg trenutka pala mu je jedna više ironična misao zbog koje se posle gotovo stideo — misao: koliko je tu, u tom zavodu, bila oskudna učenost kada se omladina čudi kao čudnoj zveri i biću iz bajke jedinom ozbiljno delatnom naučniku u kući. Međutim taj gotovo nežni pogled zadivljenog poštovanja koji je Anton upro u starca, otvorio je Knehtu oči za pojavu učenog patera. Otada je on povremeno bacao pogled na tog čoveka;
otkrio je njegov rimski profil i postepeno je na pateru Jakobusu otkrivao ovo ili ono, što izgleda nije ukazivalo na običan duh i karakter. Već mu je bilo poznato da je on istoričar i da važi za najposvećenijeg poznavaoca istorije benediktinaca.
Jednog dana pater ga je oslovio. U njegovom tonu nije bilo ničeg širokog, naglašeno blagonaklonog, naglašeno dobrog raspoloženja ni pomalo očinskog naglaska, što je izgleda bio stil kuće. Pozvao je Jozefa da ga posle večernja poseti u njegovoj sobi. „U meni”, rekao je tihim i gotovo
zazornim glasom, ali izvrsno tačno naglašujući reči, „ne nalazite poznavaoca istorije Kastalije i još manje nekog igrača staklenih perli. Ali, pošto se, kako izgleda, naši tako različiti redovi sve više prijatelje, hteo bih da se i ja ne isključim iz toga i hteo bih takođe da iz vašeg prisustva ponekad izvučem malo koristi.” Govorio je sa savršenom ozbiljnošću, ali tihi glas i staro, pametno lice davali su njegovim preterano učtivim rečima više značenja koja su se prelivala između ozbiljnosti i ironije, odanosti i blagog podsmeha, patosa i zabave, kao što se to može osetiti na primer kod igre učtivosti i strpljenja beskrajnih klanjanja prilikom pozdrava dvojice svetaca ili dvojice crkvenih kneževa. Ta mešavina superiornosti i podrugljivosti, mudrosti i tvrdoglavog ceremonijala, Knehtu je bila dobro poznata od Kineza i pričinjavala mu je zadovoljstvo. Prisetio se da taj ton — njime je i majstor igre staklenih perli Tomas majstorski vladao — već duže vremena nije čuo. Obradovan i zahvalan, prihvatio je poziv. Kad je uveče potražio paterov zabačeni stan na kraju jednog tihog pobočnog krila
i dok se predomišljao na koja vrata da zakuca, na svoje iznenađenje čuo je klavirsku muziku. Slušao je. To je bila jedna sonata od Parsela, svirana bez pretenzija i bez virtuoznosti, ali sa taktom i čisto.
Prisno i ljupko k njemu je zvučala čista, iz srca vesela muzika sa svojim slatkim trozvucima i podsećala ga na vreme u Valdcelu kada je sa svojim prijateljem Feromontom na raznim instrumentima vežbao komade te vrste. Slušajući s uživanjem, sačekao je kraj sonate. U tihom i
mračnom hodniku zvučalo je tako usamljeno i daleko od sveta, tako hrabro i nevino, tako detinjski i u isto vreme superiorno, kao svaka dobra muzika usred neoslobođene nemosti sveta. Kucnuo je na
vrata. Pater Jakobus je viknuo: „Uđi!” i dočekao ga svojim skromnim dostojanstvom. Na malom klaviru još su gorele dve sveće. Da, odgovorio je pater Jakobus na Knehtovo pitanje, on svake večeri svira pola sata ili i ceo sat; svoj dnevni posao završava sa padanjem mraka i u časovima pre spavanja ne čita i ne piše. Razgovarali su o muzici, o Parselu, o Hendlu, o prastarom negovanju muzike kod benediktinaca koji su bili pravi umetnički red. Kneht je pokazao želju da upozna njegovu istoriju. Razgovor je postao živ i prokrstario je stotinu pitanja. Izgledalo je da su istorijska znanja staroga zaista izvrsna, ali nije poricao da ga je istorija Kastalije, kastalijske misli i tamošnjeg reda malo zanimala i interesovala. On takođe nije prećutao svoj kritički stav prema toj Kastaliji. On je njen „red” smatrao kao podražavan je hrišćanskim kongregacijama, i to u osnovi kao blasfemno podražavanje, jer kastalijski red nema za osnovu ni boga, ni religiju, ni crkvu. Kneht je pri toj kritici ostao slušalac pun poštovanja. Ipak je nagovestio da su o religiji, bogu i crkvi, pored benediktinskih i rimsko-katoličkih shvatanja, mogućna i da su postojala još i druga shvatanja kojima se ne može poreći ni čistota volje i stremljenja, ni dubok uticaj na duhovni život.
— Tačno — rekao je Jakobus — vi pri tom mislite između ostalog i na protestante. Oni nisu bili u stanju da održe religiju i crkvu, ali oni su u svoje vreme pokazali mnogo hrabrosti i imali su uzornih ljudi. U mom životu je bilo nekoliko godina kada su prvenstveni predmeti mojih izučavanja bili pokušaji pomirenja neprijateljskih hrišćanskih veroispovesti i crkava, naročito oni iz doba oko 1700, kada nalazmo ljude, kao što je filozof i matematičar Lajbnic, a onda neobični grof Cincendorf, koji se trude da izmire zavađenu braću. Uopšte, osamnaesti vek, ma koliko njegov duh bio brzoplet i diletantski, čudno je zanimljiv i dvosmislen duhovno istorijski i baš sam se protestantima onoga
vremena češće bavio. Tada sam otkrio jednog filologa, učitelja i vaspitača velikog formata, švapskog pijetistu[31], inače čoveka čiji se potonji uticaj puna dva stoleća jasno može dokazati. Ali tu dolazimo
na drugo područje, vratimo se pitanju legitimnosti i istorijske misije pravih redova ...
— Ah, ne — viknuo je Jozef Kneht — molim ostanite još pri tom učitelju o kome ste upravo hteli da govorite, gotovo verujem da mogu pogoditi ko je.
— Onda pogodite.
— Prvo sam pomislio na Halejca Frankea, ali to mora biti Švaba i onda ne mogu ni na kog misliti do na Johana Albrehta Bengela.
Zazvonio je smeh, a radost je obasjala naučnikovo lice. — Vi me iznenađujete, dragi, — uzviknuo je živo — zaista sam mislio na Bengela. Otkud znate o njemu? Ili je to samo po sebi svojstveno vašoj čudnoj Provinciji da se poznaju tako zastranjene i zaboravljene stvari i imena?
— I u Kastaliji bi samo mali broj znao za njega, možda niko osim mene i dvojice mojih prijatelja.
Jednom sam se bavio studijama iz osamnaestog veka, oblašću pijetizma, samo za jednu ličnu svrhu, i tada mi je palo u oči nekoliko švapskih teologa i osvojilo moje divljenje, a među njima naročito taj
Bengel. On mi je onda izgledao idealan učitelj i vođ omladine. Taj čovek bio me je tako zaneo da sam čak dao da se iz jedne knjige prefotografiše njegova slika koja je izvesno vreme visila iznad mog radnog stola.
Pater se još neprestano smejao. — Tu se srećemo pod jednim neobičnim znakom — rekao je. —
Već to je čudno što smo vi i ja u svojim studijama naišli na tog zaboravljenog čoveka. Možda je još čudnije što je tom švapskom protestantu pošlo za rukom da skoro istovremeno deluje na jednog
benediktinskog patera i jednog kastalijskog igrača staklenih perli. Uostalom, vašu igru ja zamišljam kao veštinu za koju je potrebno mnogo fantazije i čudim se što vas je mogao privući tako trezven
čovek kao što je Bengel.
Sada se Kneht zadovoljno smejao. — Dakle — rekao je — ako se sećate višegodišnjih Bengelovih studija o Otkrovenju Jovanovom i njegovog sistema tumačenja proročanstava iz te knjige, onda morate dopustiti da našem prijatelju takođe nije bio sasvim stran ni pol suprotan trezvenosti.
— Tačno je — priznao je pater. — A kako objašnjavate takve suprotnosti?
— Ako hoćete da mi dopustite jednu šalu, ja bih rekao: ono što je Bengelu nedostajalo i što je žudno tražio i želeo, a da to nije znao, bila je igra staklenih perli. Ja ga naime ubrajam u tajne preteče i pretke naše igre.
Oprezno i opet ozbiljan, Jakobus je pitao: — Izgleda mi malo smelo što baš Bengela dodajete svojoj listi predaka. A kako pravdate to?
— To je bila šala, ali šala koja se može braniti. Još u mladim godinama, pre no što ga je rad na Bibliji zaposlio, Bengel je jednom svojim prijateljima saopštio da namerava i nada se da u jednom
enciklopedijskom delu sve znanje svoga doba simetrijski i sinoptički sredi i sažme prema jednom središtu. To nije ništa drugo no ono što takođe čini igra staklenih perli.
— To je enciklopedijska misao kojom se čitav osamnaesti vek igrao — uzviknuo je pater.
— Ona jeste to — rekao je Jozef — ali Bengel nije težio samo slaganju jedne pored druge oblasti znanja i istraživanja, već stavljanju jedne u drugu, u organski poredak; bio je na putu da traži zajednički imenilac. A to je jedna od osnovnih misli igre staklenih perli. I ja bih hteo da tvrdim još više. Naime, da je Bengel imao jedan takav sistem, kao što je naša igra, njemu bi verovatno bilo prišteđeno veliko lutanje sa njegovim preračunavanjem proročkih brojeva i svojim predskazanjem antihrista i hiljadugodišnjeg carstva. Za razne talente koje je u sebi sjedinjavao, Bengel nije sasvim našao željeni pravac ka jednom zajedničkom cilju i tako se pojavio njegov matematički dar, u saradnji sa filološkom oštroumnošću, onaj čudni „poredak vremena” pomešan iz akribije[32] i
fantastike, koji ga je nekoliko godina zapošljavao.
— Dobro je — rekao je Jakobus — što niste istoričar, vi ste zaista skloni fantaziranju. Ali razumem kako to mislite; cepidlaka sam samo u svojoj stručnoj nauci.
Iz toga se razvio obiman razgovor, njihovo upoznavanje, neka vrsta prijateljevanja. Naučniku je izgledalo da je to više no slučaj, ili bar sasvim osobit slučaj što su njih dvojica, on po svojoj benediktinskoj, mladić po svojoj kastalijskoj obaveznosti, učinili taj pronalazak i otkrili tog siromašnog virtemberškog manastirskog preceptora, tog koliko nežnog, toliko čvrstog, koliko smetenog, toliko trezvenog čoveka. Mora biti nečega u tome što je vezivalo njih dvojicu, na koje je tako jako delovao isti nevidljivi magnet. I od onog večera koje je počelo Parselovom sonatom, to nešto i povezanost u stvari su bili tu. Jakobus je uživao u razmeni sa tako školovanim i još tako obradivim mladim duhom. To zadovoljstvo nije mu se pružalo tako često. Za Knehta je opštenje sa istoričarem i školovanje kroz njega koje je sada počelo bilo nov stupanj na onom putu buđenja koji je on smatrao za svoj život. Da kažemo sa nekoliko reči: kroz patera je učio istoriju, upoznao
zakonitosti i protivrečnosti proučavanja istorije i pisanja istorije i naučio da idućih godina sadašnjost i sopstveni život i dalje vidi kao istorijsku stvarnost.
Njihovi razgovori su često izrastali u prave dispute, napade i pravdanja. U početku je, razume se, pater Jakobus bio taj koji se pokazivao raspoložen za napad. Što je više upoznavao duh svog mladog
prijatelja, tim ga je više bolelo što je video kako taj mladi čovek, koji je toliko mnogo obećavao, stasa bez odgoja religioznog vaspitanja u prividnom odgoju jedne intelektualno-estetske duhovnosti.
Ono što je smatrao da u Knehtovu načinu mišljenja treba kuditi, on je stavljao na račun tog „modernog” kastalijskog duha, njegove udaljenosti od stvarnosti, njegove sklonosti prema zabavnoj apstrakciji. A kad ga je Kneht nepokvarenim, njegovom sopstvenom načinu mišljenja srodnim
shvatanjima i izjavama iznenađivao, on je likovao zato što je valjana priroda njegova mlada prijatelja tako snažno pružila otpor kastalijskom vaspitanju. Jozef je vrlo mirno primao kritikovanje Kastalije, a kada mu se činilo da je stari gospodin u svojoj strastvenosti otišao suviše daleko, hladno je odbijao njegove napade. Uostalom, među ponižavajućim paterovim izjavama o Kastaliji bilo je i takvih kojima je Jozef delom morao dati za pravo i, za svog vremena u Marijafelsu, u jednoj tački
snažno je promenio način mišljenja. Reč je o odnosu kastalijskog duha prema svetskoj istoriji, o onome što je pater nazvao „potpuno odsustvo istorijskog smisla”. „Vi matematičari i igrači staklenih perli” — umeo je reći — „izdestilisali ste sebi jednu pogodnu svetsku istoriju koja se sastoji samo iz istorije duha i umetnosti, vaša istorija je bez krvi i stvarnosti; vi tačno znate o propasti latinskog tvoren ja rečenice u drugom ili trećem veku, a o Aleksandru, ili o Cezaru, ili o Isusu Hristu ne znate ništa. Svetsku istoriju vi tretirate kao matematičar matematiku, samo kada ima zakona i formula, ali ne stvarnost, ne dobro i zlo, ne jučerašnjicu, ne sutrašnjicu, samo večitu, matematičku stvarnost.
— Ali kako se može raditi na istoriji, a da se u nju ne unese red? — pitao je Kneht.
— Izvesno u istoriju treba uneti red — praskao je Jakobus. — Svaka nauka je, između ostalog, neko uređivanje, uproščavanje, činjenje svarljivim nesvarljivog za duh. Mi verujemo da smo u istoriji upoznali neke zakone i pokušavamo da o njima vodimo računa pri upoznavanju istorijske istine. Tako otprilike kao kada se anatom pri rastavljanju tela ne suoči sa samim potpuno iznenađujućim nalazima, već nalaženjem sveta organa, mišića, veza i kostiju pod epidermisom, nalazi
potvrđenu šemu koju je u samom sebi doneo. Ali ako anatom vidi samo svoju šemu, a jedinstvenu, individualnu stvarnost zanemari, onda je on Kastaljanin, igrač staklenih perli, on primenjuje matematiku na najnepogodnijem objektu. Što se mene tiče, ko posmatra istoriju, može poneti sa sobom najdirljiviju dečiju veru, usrećujuću moć našeg duha i naših metoda, ali osim toga i uprkos tome mora respektovati neshvatljivu istinu, stvarnost, jednokratost zbivanja. Baviti se istorijom, dragi moj, nije šala, ni neodgovorna igra. Baviti se istorijom predstavlja znanje o tome da se time stremi nečem nemogućem, a ipak nužnom i krajnje važnom. Baviti se istorijom znači: prepustiti se haosu, a ipak sačuvati veru u red i smisao. To je vrlo ozbiljan zadatak, mladiću, a možda tragičan.
Od paterovih reči, koje je Kneht onda pismeno saopštio svojim prijateljima, uzimamo još jednu kao karakterističnu.
„Veliki ljudi su za mlade ljude kao suvo grožđe u kolaču svetske istorije, oni takođe spadaju u njenu pravu supstancu, izvesno, i nije nimalo prosto i lako, kao što bi se mislilo, razlikovati stvarne velikane od prividnih velikana. Kod prividno velikih, izgled veličine daju istorijski trenutak i njegova tumačenja i prilaženja; ali ima i istoričara i biografa, a kamoli novinara, kojima to tumačenje i zahvatanje jednog istorijskog trenutka hoće da kaže: trenutni uspeh pojavljuje se već kao znak
veličine. Omiljene figure takvih istoričara su kaplar koji od danas do sutra postane diktator, ili kurtizana koja za trenutak uspe da upravlja dobrim ili rđavim raspoloženjem jednog vladara sveta. A idealno raspoloženi mladići vole, obrnuto, najviše tragično neuspele, mučenike, one za trenutak suviše rano ili suviše kasno došle. Za mene koji sam, dabome, pre svega istoričar našeg benediktinskog reda, ono najprivlačnije, najčudnije i najvrednije proučavanja u svetskoj istoriji nisu ličnosti, ni državni udari i uspesi ili propadanja. Moja ljubav i nezasitiva želja su posvećene pojavama, kao što je naša kongregacija, onim vrlo dugovečnim organizacijama u kojima se čini pokušaj da se ljudi od duha i duše skupe, vaspitaju i preobraze, da se vaspitanjem — ne eugenikom,
duhom — ne krvlju, načine plemstvom osposobljenim kako za služenje tako i za vladanje. Mene je u istoriji Grka privezalo ne zvezdano nebo heroja i ne nametljiva dreka agore[33], već pokušaji kao što su bili pitagorejaca ili Platonove akademije; kod Kineza nijedna druga pojava toliko koliko dugovečnost konfučijevskog sistema, a u našoj zapadnoj istoriji kao istorijske vrednosti prvog reda izgledaju mi pre svega hrišćanska crkva i redovi koji joj služe i u nju su ugrađeni. To što neki
avanturista jednom ima sreće pa osvoji ili osnuje carstvo i ono onda traje dvadeset ili pedeset ili čak i sto godina, ili što neki dobronamerni idealista, kralj ili car, smera neku pošteniju politiku ili teži da ostvari neki kulturni san, to što je neki narod ili neka druga zajednica pod visokim pritiskom bila sposobna da izvrši nečuveno, ali i da trpi, — sve to mi nije ni približno tako interesantno kao što je pokušaj da se uvek obrazuju takve tvorevine kao što je naš red, i što su se neki takvi pokušaji mogli održati hiljadu i dve hiljade godina. O samoj svetoj crkvi neću govoriti, za nas vernike ona je van diskusije. Ali što su kongregacije, kao što je benediktinska, dominikanska, kasnije jezuitska i tako dalje, trajale više stotina godina i što su posle svih tih stoleća, uprkos svim razvicima, izopačavanjima, prilagođavanjima i nasiljima još sačuvale svoj lik i svoj glas, svoje držanje, svoju individualnu dušu, to je za mene najčudniji i najdostojanstveniji fenomen istorije.”
Kneht se divio pateru takođe i u njegovim ljutitim nepravičnostima. Pri tom onda nije još ni naslućivao ko je uistinu bio pater Jakobus, on je u njemu video samo jednog dubokog i genijalnog naučnika i još nije znao da je on osim toga bio čovek koji je i sarti sa svešću stajao u svetskoj istoriji i doprinosio njenom uobličavanju, vodeći političar svoje kongregacije i znalac političke istorije i političke sadašnjosti, kome su se s mnogo strana obraćali za obaveštenje, savet, posredovanje. Kneht
je dve godine do svog prvog odsustva opštio s tim paterom samo kao sa naučnikom i u njegovom životu, delatnosti, glasu i uticaju poznavao je samo tu jednu, njemu okrenutu stranu. Taj učeni gospodin umeo je i u prijateljstvu ćutati, a njegova braća u manastiru su takođe to umela bolje no što bi Jozef pomislio.
Posle neke dve godine Kneht se tako savršeno uživeo u manastiru, kao što je gost ili stranac to ikada mogao. Pri tom je povremeno bio na pomoći orguljašu da u svom malom crkvenom horu dalje skromno vodi u tankoj niti jednu prastaru, dostojanstvenu, veliku tradiciju. On je otkrio neke pronalaske u muzičkom arhivu i prepiše poslao u Valdcel, a naročito u Monteport. On je privukao malu početničku klasu igrača staklenih perli kojoj je sada takođe, kao najrevnosniji učenik, pripadao
i onaj mladi Anton. Opata Gervazijusa istina nije naučio kineskom jeziku, ali ga je ipak naučio rukovanju stabljičicama hajdučke trave i boljoj metodi meditovanja o izrekama Knjige proročanstva.
Opat se veoma navikao na njega i već se odavno okanio svojih pokušaja u početku da gosta povremeno zavodi na piće. Polugodišnji izveštaji u kojima je davao odgovor na službeno traženje majstora igre staklenih perli kako su u Marijafelsu zadovoljni Jozefom Knehtom, predstavljali su veličanja. U Kastaliji su tačnije no te izveštaje ispitivali liste lekcija i svedočanstva o Knehtovom tečaju igre; našli su da je nivo skroman, ali su bili zadovoljni načinom na koji se učitelj umeo privići tom nivou i uopšte običaju i duhu manastira. Ali u kastalijskoj vlasti su bili najzadovoljniji i istinski iznenađeni, ne dopuštajući razume se, da to punomoćnik primeti, čestim, poverljivim i najzad upravo
prijateljskim Knehtovim opštenjem sa slavnim paterom Jakobusom.
Taj odnos je nosio razne plodove. Neka nam je dopuštena o tome reč koja nešto unapred zadire u priču ili pak o onom plodu koji je Knehtu bio najmiliji. On je sazrevao sporo, sporo, rastao je tako oklevajući i nepoverljivo, kao seme drveća visokih planina posejano dole u plodnoj dolini. To seme, predano plodnom zemljištu i blagoj klimi, nosi u sebi kao nasledstvo uzdržljivost i nepoverenje s kojim su njegovi očevi porasli, spori tempo rašćenja spada u njihova nasledna svojstva. Tako je,
naviknut na to, mudri stari pustio da se s nepoverenjem kontroliše svaka mogućnost nekog uticaj a na njega, da sve ono što mu je mladi prijatelj, kolega sa suprotnog pola doneo od kastalijskog duha, samo s oklevanjem i stopu po stopu hvata korena u njemu. Međutim, ono je postepeno ipak klijalo i od sveg što je Kneht doživeo u svojim manastirskim godinama bilo je najbolje i njemu najdragocenije
to oskudno poverenje i samootvaranje iskusnog starca, koje je oklevajući raslo iz početaka koji su izgledali beznadežni, 6no njegovo sporo začeto, još sporije priznato razumevanje ne samo za ličnost svog mlađeg poštovaoca, već takođe i za ono što je na njemu bilo čisto kastalijskog kova. Mladić, naizgled gotovo samo đak, slušalac i učenik, stopu po stopu doveo je patera, koji je u početku reči „kastalijski” ili „igrač staklenih perli” upotrebljavao samo sa ironičnim naglaskom, pa i naglašeno kao pogrdne reči, — do priznanja, do važenja koje je isprva samo podnosio, a zatim do punog poštovanja i te vrste duha, tog reda, tog pokušaja obrazovanja jednog duhovnog plemstva. Pater je prestao da kudi mladost reda koji je sa svojih samo dvesta godina, razume se, zaostajao za benediktinskim za više od hiljadu pet stotina godina; prestao je da u igri staklenih perli gleda samo estetsko detinjstvo i da za budućnost kao nemoguće odbija nešto što bi bilo prijateljstvo ili veza
dvaju po dobu tako nejednaka reda. To delimično pridobijanje patera, Jozef je smatrao ličnom srećom i još izvesno vreme nije ni naslućivao da vlasti u tome vide vrhunac njegove marijafelske misije i uspeha. Povremeno je bez rezultata razmišljao o tome kako stoji s njegovim zadatkom u manastiru, da li tu upravo nešto postiže i koristi, da li njegovo odašiljanje na to mesto, koje je u početku izgledalo kao unapređenje i odlikovanje i na čemu su mu drugovi zavideli, ne znači, trajno uzeto, odbacivanje na jedan mrtav kolosek. Svuda se ponešto moglo naučiti, pa zašto ne i ovde? Ali u smislu Kastalije taj manastir tu, izuzev jedino patera Jakobusa, nije bio vrt ni uzor učenosti, i on nije
mogao pravilno utvrditi da li u igri staklenih perli, usled izolovanosti među samim, većinom zadovoljnim diletantima, nije već počinjao rđati i nazadovati. U toj nesigurnosti pomoglo mu je, međutim, njegovo odsustvo laktaštva kao i njegov u ono vreme prilično uznapredovao amor fati. Sve u svemu, njemu je život gosta i malog predmetnog učitelja u tom starom ugodnom manastirskom svetu bio prijatniji no poslednje valdcelske godine u krugu ambicioznih. I ako bi ga sudbina htela zanavek zadržati u toj maloj koloniji, on bi pokušao da tu ponešto promeni u svom životu, na primer da potraži nekog svog prijatelja da dođe ovamo, ili da bar godišnje izmoli odsustvo u Kastaliju. Sa ostalim bi bio zadovoljan.
Čitalac ove biografske skice možda očekuje izveštaj o drugoj strani Knehtovog manastirskog života, o religioznoj. O tome se usuđujemo da damo samo oprezne nagoveštaje. Da je Kneht u Marijafelsu imao jedan prisniji susret sa religijom, svakodnevno praktikovanim hrišćanstvom, nije samo verovaotno; to, štaviše jasno proizlazi takođe iz nekih njegovih docnijih izjava i držanja. Ali ipak moramo ostaviti bez odgovora pitanje da li je i koliko on tamo postao hrišćanin — te oblasti
nisu pristupačne našem istraživanju. On je, mimo poštovanja negovanog u Kastaliji prema religijama, imao u sebi neku vrstu strahopoštovanja koje smemo nazvati pobožnim; u hriščansko učenje i njegove klasične oblike bio je vrlo dobro upućen već u školama, a osobito pri proučavanju crkvene muzike — pre svega dobro mu je bila poznata sveta tajna mise i ritus velike mise. Kod benediktinaca je ne bez
čuđenja i strahopoštovanja kao živu upoznao religiju koja mu je dotle bila poznata teorijski i istorijski. Učestvovao je u mnogim božjim službama i otkad je upoznao neke spise patera Jakobusa i
dopustio da razgovori s njim deluju na njega, fenomen toga hrišćanstva postao mu je potpuno vidljiv.
Ono je tokom stoleća toliko puta bivalo nemoderno i nadmašeno, oglašeno starim i krutim, pa se uvek ponovo vraćalo svojim izvorima i na njima obnavljalo, ostavljajući za sobom ono što je juče bilo
moderno i pobedonosno. On se takođe nije ozbiljno ni branio protiv one misli koja mu je u razgovorima s vremena na vreme preporučivana: da je možda i kastalijska kultura samo posvetovljeni i prolazni, uzgredni i pozni oblik hrišćansko-zapadne kulture i da bi je ona jednom opet
usisala i povukla natrag. Neka i bude tako, rekao je jednom pateru, ali mu je jedanput ipak bilo ukazano njegovo mesto i služba u kastalijskom, ne u benediktinskom poretku, tu je imao da sarađuje i da se pokaže ne vodeći računa o tome da li poredak, čiji je član, pretenduje da traje večito ili samo dugo. Preobraćanje ne bi mogao smatrati sasvim dostojanstvenim oblikom bekstva. Tako je i onaj poštovani Johan Albreht Bengel u svoje vreme služio jednoj maloj i prolaznoj crkvi, a da pri tom nije ništa propustio od službe večitome. Pobožnost, to jest vernička služba i vernost do žrtvovanja života, mogućna je u svakoj veroispovesti i na svakom stupnju, a za iskrenost i vrednost svake lične
pobožnosti ta služba i ta vernost je jedina važeća proba.
Kad je bilo dve godine Knehtova boravka među patrima, u manastiru se jednom pojavio jedan gost koga su veoma brižno držali daleko od njega, izbegnuto je čak i neko površno predstavljanje. To je izazvalo njegovu radoznalost, posmatrao je tuđina, koji je uostalom ostao samo nekoliko dana, pa su mu pale na pamet razne pretpostavke. Verovao je da je poznao kao prerušavanje duhovničku odeću koju je tuđin nosio. Neznanac je kod opata, a naročito kod patera Jakobusa, imao duge sednice iza zaključanih vrata; često je primao i slao hitne vesti. Kneht, koji je o političkim vezama i tradicijama manastira znao bar po vestima, pretpostavljao je da je gost neki visoki državnik ili neki knez koji putuje inkognito. A kada je razmislio o svojim zapažanjima, setio se i jednog drugog gosta iz ranijih meseci, koji mu je tek sada izgledao isto tako tajanstven ili značajan. Pri tom mu je pao na pamet šef
„policije”, ljubazni gospodin Diboa i njegova molba da s vremena na vreme jedno oko ima baš na takvim zbivanjima u manastiru. Mada za takve izveštaje još nikako nije osetio želju ni poziv, ipak ga je savest opominjala da dobronamernom čoveku još odavno nije pisao i da ga je verovatno veoma razočarao. Napisao mu je dugačko pismo, želeo da objasni svoje ćutanje i ispričao, da bi pismu ipak dao neku sadržinu, malo o svojoj vezi sa paterom Jakobusom. Nije ni slutio koliko pažljivo i ko će sve čitati njegovo pismo.

Pregled najnovijih komentara Osobne stranice svih članova kluba

KORIZMA

VEGETARIJANCI

BRZI CHAT

  • Član iridairida

    11101

    25.04.2019. 14:58h
  • Član iridairida

    Zgodna i znakovita brojka; 11100 reg- članova

    25.04.2019. 11:20h
  • Član mkrmarmkrmar

    *

    24.04.2019. 22:29h
  • Član mkrmarmkrmar

    Laku noć svima **************************************************************

    24.04.2019. 22:29h
  • Član mkrmarmkrmar

    Dobar dan svima !

    24.04.2019. 16:31h
  • Član mkrmarmkrmar

    Zaista volim svoj kišobran je dar od moje posebno mi drage prijateljice

    23.04.2019. 10:22h
  • Član mkrmarmkrmar

    A mi imamo kišobran koji treba u kišnom danu izvesti van

    23.04.2019. 10:22h
Cijeli Chat

PROLJEĆE

USKRS

MAGAZIN

Magicusov besplatni S O S tel. 'SLUŠAMO VAS' za osobe treće dobiMAGIFON - temeljit uvid u Vašu sudbinuMAGIFON - Životne promjene, sudbinaPitajte Tarot, besplatni odgovori DA/NEPitaj I ChingAnđeliProricanje runamaSudbinske karte, ciganiceOstvarenje željaLenormand karte

OGLASI

Harša knjigeDamanhurSong of SilenceSpirit of TaraIndigo svijetPranic HealingSharkUdruga magicusUdruga leptirićiSmart studioHipnoza ZagrebKreativna akademijaMagicus.info marketingInfo izlog

Jeste li propustili aktivacijsku e-mail poruku?

Javite nam se na info@magicus.info

GODINE STUDIJA - nastavak MISIJA