GODINE STUDIJA

Jozef Kneht je sada imao oko dvadeset četiri godine. Otpuštanjem iz Valdcela završeno je njegovo đakovanje i počele su godine slobodnog studiranja. Sa izuzetkom bezazlenih dečačkih godina u Ešholcu, one su bile najveselije i najsrečnije u njegovu životu. Još jednako ima nečeg divnog i dirljivo lepog u mladićevoj lutajućoj želji za otkrićima i osvajanjima. Sada je prvi put slobodan od školske prinude; stremi ka beskrajnim horizontima duhovnoga, još mu se nijedna iluzija nije
razvejala; još nije naišla nikakva sumnja ni u ličnu sposobnost, ni u bezgraničnost duhovnog sveta.
Baš za talente kova Jozefa Knehta, koje jedan jedini dar već izrana ne nagoni da svu pažnju poklone jednom specijalnom predmetu, nego po svojoj prirodi teže ka celini, sintezi i univerzalnosti, to proleće slobode studiranja često je vreme intenzivne sreće, gotovo opijenosti. Bez prethodnog vaspitanja škole elite, bez duševne higijene vežbanja meditacije, bez blagog nadzora vaspitne vlasti, za takve talente bi ta sloboda bila teška opasnost, za mnoge i kobna, kao što je to bila za nebrojene visoke talente u vremenima pre našeg poretka, u pretkastalijskim stolećima. Na visokim školama tog prethodnog vremena, u nekim periodima je upravo kiptelo od faustovskih priroda. One su punim jedrima jedrile na pučinu nauka i akademske slobode i morale su pretrpeti sve brodolome neobuzdanog diletantizma. Sam Faust je prototip genijalnog diletantizma i njegove tragike. A u
Kastaliji je duhovna sloboda onih koji studiraju još beskrajno veća no što je bila na univerzitetima ranijih epoha, jer su mogućnosti koje studijama stoje na raspolaganju mnogo obilatije. Osim toga,
materijalni obziri, ambicije, bojažljivost, siromaštvo roditelja, izgledi za nasušni hleb i karijeru, i tako dalje, u Kastaliji su potpuno bez uticanja i ograničavanja. U akademijama, seminarima, bibliotekama, arhivama, laboratorijama pedagoške provincije — svi studenti su jednaki u pogledu porekla i u pogledu izgleda. Hijerarhija se stepenuje samo po intelektualnim i karakternim sklonostima i svojstvima učenika. U materijalnom i duhovnom pogledu, naprotiv, u Kastaliji nema
većine onih sloboda, zavođenja i opasnosti čijom žrtvom postaju mnogi talenti na svetskim visokim školama. I tu postoji još dosta opasnosti, demonije i zaslepljenosti, — gde bi ljudsko biće bilo slobodno od njih? — ali je kastalijski student ipak zaklonjen od nekih mogućnosti skretanja,
razočaranja i propadanja. Njemu se ne može desiti da podlegne pijančenju, ne može da gubi svoje mlade godine u navikama razmetljivosti i pripadništva tajnim savezima nekih studentskih generacija ranijeg vremena, niti jednog dana može otkriti da je njegova studentska svedodžba zrelosti bila zabluda, da tek tokom studija nailazi na praznine u svom prethodnom obrazovanju koje se naknadno
ne mogu ispuniti. Kastalijski poredak ga štiti od tih neprilika. Takođe nije bila velika opasnost da se rasipa na žene ili na sportska preterivanja. Što se tiče žena, kastalijski student ne poznaje ni brak sa
njegovim iskušenjima i opasnostima, ni pritvornu čednost nekih ranijih epoha, koja je studenta prisiljavala na polnu askezu, ili ga je upućivala na žene koje su se više ili manje prodavale. Pošto za Kastaljanina nema braka, to nema ni ljubavnog morala upravljenog na brak. Pošto za Kastaljanina nema novca i gotovo nikakve svojine, ne postoji takođe ni kupljivost ljubavi. U Provinciji je običaj da se građanske kćeri ne udaju suviše rano, a u godinama pre braka student ili naučnik izgleda im
sasvim poželjan kao ljubavnik. On ne pita za poreklo i imovinu, naviknut je da duhovne sposobnosti stavlja bar na ravnu nogu sa životnim, najčešće ima fantazije i humora i, pošto nema novaca, to više
no drugi mora plaćati zalaganjem samog sebe. Studentska ljubav u Kastaliji ne poznaje pitanje: hoće li me uzeti za ženu? Ne, on se neće njome oženiti. Doduše, stvarno se i to već događalo; ponekad se
dešavalo da se neki student elite putem ženidbe vratio u građanski svet, uz odricanje od Kastalije i od pripadništva redu. Ali u istoriji škola i redova to nekoliko slučajeva otpadništva imaju gotovo samo
ulogu kurioziteta.
Stepen slobode i samoopredeljenja sa kojim se učenik elite posle otpuštanja iz pripremnih škola nađe pred svim oblastima znanja i istraživanja, u stvari je vrlo visok. Ukoliko obdarenosti i interesovanja nisu od početka uži, ta sloboda je ograničena samo time što je svako ko slobodno studira bio uvek obavezan da podnese plan studija za pola godine. Vlast ovlaš nadzire izvršenje plana. Za one koji su višestruko obdareni i zainteresovani — a u takve je spadao Kneht — tih
nekoliko godina studija imaju, kroz tu široku slobodu, nečeg divno omamljivog i ushićujućeg. Upravo tim višestrano zainteresovanima, ako ne padnu u dangubu, vlast ostavlja skoro rajsku slobodu; učenik
se po volji može interesovati za sve nauke, može razne oblasti studija da pomeša jedne s drugim, da se istovremeno zaljubi u šest ili osam nauka, ili da se s početka drži užeg izbora. Osim održanja opštih životnih pravila koja važe za Provinciju i red, od njega se samo jednom godišnje traži dokument o predavanjima koja je slušao, o lektiri i radu u institutima. Tačniji nadzor i ispitivanje njegovih rezultata počinje tek sa posećivanjem predmetnih naučnih tečajeva i seminara u koje spadaju
takođe i tečajevi igre staklenih perli i muzička visoka škola. Dabome, ovde svaki student mora da iziđe na zvanične ispite i da izradi radove koje mu traži rukovodilac seminara, što se po sebi razume, ali ga niko ne prisiljava na tečajeve. On takođe može semestrima i godinama po volji samo da sedi u bibliotekama i da sluša predavanja. Takvi studenti koji se dugo zadržavaju vezani za jednu oblast znanja, time doduše odlažu svoj prijem u red, ali se s velikom trpeljivošću ostavljaju, čak i
potpomažu, u njihovom krstarenju kroza sve oblasti znanja i vrste studija. Osim moralnog, dobrog ponašanja, u pogledu rezultata od njih se ne traži ništa do da svake godine sastave „opis života”. Tom
starom i često ismevanom običaju imamo da zahvalimo za tri Knehtova opisa života napisana za vreme njegovih godina studija. Dakle, ovde nije u pitanju čisto dobrovoljno i neslužbeno pisanje, kao što su bile pesme napisane u Valdcelu, dobrovoljan i neslužben, čak tajan i više ili manje zabranjen način književne delatnosti, nego normalno i službeno. Već u najranijim vremenima pedagoške Provincije uveden je običaj da se mlađi studenti, odnosno oni koji još nisu primljeni u red, pokrenu
na sastavljanje naročite vrste napisa ili stilskih vežbi i to takozvanog „opisa života”, to jest fiktivne autobiografije prebačene u bilo koje vreme prošlosti. Učenik je imao zadatak da se prenese u neku sredinu i kulturu, u duhovnu atmosferu ma koje ranije epohe i da u njoj izmisli neku egzistenciju koja njemu odgovara. Prema vremenu i modi to je bio carski Rim, Francuska sedamnaestog, ili Italija osamnaestog veka, Periklova Atina, ili Austrija Mocartova doba. Kod filologa je uveden običaj da svoje životne romane sastavljaju jezikom i stilom zemlje i vremena u kome su se zamišljali. Ponekad je bivalo najviših virtuoznih opisa života u dvorskom stilu papskog Rima iz doba oko 1200. godine
na kaluđerskom latinskom jeziku, na italijanskom jeziku iz „Sto novela”, na francuskom Montenjevom, na baroknom Švana fon Boberfelda. U tom slobodnom i detinjastom obliku živeo je ostatak starog azijskog verovanja u ponovno rađanje i preobražaj duše. Svim učiteljima i učenicima bila je dobro poznata predstava da su njihovoj sadanjoj egzistenciji mogle prethoditi ranije, u drugim telima, u drugim vremenima, pod drugim uslovima. Razume se, to nije bilo nekakvo verovanje u strogom smislu, još manje je to bilo neko učenje. To je bilo vežbanje, igra snaga uobrazilje da se sopstveno ja predstavi u promenjenim situacijama i sredinama. Pri tom se vežbalo, kao što se to
činilo u mnogim seminarima za kritikovanje stila i tako često takođe u igri staklenih perli, u opreznom prodiranju u bivše kulture, vremena i zemlje. Učilo se da se sopstvena ličnost smatra kao maska, prolazna odeća jedne entelehije.[25] Običaj da se pišu takve biografije imao je svoju draž i neka preimućstva — inače se ne bi nikako tako dugo održao. Uostalom, nije bio baš tako mali broj studenata koji su više ili manje verovali ne samo u ideju reinkarnacije, već i u istinitost svojih sopstvenih izmišljenih biografija. Jer, prirodno, većina tih uobraženih prethodnih egzistencija bile su ne samo stilska i istorijska vežbanja, već takođe predstave želje i pojačani autoportreti: pisci većine
biografija opisivali su sebe u onom ruhu i onakvog karaktera, prema idealu koji su želeli da ostvare i kako su želeli da se pojave. Dalje, biografije pedagoški nisu bile rđava zamisao, a bile su legitimni
kanal pesničke potrebe mladićkog doba. Ako je generacijama već bilo zabranjeno pravo, ozbiljno pisanje pesama i ono zamenjeno delom naukama, delom igrom staklenih perli, time umetnički i
stvaralački nagon mladosti nije bio rešen. On je našao dopušteno polje delatnosti u biografijama koje su se često proširivale u male romane. Tako je pokoji pisac pri tom mogao učiniti prve korake u zemlju samopoznanja. Uostalom, često se takođe dešavalo, i kod učitelja većinom nailazilo na blagonaklono razumevanje, da su studenti svoje biografije upotrebljavali za kritične i revolucionarne izlive o današnjem svetu i o Kastaliji. Ali osim toga ti napisi bili su vrlo informativni za učitelje i često su im davali iznenađujuće jasno obaveštenje o duhovnom i moralnom životu i stanju pisca, osobito za vreme kad su studenti uživali najveću slobodu i nisu podlegali nikakvom nadzoru.
Od Jozefa Knehta su nam sačuvana tri takva opisa života. Mi ćemo ih doslovno vemo preneti i smatramo ih možda najvrednijim delom naše knjige. Da li je napisao samo ta tri opisa života, da neki od njih nije propao, o tome su mogućne samo pretpostavke. Sa izvesnošću znamo samo da je kancelarija vaspitne vlasti preporučila Knehtu, posle predaje njegovog trećeg, „indijskog” opisa života, da napiše eventualno još jedan opis života postavljen u jednu istorijski bližu i obilnije dokumentovanu epohu i da se više potrudi oko istorijskih pojedinosti. Iz kazivanja i pisama znamo da je posle toga on zaista izvršio prethodne studije za opis života iz osamnaestog veka. U njemu se on hteo pojaviti kao švapski teolog, koji crkvenu službu docnije zamenjuje muzikom, koji je bio učenik Johana Albrehta Bengela, prijatelj Epingera i neko vreme gost opštine Cincendorf. Znamo da je u ono vreme pročitao i pravio izvode iz mnoštva stare, delom nepristupačne književnosti o crkvenom ustavu, o bogomoljstvu i Cincendorfu, o liturgiji i crkvenoj muzici onog vremena. Znamo isto tako da je bio upravo zaljubljen u lik čarobnog prelata Epingera, da je za lik magistra Bengela osećao istinsku ljubav i duboko poštovanje — njegovu sliku dao je da se naročito fotografiše i neko vreme mu je stajala na radnom stolu — i da se pošteno trudio oko odavanja poštovanja Cincendorfu, koji ga je i interesovao i odbijao. Na kraju je napustio taj rad, zadovoljan onim što je pri njemu naučio, ali je
izjavio da je nesposoban da iz njega načini biografiju, jer je isuviše ulazio u pojedinačne studije i nakupio iscrpne podatke. Taj iskaz nas potpuno ovlašćuje da u onim trima sačinjenim opisima života
više vidimo tvorevine i ispovesti čoveka pesnika plemenita karaktera, no radove naučnika — i mislimo da im time ne činimo nepravdu.
Za Knehta je sada pored slobode svršenog učenika da studira po svom izboru, pridošla još jedna druga sloboda i popuštanje. On nije bio samo pitomac kao i svi ostali, nije imao nad sobom samo poredak strogog školovanja, tačnog rasporeda vremena, brižljivog nadzora i posmatranja od strane učitelja i bio izložen svim naporima učenika elite, nego je, pored svega toga i još mnogo više svojim odnosom prema Pliniju, postao nosilac jedne uloge i odgovornosti. To ga je duhovno i duševno delom podsticalo, delom opterećivalo do granica mogućnog. Uloga je bila i aktivna i reprezentativna, odgovornost je u stvari prevazilazila njegove godine i moći. Sve to, iako često veoma ugrožen, on je savlađivao samo obiljem snage volje i darovitosti, ali ulogu ne bi uopšte mogao završiti do kraja bez moćne potpore iz daljine, bez majstora muzike. Nalazimo ga sa nekih dvadeset i četiri godine, na završetku njegovih neobičnih valdcelskih školskih godina, doduše sazrelog iznad svog doba života i
nešto suviše napregnutog, ali začudo ne vidljivo oštećenog. Međutim, koliko je celo njegovo biće bilo duboko angažovano onom ulogom i teretom, koliko je bilo dovedeno gotovo do iscrpljenja, o tome nam nedostaju neposredna svedočanstva. Ali to saznajemo posmatrajući način na koji je svršeni učenik prvih godina koristio svoju stečenu i svakako često duboko priželjkivanu slobodu. Za vreme svojih poslednjih godina đakovanja Kneht je zauzimao tako vidno mesto i donekle već pripadao javnosti i iz nje se odmah i potpuno povukao. Ako se pođe tragovima njegovog ondašnjeg života dobija se utisak: on bi najradije postao nevidljiv, nijedna okolina ni društvo ne bi mu mogli izgledati
dovoljno bezazleni, nijedna egzistencija dovoljno lična. Tako je na neka druga i buma Desinjorijeva pisma u prvo vreme odgovarao kratko i nerado, a zatim nije nikako odgovarao. Čuveni učenik Kneht je iščezao i više se nije mogao naći. Samo, u Valdcelu je njegova slava i dalje cvetala i vremenom postala skoro legenda.
U početku svojih godina studija, iz pomenutih razloga, Kneht je izbegavao Valdcel, a to je povlačilo privremeno odricanje od viših i najviših tečajeva igre staklenih perli. Neki površni posmatrač bi u ono vreme mogao konstatovati kod njega upadljivo zapuštanje igre staklenih perli. Mi, međutim, znamo da je naprotiv čitav na izgled ćudljiv i bezrazložan, a u svakom slučaju vrlo neuobičajen tok njegovih slobodnih studija bio pod uticajem igre staklenih perli, da ga je vratio igri i službi njoj. U to ćemo se upustiti nešto iscrpnije, jer je ta crta karakteristična. Jozef Kneht se svojom slobodom studija koristio najčudnije, najtvrdoglavije, na zapanjujući, mladićki genijalan način. Za
vreme valdcelskih godina on je, kao što je uobičajeno, prešao zvanični uvod u igru staklenih perli i tečaj ponavljanja; zatim je, u toku poslednje školske godine, među prijateljima već onda na glasu dobrog igrača, tako žestoko bio zahvaćen privlačnom snagom igre igara da je, po završetku jednog daljeg tečaja, još kao učenik elite bio primljen među igrače drugog stepena, što je značilo vrlo retko odlikovanje.
Nekoliko godina kasnije on je jednom drugu na zvaničnom tečaju ponavljanja, svom prijatelju i docnijem pomoćniku, Fricu Tegularijusu, ispričao jedan doživljaj koji je ne samo odlučio njegovo opredeljenje za igru staklenih perli, već je takođe bio od najvećeg uticaja na tok njegovih studija.
Pismo je sačuvano, to mesto glasi: „Dopusti mi da te podsetim na jedan određeni dan i na jednu određenu igru iz onog doba kada smo nas dvojica, dodeljeni istoj grupi, tako revnosno radili na svojim prvim dispozicijama za igru staklenih perli. Naš rukovodilac grupe bio nam je dao razne mogućnosti i ostavio da biramo svakojake temate. Mi smo bili baš kod tugaljivog prelaza s astronomije, matematike i fizike na jezičke i istorijske nauke, a rukovodilac je bio virtuoz u veštini da nama, žudnim početnicima, postavlja zamke i da nas namami na klizavicu nedopuštenih apstrakcija i analogija. Podmetao nam je u ruke zavodljive etimološke i jezično uporedne igračke i činilo mu je
zadovoljstvo ako bi neko od nas u to upao. Brojali smo grčke dužine slogova do iznemoglosti, da bi nam zatim odjednom bila izvučena asura ispod nogu, pošto smo bili stavljeni pred mogućnost, pa i pred neophodnost akcenatskog umesto metričkog skandiranja, i tome slično. On je svoj posao radio formalno sjajno i korektno, iako u duhu koji mi nije bio prijatan. Pokazivao nam je zablude i navodio nas na pogrešne spekulacije, doduše s dobrom namerom da nas upozna sa opasnostima, ali pomalo i da bi nas, glupe dečake, ismejao i da bi po mogućstvu upravo najrevnosnijima usuo mnogo skepse u njihovo oduševljenje. Međutim, baš pred njim i pri jednom njegovom zapetljanom eksperimentu šegačenja, desilo se da sam ja, dok smo pipajući i bojažljivo pokušavali da skiciramo koliko-toliko valjan problem igre, iznenadno, odjednom bio zahvaćen smislom i veličinom naše igre i bio
najdublje potresen. Čeprkali smo po jednom problemu iz istorije jezika i donekle smo izbliza posmatrali vrhunac i doba sjaja jednog jezika. U minutima smo sa njim prešli put za koji je njemu bilo potrebno stotinama godina i snažno me je zgrabio prizor prolazonsti: kako tu pred našim očima jedan tako komplikovan, star, dostojanstven, kroz mnoga pokolenja toliko izgrađen organizam dospeva do svoga procvata, a cvet već sadrži klicu propasti. Čitava, sa puno smisla razgranata
tvorevina počinje da tone, da se izmeće, da naginje propasti. I istovremeno me je jednim trzajem i radosnim užasom proželo saznanje da ipak propast i smrt onog jezika nije odvela u ništavilo, da su njegova mladost, njegov procvat, njegova propast sačuvani u našem sećanju, u znanju o njemu i njegovoj istoriji i da on i dalje živi u znacima i formulama nauke, kao i u tajnim formulacijama igre staklenih perli, da uvek može biti opet sagrađen. Odjednom sam shvatio da u jeziku, ili bar u duhu igre staklenih perli, stvarno sve znači sve, da svaki znak i svaka kombinacija znakova ne vodi ovamo ili onamo, pojedinim primerima, eksperimentima i dokazima, već u središte, u tajnu i ono najskrivenije sveta, u praznanje. Svaki prelaz iz dura u mol u jednoj sonati, svaka promena nekog kulta, svako klasično umetničko formulisanje nije ništa drugo — tako sam spoznao u sevu onog trenutka, pri pravom meditativnom posmatranju — do neposredan put u ono skriveno svetske tajne, gde se ovda-onda između udisanja i izdisanja, između neba i zemlje, između jina i janga[26], večito izvršuje ono sveto. Istina, ja sam onda već tamo kao slušalac doživeo neku dobro sazdanu i dobro
izvedenu igru i pri tom sam došao do po kog velikog otkrića i kog usrećujućeg saznanja; ipak dotle sam uvek bio sklon sumnji o pravoj vrednosti i rangu igre. Najzad, svaki dobro rešen zadatak iz
matematike mogao je doneti duhovno zadovoljstvo, svaka dobra muzika mogla je pri slušanju, a još daleko više pri sviranju, podići dušu i proširiti je uveliko, a svaka predana meditacija je mogla umiriti srce i skloniti ga na sklad sa svemirom. Ali moje sumnje su govorile da je baš zato ipak možda igra staklenih perli bila samo formalna umetnost, izvežbanost puna duha, duhovita kombinacija, pa je onda bilo bolje ne igrati je, već se zanimati čistom matematikom i dobrom muzikom. Ali sada sam bio prvi put čuo unutrašnji glas same igre, njen smisao. Ona je stigla do mene i prožela me. I od onog trenutka počeo sam verovati da je naša kraljevska igra lingua sacra, svet i božanski jezik. Setićeš se, jer si i sam onda primetio da se u meni desila promena i da je neki poziv
došao do mene. Mogu ga porediti samo sa onim nezaboravnim pozivom koji je jednom preobrazio i uzdigao moje srce i moj život, kada me je magistar muzike kao dečka bio ispitao i pozvao u Kastaliju.
Ti si to primetio, osetio sam onda, iako nisi ni reči o tome rekao; ni danas nećemo o tome ništa dalje govoriti. Ali te samo nešto molim, i da bih ti to objasnio moram ti reći što inače niko ne zna i ne treba da zna. Naime, moje ondašnje studiranje svega i svačega ne potiče od neke ćudi, već, naprotiv, ima u svojoj osnovi tačno određen plan. Sećaš se, bar u opštim crtama, onog vežbanja igre staklenih perli koje smo onda kao đaci trećeg tečaja izgradili uz pomoć rukovodioca i za vreme koga sam čuo onaj glas i poznao svoje predodređen je za luzora. Dakle, onu vežbu igre koja je počela ritmičkom analizom teme ka fugi i u čijem je središtu stajao tobožnji stav Kungce-a, čitavu tu igru ja sada proučavam od početka do kraja, propadam u radu na svakom onom stavu, prevodim ga s jezika igre u njegov prvobitni jezik, u matematiku, u ornamentiku, na kineski, na grčki, itd. Hoću, bar ovog puta u životu, da čitavu sadržinu jedne igre staklenih perli stručno izučim i konstruišem po uzoru; prvi deo sam već svršio i za to su mi bile potrebne dve godine. Prirodno, to će tražiti još koju godinu. Ali pošto mi imamo svoju čuvenu slobodu studiranja u Kastaliji, hoću da je iskoristim baš na taj način.
Poznati su mi prigovori na to. Većina naših učitelja bi kazala: Mi smo kroz nekoliko stoleća pronašli i izgradili igru staklenih perli, kao univerzalan jezik i metod, da bismo izrazili sve duhovne i umetničke vrednosti i pojmove i da bismo ih doveli na jednu zajedničku meru, a sad dolaziš ti i hoćeš da proveriš da li je to tačno! Biće ti potreban čitav život i pokajaćeš se. Ali neće mi biti potreban ceo život i nadam se takođe da se neću pokajati. A sad moja molba: pošto sada radiš u arhivu igre, a ja bih iz naročitih razloga hteo da se još prilično vremena klonim Valdcela, treba da mi povremeno odgovoriš na izvesna pitanja, to jest da mi u neskraćenom obliku s vremena na vreme saopštavaš iz arhiva zvanične ključeve i znake za razne temate. Računam na tebe i računam s tim da mi se obratiš čim ti za uzvrat mogu učiniti kakve usluge.”
Možda je pogodno da ovde saopštimo i ono drugo mesto iz Knehtovih pisama koje se odnosi na igru staklenih perli, iako je to pismo upućeno majstoru muzike, pisano bar jednu ili dve godine docnije. „Mislim” — piše Kneht svome pokrovitelju — „da se može biti sasvim dobar, čak virtuozan igrač staklenih perli, možda čak i vrlo valjan magistar igre, a da se ne upozna prava tajna igre i njen krajnji smisao. Moglo bi se desiti da baš neko ko poima i zna igru, kada bi postao stručnjak igre
staklenih perli ili njen rukovodilac, postane za igru opasniji no oni. Jer unutrašnja strana, ezoterika igre, kao svaka ezoterika, smera ujedno i sve, u dubine, gde vlada još samo večiti dah u večitom udahnuću i izdahnuću, dovoljan sam sebi. Ko bi u sebi do kraja doživeo smisao igre, taj u stvari ne bi više bio igrač, ne bi se više nalazio u bogatstvu i ne bi više bio sposoban za radost iznalaženja, konstruisanja i kombinovanja, jer bi poznao sasvim drugu želju i radost. Pošto mi izgleda da sam
blizu smisla igre, i za mene i druge biće bolje ako od igre ne načinim svoj poziv, već da se radije prebacim na muziku.”
Majstor muzike, iako štedljiv u pisanju pisama, očevidno je bio uznemiren ovim izjašnjenjem pa je na nj dao odgovor: „Dobro je što sam ne tražiš od majstora igre da bude „ezoteričar” u tvome smislu, jer se nadam da si to rekao bez ironije. Majstor igre ili učitelj koji bi se u prvom redu brinuo za to da li je u isto vreme dovoljno blizu „najdubljem smislu”, bio bi vrlo rđav učitelj. Iskreno govoreći, ja na primer svojim učenicima nikada ni reči nisam rekao o „smislu” muzike; ako ga ima, ja
mu nisam potreban. Naprotiv, veliku vrednost sam pridavao tome da moji učenici lepo i tačno broje svoje osmine i šesnaestine. Bilo da postaneš učitelj, naučnik ili muzičar — treba da gajiš strahopoštovanje prema „smislu”, ali ga nemoj smatrati naučljivim. Jednom su filozofi istorije, u želji da poučavaju „smisao”, pokvarili polovinu svetske istorije, uveli feljtonističko doba i sa svoje strane skrivili za mnogu prolivenu krv. Kad bih ja nekako imao da uputim učenike u Homera ili u grčke
tragičare, ne bih pokušao da im sugerišem da je pesma oblik pojave božanskoga, već bih se trudio da im pesmu učinim pristupačnom tačnim poznavanjem njenih jezičkih i metričkih oruđa. Učiteljeva i
naučnikova stvar je istraživanje sredstava i nega predanja, održavanje čistote metoda, a ne izazivanje i ubrzavanje onih doživljaja koji se više ne mogu reći i koji su rezervisani za izabrane — a i oni su često pobeđeni i žrtve.”
Uostalom, Knehtova prepiska iz onih godina koja i inače izgleda da nije bila velika, ili se delom izgubila, ni na jednom mestu ne pominje igru staklenih perli i njeno „ezoteričko” shvatanje. Najveća i najbolje očuvana prepiska, ona sa Feromontom, i inače govori isključivo o problemima muzike i muzičkoj analizi stila.
Tako u toj osobenoj krivudavoj liniji, koju je opisivao Knehtov tok studiranja i koja nije ništa do tačno precrtavanje i dugogodišnja prorada jedne jedine šeme igre, vidimo kako se sprovodi jedan vrlo određeni smisao i volja. Da bi asimilovao sadržine te jedine šeme igre koju su nekada kao đaci komponovali radi vežbi za nekoliko dana i što je, jezikom igre staklenih perli, trebalo pročitati za četvrt sata, Kneht je upotrebio godinu za godinom. Sedeo je u učionicama i bibliotekama, studirao Frobergera i Alesandra Skarlatia, fuge i gradnju sonata, ponavljao matematiku, učio kineski, proradio sistem zvučnih figura i Fojstelovu teoriju o slaganju između skale boja i muzičkih vrsta tonova.
Čovek se pita zašto je on izabrao taj mučni, tvrdoglavi i pre svega zabitni put, jer njegova krajnja meta (van Kastalije bi se reklo: njegov izabrani poziv) bez sumnje je bila igra staklenih perli. Da je kao hospitant i isprva neobavezno stupio u neki institut Vicus lusorum, naselja igrača staklenih perli u Valdcelu, bile bi mu olakšane sve specijalne studije koje su se odnosile na igru, bili bi mu na raspolaganju u svakom trenutku savet i obaveštenje po svim pojedinim pitanjima, a osim toga mogao
bi prileći na studije sa svojim drugovima i onima koji su imali isti cilj, umesto da se muči sam i često kao u dobrovoljnom progonstvu. Dakle, on je išao svojim putem. Pretpostavljamo da je izbegavao Valdcel ne samo da bi po mogućstvu svoju tamošnju ulogu učenika i uspomenu na nju izbrisao kod drugih i kod sebe samog, već takođe da usred zajednice igrača staklenih perli ne bi došao u neku novu, sličnu ulogu. Jer on je već odonda mogao u sebi osetiti nešto kao sudbinu, nešto kao
predodređenost za vodstvo i reprezentaciju, pa je činio što je mogućno da nadmudri tu sudbinu koja mu se nametala. Unapred je osećao težinu odgovornosti. Već sad ju je osećao prema valdcelskim školskim drugovima koji su njime bili oduševljeni i od kojih se izvukao, a naročito je osećao prema onom Tegulariusu o kome je instinktivno znao da bi za njega pošao u vatru. Tako je tražio skrivenost i posmatranje, dok ga je sudbina htela da gura napred u javno. Tako otprilike zamišljamo njegovo ondašnje stanje. Ali postojao je još jedan važan razlog ili još jedan podstrek da ga zastraši od uobičajenog učenja viših škola igre staklenih perli i da ga načini autsajderom. Bio je to jedan neutoljiv nagon za istraživanjem na čijem su temelju počivale nekadanje sumnje prema igri staklenih perli. Izvesno, on je bio doživeo i okusio da se igra zaista može igrati u jednom najvišem i svetom smislu, ali je isto tako video da većina igrača i učenika, pa i jedan deo rukovodilaca i učitelja, nisu nikako bili igrači u onom visokom i svetom smislu i da u jeziku igre nisu videli neku lingua sacra, već duhovit način stenografije i da su se igrom bavili kao interesantnom ili zabavnom specijalnošću, kao
intelektualnim sportom ili kao takmičenjem ambicije. Kao što pokazuje jedno pismo majstoru muzike, on je već naslućivao da možda traženje poslednjeg smisla ne određuje uvek kvalitet igrača, da je igri
potrebna takođe i neka ezoterika, da je ona isto tako tehnika, nauka i društvena institucija. Ukratko, bilo je sumnji i razmirica. Igra je bila životno pitanje, privremeno je postala veliki problem njegova života i on nikako nije imao nameru da svoje borbe olakša pomoću blagonaklonih pastira duša ili da ih učitelji potcenjuju prijateljskim osmesima koji odvraćaju od njih.
Razume se, on je za osnovu svojih studija mogao uzeti bilo koju od deset hiljada već igranih, ili od miliona mogućih igara staklenih perli. On je to znao, pa je pošao od onog slučajnog plana igre koji su on i njegovi drugovi kombinovali na onom đačkom tečaju. To je bila igra pri kojoj je prvi put bio zahvaćen smislom svih igara staklenih perli i upoznao svoj poziv za igrača. Tih godina stalno ga je pratila šema one igre koju je sam bio zapisao uobičajenom kratkom beleškom. U oznakama, ključevima, signaturama i skraćenicama tu je bila zapisana jedna formula astronomske matematike, princip oblika jedne stare sonate, jedna izreka Kungfucea[27] i tako dalje. Čitalac koji, možda, ne bi poznavao igru staklenih perli, neka šemu igre zamisli nekako kao šemu neke šahovske partije, samo što bi značenja figura i mogućnosti njihovih uzajamnih odnosa i njihovih delovanja jednih na druge bili zamišljeni višestruko i što bi se svakoj figuri, svakoj konstelaciji, svakom šahovskom potezu, baš kroz taj potez, tu konfiguraciju i tako dalje, imao pripisati simbolično označeni sadržaj. Knehtove studije nisu sada imale za zadatak samo da se najtačnije upoznaju sadržaji, principi, dela i sistemi sadržani u planu igre, da se u učenju pređe put kroz razne kulture, nauke, jezike, umetnosti, vekove; on je isto tako postavio sebi zadatak, za koji nije znao nijedan njegov učitelj, da na tim objektima
najtačnije proveri sisteme i mogućnosti izražavanja veštine igre staklenih perli.