Kalendar događanja

Član JosipJankovic

Upisao:

JosipJankovic

OBJAVLJENO:

PROČITANO

171

PUTA

VALDCEL

VALDCEL
Zlo je kad on, na primer, kaže kao da mi Kastaljani vodimo život veštački odgajenih ptica pevačica, a da sami ne zaslužujemo hleb svoj, da ne poznajemo bedu i životnu borbu, da ništa ne znamo i nećemo da znamo o onom delu čovečanstva čiji su rad i siromaštvo osnova naše luksuzne egzistencije.

VALDCEL

„Valdcel rađa umetnički narod igrača staklenih perli” — veli stara izreka o toj čuvenoj školi. 
Među kastalijskim školama drugog i trećeg stepena, ona je bila najviše umetnička. To znači, dok je u drugim školama potpuno izrazito preovladavala neka određena nauka, kao na primer u Koperhajmu
stara filologija, u Porti aristotelsko i skolastičko učenje, u Planvasti matematika — dotle se, nasuprot tome, u Valdcelu tradicionalno negovala tendencija ka univerzalnosti i spajanju nauke i umetnosti, a
igra staklenih perli bila je najviše obeležje tih tendencija. Istina, ni ovde kao ni u svim školama, ona se nije predavala zvanično i kao obavezan predmet, ali su zato privatne studije valdcelskih učenika bile posvećene gotovo isključivo njoj, pa je i gradić Valdcel bio sedište zvanične igre staklenih perli i njenih ustanova. Tu se nalazila čuvena dvorana za svečane igre, ogromni arhiv igre sa svojim službenicima i bibliotekama, tu je bilo sedište magistra igre. Iako su te ustanove potpuno samostalno
postojale i škola im ni na koji način nije bila priključena, ipak je duh tih ustanova baš tu vladao i u vazduhu toga mesta lebdelo je nešto od svetog plamena velikih zvaničnih igara. Sam gradić bio je vrlo ponosit na to što se u njemu nalazila ne samo škola, već i igra. Stanovništvo je učenike nazivalo „studenti”, a one koji su učili i gostovali u školi igre — „luzeri”, što je izopačena reč od luzores.[22]
Uostalom, valdcelska škola je bila najmanja od svih kastalijskih škola. Broj učenika gotovo nikada nije bio viši od oko šezdeset. Izvesno i ta okolnost joj je davala nešto osobito i aristokratsko i činilo je da izgleda kao nešto izdvojeno, kao neka uža elita u okviru elite. Iz te poštovane škole su poslednjih decenija takođe poticali mnogi magistri i svi majstori igre staklenih perli. Svakako, taj sjajni glas Valdcela nije bio neosporavan: ponekad se mislilo da su Valdcelci duhovni uobraženjaci i
razmaženi prinčevi i da nisu ni za što drugo osim za igru staklenih perli. U mnogim drugim školama katkad su bile u modi vrlo ljute i gorke reči o Valdcelcima, ali baš oštrina tih zajedljivih dosetki i
kritika pokazuje da je bilo razloga za ljubomoru i zavist. Sve u svemu, premeštaj u Valdcel značio je izvesno odlikovanje. To je znao i Jozef Kneht, ali ipak je odlikovanje prihvatio sa radosnim
ponosom, iako nije bio slavoljubiv u vulgarnom smislu.
U Valdcel je došao pešice, zajedno sa više drugova; pun velikog očekivanja i spremnosti prošao je kroz južnu kapiju i odmah je bio osvojen i opčinjen prastarim mrkim gradićem i moćno razvučenim
cistercinskim manastirom u kome se nalazila škola. Pre no što je navukao novu odeću, odmah posle zakuske u školskoj vratarevoj hali, sam se uputio da ispita svoj novi zavičaj. Pronašao je stazu koja
na ostacima nekadanjih gradskih zidina vodi preko reke. Zastao je na zasvodnjenom mostu i slušao huk vodenične brane. Spustio se pored groblja alejom lipa. Iza visoke žive ograde video je i poznao
Vicus lusorum[23], mali izdvojeni grad igrača staklenih perli: svečanu dvoranu, arhiv, učionice, gostinske i učiteljske kućice. Video je kako iz jedne od tih kuća izlazi neki čovek u nošnji igrača staklenih perli, i u sebi pomislio da je to neki luzor iz priče, možda i sam magistar igre. Snažno je osetio čar te atmosfere; tu je sve izgledalo staro, dostojanstveno, osvećeno, puno tradicije. Ovde je čovek bliži središtu no u Ešholcu. Vraćajući se iz kraja igre staklenih perli, osetio je još i druge čari, možda manje dostojanstvene, ali ne manje uzbudljive. To je bio mali grad, komadić profanog sveta sa trgovinom, sa psima i decom, sa mirisom na prodavnice i zanatlije, sa bradatim ljudima i debelim
ženama iza vrata radnji, sa decom koja se igraju i podvriskuju, sa devojkama podrugljiva pogleda.
Mnogo toga podsećalo ga je na daleke ranije svetove, na Berolfingen. Verovao je da je sve to zaboravio. Sada su duboki slojevi njegove duše davali odgovor na sve to, na slike, na ljude, na mirise. Izgledalo je da ga ovde očekuje nešto nemirniji svet, ali zato šareniji i bogatiji no što je bio
onaj u Ešholcu.
Razume se, škola je isprva bila pravi produžetak prethodne, iako su pridošli neki novi predmeti.
U stvari, nove su bile samo vežbe meditacije i o njima mu je majstor muzike takođe bio dao izvestan predukus. On se po svojoj volji dao na meditaciju, a da s početka u njoj nije nalazio ništa osim igre za odmor. Tek nešto docnije — setićemo se toga — on će doživljeno upoznati njenu pravu vrednost.
Upravitelj valdcelske škole Oto Cbinden, onda već od svojih šezdesetak godina, bio je neki originalan čovek koga su se pomalo plašili. Od njegovog lepog i strastvenog rukopisa su neki podaci o učeniku Jozefu Knehtu koje smo videli. Ali učenikovu radoznalost više su pobudili školski drugovi no učitelji. Sa dvojicom je naročito održavao žive i višestruko potvrđene veze i razmene. Jedan, kome se već odmah prvih meseci približio, Karlo Feromonte (docnije je dospeo do zamenika
majstora muzike — po važnosti drugi u rangu vlasti), bio je istog doba kao i Kneht. Njemu smo zahvalni između ostalog za istoriju stila muzike laute u šesnaestom veku. U školi su ga zvali „pirinčilija” i cenili ga kao prijatnog druga u igri. Njegovo prijateljstvo sa Jozefom Knehtom počelo je razgovorima o muzici i dovelo je do višegodišnjih zajedničkih studija i vežbi o kojima smo delom saznali iz Knehtovih retkih ali sadržajnih pisama majstoru muzike. U prvom od tih pisama Kneht
naziva Feromonta „specijalistom i poznavaocem muzike bogate ornamentike, kićenja, trilera itd.”, i sa njim je svirao Kuprena, Parsela i druge majstore iz doba 1700. U jednom od pisama Kneht
potanko govori o tim vežbama i toj muzici, „gde u nekim komadima gotovo iznad svake note stoji neko kićenje”. „Kada se tako nekoliko časova”, produžava on, „neprekidno udaraju dvostruki udarci,
odbojni trileri i mordente, onda kao da su prsti napunjeni elektricitetom.”
U muzici je zaista mnogo napredovao. Druge ili treće valdcelske godine osrednje je čitao i svirao notne spise, ključeve, skraćenice, basovne numeracije svih stoleća i stilova. U carstvu zapadne muzike, koliko nam je sačuvana, ispekao se na onaj osobiti način koji polazi od zanata i koji ne zanemaruje, već brižljivo pazi i neguje čulnu i tehničku stranu da bi se prodrlo u duh. Baš njegova revnost da dokuči ono čulno, njegov trud da iz čulnog, zvučnog, iz senzacija uva u raznim muzičkim
stilovima sazna njihov duh, upadljivo dugo ga je sprečavalo da se bavi prethodnom školom igre staklenih perli. Docnije, u svojim predavanjima, jednom je rekao ovu reč: „Ko muziku poznaje samo
u izvodima koje je igra staklenih perli iz nje iscedila može da bude dobar igrač staklenih perli, ali još nikako muzičar, a po svoj prilici nije ni istoričar. Muzika se ne sastoji samo iz onih čisto duhovnih
treptaja i figuracija koje smo iz nje izdvojili, ona se kroza sve vekove u prvom redu sastojala iz radosti u čulnome, u strujanju daha, u udaranju takta, u koloritu, u trenju i draženju, koji nastaju pri mešanju glasova, pri zajedničkom sviranju instrumenata. Izvesno, duh je glavna stvar a pronalazak novih instrumenata i promene u starim, uvođenje novih vrsta tonova i novih konstruktivnih i harmonijskih pravila ili zabrana — uvek je izvesno samo izgled i spoljašnjost, kao što su nošnje i
mode naroda spoljašnjost. Ali čovek mora prvo čulno i intenzivno da dokuči i okusi ta spoljašnja i čulna obeležja da bi po njima mogao da razume epohe i stilove. Muzika se izvodi rukama i prstima, ustima, plućima, ne jedino mozgom, i ko doduše ume da čita note, a ne zna potpuno da svira nijedan instrumenat, taj ne treba da govori o muzici. Isto tako se ni istorija muzike nikako ne može razumeti samo polazeći od jedne apstraktne istorije stila. Doba propadanja muzike bi, na primer, ostala potpuno nerazumljiva kada u njima ne li smo svaki put upoznali pretežnost čulnog i kvantitativnog nad duhovnim.”
Jednog trenutka je izgledalo da je Kneht odlučio da bude samo muzičar. On je sve predmete koje su učenici učili po svojoj volji, među njima prvi uvod u igru staklenih perli, toliko zanemarivao u korist muzike da ga je upravitelj škole na kraju prvog semestra pozvao na razgovor o tome. Učenik Kneht nije dopustio da ga zastraše. Uporno je ostao pri gledištu učeničkih prava. Priča se da je upravitelju ovo rekao: „Ako nemam uspeha u nekom obaveznom predmetu, onda vi imate pravo da
me grdite; ali ja vam za to nisam dao povoda. Naprotiv, ja sam u pravu ako muzici posvećujem tri četvrtine ili četiri četvrtine vremena kojim smem slobodno raspolagati. Pozivam se na Statute.”
Upravitelj Cbinden bio je dovoljno pametan da ne insistira, ali je naravno zapamtio tog učenika i dugo vremena ga je tretirao sa hladnom strogošću.
Duže od godine dana, po svoj prilici godinu i po, trajao je taj osobit period u Knehtovom đačkom životu: normalna, ali ne sjajna svedočanstva i tiha i — kako izgleda posle slučaja sa upraviteljem —
nešto prkosna povučenost, nikakva upadljiva prijateljstva, ali zato ta neobično strasna revnost u sviranju, uzdržljivost od gotovo svih privatnih predmeta, takođe od igre staklenih perli. Neke crte u
toj mladićevoj slici bez sumnje su svojstvenosti puberteta. U to doba verovatno drugi pol je sretao samo slučajno i s nepoverenjem. On je svakako — kao mnogi Ešholci koji nisu imali sestara kod kuće — bio vrlo sramežljiv. Čitao je mnogo i naročito nemačke filozofe: Lajbnica, Kanta i romantičare, od kojih ga je daleko najjače privlačio Hegel.
Moramo malo podrobnije pomenuti onog drugog školskog druga koji je U Knehtovom valdcelskom životu igrao odlučujuću ulogu — hospitanta Plinia Desinjorija. On je bio hospitant, što znači da je kroz škole elite prolazio kao gost, to jest bez namere da trajno ostane u pedagoškoj
provinciji i da pristupi redu. Takvih hospitanata bivalo je povremeno, dabome vrlo retko, jer vaspitna vlast nije nikada polagala na to da vaspitava učenike koji su po isteku elitnog školovanja imali nameru da se vrate roditeljskom domu i svetu. Međutim, u zemlji je bilo nekoliko starih patricijskih porodica, veoma zaslužnih za Kastaliju u vreme njenog osnivanja. Kod njih je postojao i još ni danas nije potpuno izumro običaj da s vremena na vreme daju u škole elite kao gosta jednog
sina, ako je za to imao dovoljno dara. Pravo tih nekoliko porodica na to postalo je tradicionalno. Iako su u svakom pogledu bili potčinjeni istim pravilima kao i svi učenici elite, ti hospitanti su među učenicima činili neki izuzetak već samim tim što se nisu kao ostali od svojih porodica i zavičaja iz godine u godinu sve više otuđivali, već su sve vreme raspusta tamo provodili. Oni su u sredini svojih školskih drugova stalno ostajali gosti i tuđini, jer su zadržavali navike i način mišljenja iz zavičaja.
Njih je očekivao roditeljski dom, svetska karijera, poziv i ženidba. Samo malo puta se desilo da je takav učenik-gost, zahvaćen duhom Provincije, na kraju ipak ostao u Kastaliji i uz odobrenje porodice pristupio redu.
Takav hospitant, dakle, bio je Plinio Desinjori, sa kojim se u Valdcelu susreo malo mlađi Jozef Kneht. To je bio mladić visokih darovitosti, naročito sjajan u govoru i debati, vatren i pomalo nemiran čovek koji je upravitelju škole Cbindenu zadavao mnogo brige, jer se kao učenik držao dobro i nije dopuštao da ga kore, ali se nikako nije trudio da zaboravi svoj izuzetni položaj hospitanta i da se po mogućstvu neupadljivo uvrsti, već se otvoreno i borbeno izjašnjavao za
nekastalijsko i svetsko uverenje. Moralo je doći do toga da među dvojicom učenika nastane naročiti odnos: obojica su bili visoko obdareni i pozvani, to ih je zbratimilo. Po svemu ostalom bili su
suprotnosti. Bio je potreban učitelj neobično visoke uviđavnosti i veštine da iz zadatka koji je tu nastajao izvuče suštinu i da po pravilima dijalektike između i iznad suprotnosti uvek ponovo omogući
sintezu. Upravitelju Cbindenu za to ne bi nedostajalo ni darovitosti ni volje, on nije spadao u one učitelje kojima su geniji neugodni, ali mu je za ovaj slučaj nedostajao najvažniji uslov: poverenje oba učenika. Plinio, koji se sebi dopadao u ulozi autsajdera i revolucionara, uvek je bio na oprezi prema upravitelju. Sa Jozefom Knehtom, na žalost, bilo je ono neraspoloženje zbog njegovih privatnih studija, pa se ni on ne bi obratio Cbindenu za savet. Srećom, postojao je majstor muzike.
Kneht je njemu otišao sa molbom za pomoć i savet, i taj mudri stari muzičar ozbiljno se prihvatio stvari, pa je igru majstorski upravio — kao što ćemo videti. Najveća opasnost i iskušenje u životu mladoga Knehta postali su u rukama majstora odličan zadatak i on mu se pokazao doraslim. Prisna priča prijateljstva i neprijateljstva između Jozefa i Plinija, ili te muzike o dva temata, ili te dijalektičke igre između dva duha, bila je otprilike ova.
Prvo je to, naravno, bio Desinjori koji je pao u oči protivniku koji ga je privukao. On je bio ne samo stariji, bio je ne samo lep, vatren i rečit, on je pre svega bio jedan „spolja”, nekastaljanin, jedan iz sveta, čovek koji ima oca i majku, stričeva, tetaka, braće, jedan za koga je Kastalija sa svim svojim zakonima, tradicijama i idealima značila samo jednu etapu, deo puta, ograničeni boravak. Za tu belu vranu Kastalija nije bila svet, za njega je Valdcel bio škola kao druge škole, za njega povratak
u „svet” nije bio sramota i kazna, njega nije očekivao red, nego karijera, brak; politika, ukratko onaj „realni život”, o kome je svaki Kastaljanin potajno žudeo više da sazna, jer je za Kastaljanina „svet” značio isto što je nekada bio za pokajnika i inoka: nešto nisko i zabranjeno, ali ne manje tajanstveno, zavodljivo, zasenjujuće. A Plinio zaista nije pravio tajnu od svog pripadništva svetu, nije ga se nikako stideo, bio je ponosan na nj. Sa još upola dečačkom i glumačkom, upola takođe svesnom i kao
program shvaćenom revnošću, naglašavao je svoj drugi soj i koristio svaki povod da svoja svetska shvatanja i norme stavi nasuprot kastalijskim i da ih pokaže kao bolje, pravilnije, prirodnije,
ljudskije. Pri tom je mnogo operisao sa „prirodom” i sa „zdravim ljudskim razumom” koji je stavljao nasuprot naopako obrazovanom i životu stranom školskom duhu i nije bio štedljiv u pogodnim
izrazima i visokim tonovima. Ali, bio je pametan i imao je dovoljno ukusa da se ne zadovolji grubim izazivanjima, nego da prilično prizna oblike debatovanja koji su se upotrebljavali u Valdcelu. On je
hteo da brani „svet” i naivni život od „nadmene skolastičke duhovnosti” Kastalije, ali je hteo pokazati da je u stanju da to postigne oružjem protivnika; nije hteo da bude nekulturan i da kao slep taba po cvetnom vrtu duhovnog obrazovanja. Jozef Kneht se kao ćutljiv ali pažljiv slušalac s vremena na vreme zadržavao u pozadini neke male grupe đaka čije je središte i govornik bio Desinjori. On je sa radoznalošću, čuđenjem i
bojažljivošću slušao kako taj govornik govori stavove u kojima se uništavajuće kritikuje sve što je u Kastaliji bilo autoritativno i sveto, kojima se izražava sumnja, stavlja u pitanje i ismeva sve u šta je
on sam verovao. On je, doduše, primetio da svi slušaoci ni približno ne uzimaju ozbiljno te govore; neki su ih očigledno slušali samo šale radi, kao što se sluša kakav vašarski govornik. Čuo je, takođe, često odgovore u kojima su Pliniovi napadi bili ironisani ili ozbiljno odbijani. Ali oko tog Plinija uvek je bilo okupljeno po nekoliko drugova, on je uvek bio središte, i, bilo da se našao neki oponent ili ne, on je uvek delovao privlačnom snagom i kao nekom zavodljivošću. I tako, kao što je bilo s
drugima koji su se u grupama okupljali oko živahnog govornika i slušali njegove tirade sa čuđenjem ili ismevanjem — tako je bilo i s Jozefom. Uprkos onoj bojažljivosti, čak i strahu, koje je imao pri tim govorima, osećao je da ga oni privlače na neki neprijatan način. I ne samo zato što su bili zabavni, ne, činilo mu se da ga se unekoliko i ozbiljno tiču. Ne da bi u sebi odobravao hrabrom govorniku, ali postojale su sumnje o kojima je bilo dovoljno samo da se zna pa da se zbog njih pati.
Prvo, nije bilo nikakve zle patnje, bilo je samo nekog doticanja i nemira, osećanje koje je bilo mešavina žestokog nagona i nemirne savesti.
Morao je doći čas, i on je došao, kada je Desinjori primetio da među svojim slušaocima ima jednog za koga su njegove reči značile više no postizanje ili odbijanje zabave i zadovoljenje želje za disputovanjem. To je bio ćutljiv, plav dečak, lepa i fina izgleda, ali nešto zazoran, koji se zbunjivao i crveneo i davao kratke odgovore kad ga je on ljubazno oslovljavao. Očigledno ga je taj mladić već duže vremena pratio, mislio je Plinio, i sada je mislio da ga nagradi kakvim prijateljskim gestom i
time ga potpuno pridobije: pozvao ga je za popodne u posetu u svoju sobu. Ali taj snebivljiv i nepristupačan dečko nije se mogao tako lako pridobiti. Na svoje zaprepašćenje, Plinio je morao doživeti da ga dečko izbegava, i da nije hteo da razgovara, pa ni poziv nije prihvatio. To je dražilo starijeg, pa je od toga dana počeo vrbovati ćutljivog Jozefa, s početka istina iz samoljublja, docnije ozbiljno, jer je u njemu osetio partnera, možda budućeg prijatelja, možda obrnuto. I dalje je uvek
viđao Jozefa kako se pojavljuje u njegovoj blizini i osećao njegovo intenzivno slušanje. Ali bojažljivko se uvek povlačio, čim bi mu se on hteo približiti.
Takvo držanje imalo je svoje uzroke. Jozef je odavno osetio da ga kod onog drugog očekuje nešto važno, možda nešto lepo, proširenje njegovog horizonta, neko saznanje, objašnjenje, možda takođe iskušenje ili opasnost — u svakom slučaju nešto čemu treba odoleti. Prva osećanja sumnje i želje za kritikom, koja su Pliniovi govori u njemu probudili saopštio je svom prijatelju Feromontu. Ovaj je na to obratio malo pažnje. On se izjasnio da je Plinio uobražen i da se pravi važan, da ga ne treba
slušati, pa je odmah utonuo u svoje muzičke vežbe. Jozef je rekao kako oseća da bi upravitelj bio ta instanca pred koju bi morao da iznese svoje sumnje i uznemirenja. Ali posle one male raspre, on više ije bio u srdačnom i otvorenom odnosu s njim. Bojao se da ga ovaj neće razumeti i, još više, da razgovor o buntovniku upravitelj na kraju ne shvati kao neku vrstu denuncijacije. U toj zabuni, koja je zbog Pliniovih pokušaja za prijateljskim približavanjem postajala sve mučnija, obratio se svom
zaštitniku i dobrom duhu, majstoru muzike, jednim dugim pismom koje nam je sačuvano. U njemu je, između ostalog, pisao: „Nije mi jasno da li se Plinio nada da u meni pridobije jednomišljenika ili
partnera u razgovoru. Nadam se da je ovo poslednje, jer da mene pridobije za svoja shvatanja značilo bi zavesti me na neverstvo i razoriti mi život koji se već ,u Kastaliji ukorenio. Napolju nemam ni roditelja, ni prijatelja kojima bih se mogao vratiti, ako bih jednog dana zaista to zaželeo.
Ali ako Pliniovi bezobzirni govori čak i ne smeraju preobraćanje i uplivisanje, oni me dovode u zabunu. Jer, poštovani majstore, da bih prema vama bio potpuno iskren: u Pliniovom načinu mišljenja
nailazim na nešto na šta ne mogu jednostavno reći ne. On se obraća jednom glasu u meni koji je katkad veoma sklon da mu da za pravo. To je verovatno glas prirode i on je u oštroj suprotnosti sa mojim vaspitanjem i načinom gledanja uobičajenim kod nas. Kada Plinio naše učitelje i naše majstore karakteriše kao svešteničku kastu, a nas učenike kao uškopljeno stado sa brnjicom, to su naravno grube i preterane reči, ali one možda ipak sadrže nešto istinito, inače me ne bi mogle tako uznemiriti. Plinio govori tako čudne i obeshrabrujuće reči. Na primer: igra staklenih perli je ponovni pad u feljtonističko doba, čisto neodgovorno igranje slovima u koja smo mi tobož rastvorili jezike
raznih umetnosti i nauka; ona se sastoji iz samih asocijacija i igra čistim analogijama. Ili: dokaz bezvrednosti čitavog našeg duhovnog obrazovanja i držanja je naša rezignirana besplodnost. Mi analiziramo, na primer, veli, zakone i tehnike muzike svih vrsta stilova i vremena, a sami ne dajemo nikakvu novu muziku. On veli, mi čitamo i tumačimo Pindara i Getea, a stidimo se da sami stvaramo stihove. To su prigovori kojima se ne mogu smejati. A to nisu oni najgori, koji mi zadaju najviše
rana. Zlo je kad on, na primer, kaže kao da mi Kastaljani vodimo život veštački odgajenih ptica pevačica, a da sami ne zaslužujemo hleb svoj, da ne poznajemo bedu i životnu borbu, da ništa ne znamo i nećemo da znamo o onom delu čovečanstva čiji su rad i siromaštvo osnova naše luksuzne egzistencije.” Pismo se završavalo rečima: „Možda sam zloupotrebio važu ljubaznost i dobrotu, najpoštovaniji, i spreman sam na to da me izgrdite. Grdite me samo i naredite mi ispaštanje, biću vam
zahvalan za to. Ali neki savet mi je krajnje neophodan. Sadanje stanje mogu još samo kratko vreme da podnosim. Ja mu ne mogu pomoći da dođe do pravog i plodnog razvitka, za to sam suviše slab i neiskusan, a što je možda najgore, ne mogu se poveriti našem gospodinu upravitelju, osim ako biste mi vi izričito naredili. Zato sam vas opteretio jednom stvari koja za mene počinje da biva velika nevolja.”
Bilo bi nam od velike vrednosti da na ovo zapomaganje imamo majstorov odgovor takođe crno na belo. Ali taj odgovor je usledio usmeno. Kratko vreme posle Knehtovog pisma došao je u Valdcel
sam magistar muzike da rukovodi jednim muzičkim ispitom i za vreme svog tamošnjeg boravka na najbolji način se prihvatio svog malog prijatelja. O tome znamo iz kasnijih Knehtovih pričanja. To mu nije bilo lako. Počeo je time što je podvrgao ispitivanju Knehtova školska svedočanstva, a naročito njegove privatne studije i našao da su te studije suviše jednostrane. U tome je dao za pravo valdcelskom upravitelju i nastojao je naročito da Kneht to prizna upravitelju. U pogledu Knehtova
držanja prema Desinjoriju, dao je tačna uputstva i nije otišao pre no što je i to pitanje prodiskutovao sa upraviteljem Cbindenom. Posledica toga je bila ne samo čudna i za sve koji su je doživeli nezaboravna utakmica između Desinjorija i Knehta, nego i sasvim nov odnos između ovoga i
upravitelja. Taj odnos i dalje nije bio srdačan i tajanstven, kao onaj prema majstoru muzike, ali je bio raščišćen i nezategnut.
Uloga koja je dodeljena Knehtu određivala je njegov život za duže vreme. Bilo mu je dopušteno da prihvati Desinjorijevo prijateljstvo, da se izloži njegovom uticaju i njegovim napadima, bez mešanja ili nadzora učitelja. Zadatak koji mu je postavio mentor bio je da brani Kastaliju od njenih kritičara i da raspravljanje o pogledima podigne na najviši nivo. To je značilo, između ostalog, da Jozef mora intenzivno da izuči osnove poretka koji je vladao u Kastaliji i u redu i da ih uvek ima pred očima. Govorničke borbe između dva sprijateljena partnera uskoro su postale čuvene i ostali su se tiskali da ih slušaju. Desinjorijev agresivan i ironičan ton postao je finiji, njegove formulacije strože i odgovornije, kritika stvarnija. U toj borbi dosada je Plinio bio favorizovaniji; on je dolazio iz „sveta”, imao njegovo iskustvo, njegove metode, njegova sredstva napada i takođe nešto od njegove nepromišljenosti. Iz razgovora sa odraslima kod kuće, on je znao sve što je svet mogao da
prigovori Kastaliji. Sada su ga Knehtove replike prisiljavale da uvidi da on zaista vrlo dobro poznaje svet, bolje no ma koji Kastaljanin, ali da Kastaliju i njen duh ne poznaje onako dobro kao oni koji su tu bili kod kuće i kojima je Kastalija bila zavičaj i sudbina. Naučio je da uviđa i postepeno je naučio takođe da priznaje da je on tu gost, ne domaći, i da ne samo napolju, već takođe i tu, u pedagoškoj provinciji, postoje vekovna iskustva i stvari koje se po sebi razumeju. Da i tu ima
tradicija, čak i neka „priroda” koju je on samo delom poznavao i koja je sada kroz svog govornika Jozefa Knehta objavila zahtev da bude poštovana. Kneht, naprotiv, da bi ispunio svoju ulogu apologeta, bio je prinuđen da studijom, meditacijom i vladanjem sobom sve jasnije i dublje ovlada i prosvesti ono što je imao da brani. U retorici je Desinjori ostao superioran. Osim žara i slavoljublja njegove prirode, u tome mu je pomagalo i izvesno svetsko školovanje i dovitljivost. Čak i kad je
podlegao, on je umeo da misli na slušaoce i da sebi obezbedi neko dostojno ili spretno odstupanje.
Međutim Kneht, kad ga je protivnik saterao u tesnac, mogao je otprilike reći: „O tome moram još da razmislim, Plinio. Sačekaj nekoliko dana, opet ću te podsetiti na to.”
Ako je taj odnos doveden u neki dostojan oblik, a za učesnike i slušaoce disputa postao neophodan sastavni deo ondašnjeg valdcelskog školskog života, time za Knehta nevolja i sukob nisu postali lakši. Usled velikog poverenja i odgovornosti koji su mu dati, on je savladao zadatak i izvršio
ga je bez vidljive štete, i to je dokaz njegove snage i valjanih svojstava njegove prirode. Ali u sebi je imao mnogo da pati. Ako je osećao prijateljstvo za Plinija, on ga nije osećao samo za dopadljivog i
snalažljivog druga, za Plinija poznavaoca sveta i veštog govornika, već ne manje i za onaj strani svet koji je njegov prijatelj i partner zastupao i koji je on upoznao ili pojmio u njegovoj osobi, u njegovim rečima i njegovim pokretima. Onaj takozvani „realni” svet, u kome je bilo nežnih majki i dece, gladnih i sirotinjskih kuća, novina i izbornih borbi. Onaj primitivni i u isto vreme rafinirani svet u koji se Plinio svakog raspusta vraćao da poseti roditelje i braću i sestre, da se udvara devojkama, da
prisustvuje radničkim skupovima ili da kao gost posećuje otmene klubove, dok je Kneht ostao u Kastaliji, lutao sa drugovima i plivao, vežbao foberške Recercari ili čitao Hegela.
Za Jozefa nije bilo sumnje što pripada Kastaliji i što zaista vodi kastalijski život, život bez porodice, bez nekih takozvanih razonoda, život bez novina, život takođe bez bede i gladi. Uostalom ni
Plinio, koji je učenicima elite umeo tako žestoko da zamera zbog njihovog trutovskog života, nije dosada nikada gladovao, ni svoj hleb sam zarađivao. Ne, onaj Pliniov svet nije bio bolji, ni pravilniji. Ali on je bio tu, postojao je, i on je, kao što je znao iz svetske istorije, uvek bio tu i uvek bio sličan današnjem. I mnogi narodi nisu poznavali nikakav drugi svet do taj, nisu znali ništa o školi elite i pedagoškoj provinciji, o redu, majstorima i igri staklenih perli. Veliko mnoštvo svih ljudi na
čitavoj Zemlji živelo je drugačije no što se živelo u Kastaliji, jednostavnije, primitivnije, opasnije, nezaštićenije, neuređenije. I taj primitivni svet bio je urođen svakom čoveku. Nešto od njega čovek
oseća u sopstvenom srcu — nešto od radoznalosti za njim, od čežnje za njim, od saučešća prema njemu. Zadatak je bio da se bude pravedan prema njemu, da se u srcu sačuva neko zavičajno pravo na njega, ali ipak da mu se ne vrati. Jer pored i iznad njega postojao je i drugi svet, kastalijsJd, duhovni, veštački, jedan uređeniji, zaštićeniji, ali svet sa potrebom stalnog nadzora i vežbanja, hijerarhije.
Služenje tom svetu, a da se onom drugom svetu ne čini nepravda, da se ne prezire, a takođe i da se sa nekim nejasnim prohtevom ili nostalgijom krišom ne pogleda za njim, moralo bi biti ono pravo. Jer
mali kastalijski svet služio je drugom velikom svetu. On mu je davao učitelje, knjige, metode, on se starao o održavanju čistote duhovnih funkcija i morala i, kao škola i pribežište, on je stajao otvoren
onom malom broju ljudi čije je opredeljenje izgleda bilo da svoj život posvete duhu i istini. Samo, zašto ta dva sveta, kako izgleda, nisu živela skladno i bratski jedan pored drugog i jedan u drugom,
zašto se oba nisu mogla u sebi gajiti i sjediniti?
Jednom je poseta majstora muzike pala u vreme kad je Jozef, umoran i slomljen svojim zadatkom, bio u velikoj muci da sačuva ravnotežu. Majstor je to mogao da zaključi po nekim mladićevim
nagoveštajima, ali je sve daleko jasnije pročitao iz njegovog umornog izgleda, njegovih nemirnih pogleda, njegovog malo neskrasivog bića. Postavio je nekoliko ispitivačkih pitanja, naišao je na
neraspoloženje i smetnje. Digao je ruke od ispitivanja i, ozbiljno zabrinut, poveo ga u vežbaonicu, pod izgovorom da hoće da mu pokaže neko otkriće iz istorije muzike. Tražio je da mu donese i
naštimuje klavikord, a dotle ga je upetljavao u neko svoje predavanje o postanku oblika sonate, dok učenik nije donekle zaboravio svoje jade, dok se nije predao i, opušten i zahvalan, slušao njegove reči i sviranje. Majstor je strpljivo čekao da ga dovede u stanje spremnosti i prijemljivosti, koje na njemu nije bio našao. I kad mu je uspelo, kada je završio svoje predavanje i na kraju odsvirao jednu Gabrielovu sonatu, ustao je i šetajuči po maloj sobi, pričao:
„Ta sonata me je mnogo godina veoma zapošljavala. To je bilo još u godinama mog slobodnog studiranja, još pre no što sam bio postavljen za učitelja, a potom za majstora muzike. Imao sam ambiciju da izradim istoriju Kuate s novih gledišta. Ali je naišlo vreme kada ne samo da nisam više napredovao, već sam sve više počinjao sumnjati da li sva ta muzička i istorijska istraživanja uopšte imaju neke vrednosti, da li ona zaista predstavljaju nešto više od prazne igre za besposlene ljude i
nisu li ona varljiv duhovno-veštački surogat pravom, življenom životu. Ukratko, imao sam da izdržim jednu od onih kriza u kojima nam svaka studija, svaki duhovni trud, svaki duh postaju uopšte sumnjivi
i bez vrednosti. Kada smo skloni da počnemo zavideti svakom seljaku oraču, svakom ljubavnom paru svečeri, ili svakoj ptici koja peva u drveću, svakom zrikavcu koji zriče u letnjoj travi, jer nam
izgledaju tako prirodni, čini nam se da žive tako punim i srećnim životom, dok mi ništa ne znamo o jadima i nevoljama, opasnostima i stradanjima njihova života. Ukratko, ja sam prilično bio izgubio
ravnotežu. To stanje nije bilo lako, štaviše bilo je vrlo nesnošljivo. Smišljao sam najčudnije mogućnosti za bekstvo i oslobođenje. Pomišljao sam da odem u svet kao muzičar, da sviram na svadbama dok društvo igra. I da se, kao u starim romanima, pojavio neki skupljač vojske, pozvao me da obučem uniformu i da sa nekom trupom pođem ma u kakav rat — ja bih pošao. Bilo je kao što u takvim stanjima često biva: ja sam se toliko izgubio da se sam više nisam mogao snaći, i bila mi je
potrebna pomoć.”
Za trenutak je zastao, pa se nasmejao. Zatim je produžio: „Razume se, imao sam savetnika u studijama, kao što je propis. I, prirodno, bilo bi razumno i pravilno i moja dužnost da se s njim posavetujem. Ali stvar je katkad u ovome, Jozefe: baš kad čovek padne u teškoće i skrene s puta i kad mu je ispravka naj neophodni ja, upravo tada ima najveću odvratnost da se vrati na pravi put i da potraži normalnu ispravku. Moj studijski savetnik nije bio zadovoljan mojim tromesečnim izveštajem,
stavio mi je ozbiljne primedbe, a ja sam verovao da se nalazim na putu novih otkrića i saznanja, pa sam u neku ruku zamerao njegovim prigovorima. Ukratko, ja mu nisam mogao otići, nisam mogao na
kolenima doći do krsta i priznati da je on bio u pravu. Takođe se nisam hteo poveriti ni svojim drugovima. Ali u mome susedstvu se nalazio neki osobenjak koga sam poznavao samo iz viđenja i po
kazivanju, neki sanskritski naučnik sa nadimkom „Jogin”. Jednog trenutka, kad mi je moje stanje postalo dovoljno nepodnošljivo, otišao sam tom čoveku čiju sam osamljenu i osobenjačku ličnost često ismevao i divio joj se u potaji. Posetio sam ga u njegovoj ćeliji. Kad sam ga hteo osloviti, zatekao sam ga u utonulosti, pri tom u stavu indijskog rituala i nije mu se moglo prići. S tihim osmejkom lebdeo je u savršenoj odvojenosti. Nisam mogao ništa činiti no da stojim na vratima i
čekam dok se ne povrati iz utonulosti. To je trajalo vrlo dugo, trajalo je jedan sat, dva sata. Najzad sam se umorio i skliznuo na pod gde sam sedeo naslonjen na zid i dalje čekao. Na kraju sam video tog čoveka kako se polako budi. Malo je pokrenuo glavu, ispružio ramena, ispravio prekrštene noge i kad je hteo da ustane, pogled mu je pao na mene. — Šta hoćeš? — pitao je. Podigao me je i ne razmislivši i ne znajući tačno šta sam rekao, kazao je: — U pitanju su sonate Andreje Gabrielija. —
Potpuno se digao i posadio me u svoju jedinu stolicu, seo na ivicu stola i rekao: — Gabrieli? Šta ti je učinio svojim sonatama? — Počeo sam mu pričati šta se sa mnom dogodilo, da se ispovedam šta je sa mnom. Ispitivao me je, činilo mi se, sa pedantnom tačnošću, o mojoj istoriji, o studijama, o Gabrieliju i sonati. Hteo je da sazna kada sam ustajao, koliko sam čitao, koliko sam svirao, u koliko sati sam obedovao i legao. Ja sam mu se poverio, čak nametao, tako sam morao podnositi njegova
pitanja i odgovarati. Ona su me posramila, sve neumoljivije su išla u pojedinosti, moj život poslednjih nedelja i meseci bio je analiziran. Tada je odjednom zaćutao Jogin, a kada ja ni posle toga nisam postao pametan, slegao je ramenima pometen i rekao: — Zar ne vidiš sam u čemu je greška?
— Ne, nisam mogao videti. I sada je on rekapitulirao čudnovato tačno sve što je iz mene dokučio, sve unazad do prvih znakova premorenosti, odvratnosti i duhovne zasićenosti. Dokazao mi je da se to moglo dogoditi samo onome ko neprekidno suviše slobodno studira i da je krajnje vreme da tuđom pomoći ponovo dođem do izgubljene kontrole nad sobom i svojim silama. On mi je dokazivao: pošto sam se već usudio da se odreknem redovnih vežbanja meditacija da je trebalo da se bar pri prvim nepovoljnim posledicama setim tog propusta i da ga opet popravim. I on je savršeno bio u pravu. Ne samo da sam čitavo jedno vreme zanemario meditaciju — nisam imao vremena, bio sam uvek suviše neraspoložen i rasejan ili suviše revnostan u studijama i zagrejan — već sam, štaviše, vremenom potpuno izgubio svest o svom grehu propuštanja. Sada, pošto sam skoro bio nastradao i očajan, morao sam pustiti da me neko drugi na to podseti. I u stvari tada sam se našao u velikoj muci da se iščupam iz zaparloženosti. Morao sam se vratiti školskim i početničkim vežbama u meditaciji i da opet postepeno steknem sposobnost da se priberem i utonem u razmišljanje.
Magistar je svoju šetnju po sobi završio jednim malim uzdahom i rečima: — Tako je to sa mnom bilo i još i danas se pomalo stidim da govorim o tome. Ali stvar stoji ovako, Jozefe: Što više zahtevamo od sebe, ili što više od nas zahteva naš svagdašnji zadatak, to smo sve više upućeni na izvor snage meditacije, na sve novo usklađivanje između duha i duše. I — znao bih navesti još neke primere za to — što nas naš zadatak intenzivnije angažuje, čas uzbuđuje i podiže, čas umara i
potištava, tim lakše se može desiti da taj izvor zanemarimo, kao što čovek lako zapušta telo i njegovu negu kada se udubi u neki umni rad. Svi istinski veliki ljudi svetske istorije ili su umeli da meditiraju,
ili su, pak, nesvesno poznavali put kuda nas vodi meditacija. Svi ostali, čak i oni najobdareniji i najsnažniji, na kraju ili nisu uspeli ili su podlegli, jer ih je njihov zadatak ili njihov ambiciozan san tako dokopao, tako opseo ili ih učinio besomučnim, da su izgubili sposobnost da se ponovo oslobode i odvoje od aktuelnog. Ti to znaš. To se uči već pri prvim vežbanjima. Ono je neumoljivo istinito.
Koliko je neumoljivo istinito, čovek vidi tek kad jednom izgubi put.”
Ta priča je toliko delovala na Jozefa da je osetio opasnost u kojoj se sam nalazio, pa se podvrgao vežbanjima sa novom predanošću. Na njega je ostavilo dubok utisak to što mu je majstor prvi put pokazao komadić svog sasvim ličnog života, svoje mladosti i doba studija. Prvi put mu je bilo jasno da je i jedan polubog, majstor, bio jednom mlad i da je i on mogao biti na stranputici. Sa zahvalnošću je osetio kakvo mu je poverenje poštovani ukazao svojom ispovešću. Moglo se lutati, umoriti se, grešiti, prestupiti propise, pa ipak se mogao toga osloboditi, pronaći put i na kraju postati majstor.
On je prebrodio krizu.
U te dve do tri valdcelske godine, za vreme kojih je postojalo prijateljstvo između Plinija i Jozefa, škola je prizor njihovog borbenog prijateljstva doživljavala kao neku dramu u kojoj je svaki pomalo učestvovao — od upravitelja do najmlađeg učenika. Dva sveta, dva principa su se utelovila u Knehtu i Desinjoriju, jedan je podizao drugoga, svaka rasprava bila je svečana i reprezentativna utakmica koja se svih ticala. I kao što je Plinio iz svake posete za vreme raspusta, iz svakog zagrljaja
svoje rodne grude donosio nove snage, tako je i Jozef iz svakog razmišljanja, iz svake lektire, svakog utonjavanja u misli, iz svakog viđenja sa magistrom muzike crpao nove snage, postajao sposobniji za
zastupnika i branioca Kastalije. Jednom, još kao dete, doživeo je prvi poziv. Sada je iskusio drugi i te godine su ga izgradile i skovale u savršeni lik Kastaljanina. Odavno je već bio završio prvu nastavu igre staklenih perli, pa je za vreme raspusta i pod nadzorom jednog od rukovodilaca igre počeo da kroji nacrte svoje sopstvene igre staklenih perli. U tome je otkrio jedan od najobilnijih izvora radosti i unutrašnjeg olakšanja. Osim nenasitih vežbanja na čembalu i klavikordu sa Karlom
Feromontom, ništa mu nije tako prijalo, tako ga zadovoljavalo, jačalo, krepilo i usrećavalo kao ti prvi prodori u zvezdani svet igre staklenih perli.
Baš iz tih godina potiču one pesme mladog Jozefa Knehta koje su se očuvale u Feromontovom prepisu. Možda ih je bilo više no što je dospelo do nas i može se pretpostaviti da su i te pesme, od kojih su najranije postale još pre Knehtova uvođenja u igru staklenih perli, pomogle izvršenje njegove uloge i prebrođavanje onih kritičnih godina. Svaki čitalac će u tim delom umetničkim, delom običajnim brzo napisanim stihovima, tu i tamo otkriti tragove dubokog potresa i krize koje je Kneht
preživljavao u ono vreme pod Pliniovim uticajem. U nekom redu odzvanja duboko uznemirenje, načelna sumnja u sebe samog i u smisao svog postojanja, dok u pesmi „Igra staklenih perli” izgleda da je uspela pobožna predanost. Uostalom, već u samoj činjenici što je te pesme pisao i čak ih ponekad pokazivao mnogim drugovima, bilo je nekog priznanja Pliniovom svetu, komad pobune protiv izvesnih kastalijskih domaćih zakona. Jer ako se Kastalija uopšte bila odrekla stvaranja
umetničkih dela (i muzičko stvaranje se tamo poznaje i trpi samo u obliku stilistički strogo vezanih vežbanja kompozicije), to je pravljenje pesama bilo najnemogućnije, najsmešnije, najnedopuštenije
što se moglo zamisliti. Te pesme nisu, dakle, neka igra, isečak, uvojita šara. Bio je nužan neki visok pritisak pa da izvor potekne i trebalo je izvesne prkosne hrabrosti pa napisati te stihove i priznati ih svojim.
Neka ne ostane nepomenuto da je i Plinio Desinjori, pod uticajem svoga protivnika, izdržao znatne promene i razvoje i ne samo u smislu vaspitanja za prečišćavanje svojih borbenih metoda. Za vreme kolegijalnih i borbenih razmena u onim školskim godinama, video je kako se njegov partner stalnim uzdizanjem razvija u uzornog Kastaljanina; u ličnosti prijatelja duh Provincije mu je postajao
sve vidljiviji i oživljeniji. I, kao što je on atmosferom svoga sveta do izvesnog stepena inficirao prijatelja, tako je i sam, dišući kastalijski vazduh i podlegao njegovoj draži i uticaju. Poslednje godine svoga školovanja, posle dvočasovnog disputovanja o idealima monaštva i njihovim opasnostima, vođenog u prisustvu najviše klase igre staklenih perli, poveo je Jozefa u šetnju i tada mu je učinio jedno priznanje. Mi ga citiramo prema jednom Feromontovom pismu: „Naravno ja odavno znam, Jozefe, da ti nisi pravoverni pobožnjak igrač staklenih perli, ni svetac Provincije, čiju ulogu tako sjajno igraš. Mi obojica stojimo na izloženom mestu u borbi i svaki od nas dobro zna da ono protiv čega se bori zaista postoji i da ima svoju neospornu vrednost. Ti si na strani visoke nege duha, ja na strani prirodnog života. U našoj borbi ti si naučio da ulaziš u trag i uzimaš na nišan opasnosti prirodnog žviota. Tvoja je dužnost da ukažeš kako prirodni, naivni život bez nege duha
mora postati kaljuga i dovesti natrag do životinjskog, i još dalje. A ja uvek moram da ponavljam koliko je rizičan, opasan i najzad besplodan život orijentisan samo na duh. Dobro. Svako brani ono u čije prvenstvo veruje — ti braniš duh, ja prirodu. Ali, nemoj mi zameriti, nekad mi se čini kao da me stvarno i naivno smatraš za nešto slično neprijatelju vašeg kastalijskog bića. Smatraš me za čoveka za koga vaše studije, vežbanja i igre u osnovi znače samo lakrdiju, iako on iz ovih ili onih razloga za trenutak učestvuje u tome sa vama. Ah, dragi moj, u kolikoj bi zabludi bio kad bi zaista to verovao!
Hoću da ti priznam da prema vašoj hijerarhiji osećam jednu sasvim ludačku ljubav, da me ona često ushićuje i mami kao sama sreća. Takođe hoću da ti priznam da, kada sam pre više meseci nakratko
bio kod roditelja, vodio sam razgovor sa ocem i boreći se postigao da mi dopusti da ostanem Kastaljanin i da stupim u red — ako na kraju školovanja to budem želeo i rešio. Bio sam srećan kada je on dao odobrenje za to. Ali ja ga neću koristiti, to znam odnedavno. O, nisam izgubio volju za to!
Ali sve više i više vidim: ostajanje kod vas za mene bi značilo bekstvo, možda pristojno, plemenito bekstvo, ali ipak bekstvo. Vratiću se i postaću čovek od sveta. Ali svetski čovek koji ostaje zahvalan vašoj Kastaliji, koji će neke vaše vežbe i dalje upražnjavati i svake godine učestvovati u velikim svečanostima igre staklenih perli.”
To Pliniovo priznanje Kneht je sa velikom tronutošću ispričao svom prijatelju Feromontu. A ovaj, u onom istom pismu dodaje reči: „Meni, muzičaru, to priznanje Plinija, prema kome nisam uvek bio pravičan, bilo je kao muzički doživljaj. Suprotnost: svet i duh, ili suprotnost: Plinio i Jozef u mojim očima su se iz borbe dvaju nepomirljivih načela sublimovali u jedan koncerat.”
Kada je Plinio bio završio svoj četvorogodišnji školski tečaj i kada je trebalo da se vrati kući, doneo je upravitelju pismo svoga oca koji je Jozefa Knehta pozivao u goste za vreme raspusta. To je bio neobičan zahtev. Istina, odsustvo radi putovanja i boravka van pedagoške provincije, pre svega u svrhu studija, nije bilo vrlo retko, ali ono je svakako bilo izuzetak i odobravalo se samo starijim i isprobanijim studentima, a nikada učenicima. Upravitelj škole Cbinden je, međutim, poziv smatrao dovoljo važnim, jer je dolazio od visoko cenjene kuće i čoveka, pa ga nije hteo sam odbiti, već ga je podneo odboru vaspitne vlasti. Odbor je na poziv odgovorio jednim lakonskim — ne. Prijatelji su se morali rastati.
— Kasnije ćemo opet pokušati sa pozivom — rekao je Plinio — jednom će već uspeti. Moraš jednom da upoznaš moj roditeljski dom i moje ljude i da vidiš da smo i mi ljudi, a ne samo neki ološ svetskih i poslovnih ljudi. Mnogo ćeš mi nedostajati. A sada pazi, Jozefe, da se u ovoj složenoj Kastaliji uskoro uspneš gore. Ti si zaista vrlo podoban za člana neke hijerarhije, ali, po mome  mišljenju, pre za glavešinu no za služitelja, uprkos tvome imenu.[24] Proričem ti veliku budućnost.
Jednog dana ćeš biti magistar i ubrajaćeš se u uzvišene.
Jozef ga je žalosno gledao.
— Rugaj se samo! — rekao je, boreći se sa uzbuđenjem rastanka. — Nisam tako slavoljubiv kao ti i pre no što ja doteram do neke vlasti, ti ćeš već dugo biti predsednik ili predsednik opštine, univerzitetski profesor ili savezni savetnik. Misli s ljubavlju na nas, Plinio, i na Kastaliju, nemoj se sasvim otuđiti od nas! I kod vas napolju mora da postoje ljudi koji o Kastaliji znaju više no viceve koji se tamo prave na naš račun.
Stegli su jedan drugom ruku i Plinio je otputovao. Poslednja Jozefova godina u Valdcelu bila je vrlo tiha. Njegova eksponirana i naporna dužnost, kao u neku ruku javne ličnosti, prestala je. Kastaliji više nije bio potreban branilac. Te godine svoje slobodno vreme pretežno je posvećivao igri staklenih perli. Ona ga je sve više privlačila. Jedna sveščica beležaka iz onog vremena o značaju i teoriji igre, počinje ovom rečenicom: „Celina života, fizičkog i duhovnog, je dinamički fenomen, a
igra staklenih perli u osnovi obuhvata samo njegovu estetsku stranu i obuhvata je pretežno u slici ritmičkih zbivanja.”

Pregled najnovijih komentara Osobne stranice svih članova kluba

KORIZMA

VEGETARIJANCI

BRZI CHAT

  • Član iridairida

    11101

    25.04.2019. 14:58h
  • Član iridairida

    Zgodna i znakovita brojka; 11100 reg- članova

    25.04.2019. 11:20h
  • Član mkrmarmkrmar

    *

    24.04.2019. 22:29h
  • Član mkrmarmkrmar

    Laku noć svima **************************************************************

    24.04.2019. 22:29h
  • Član mkrmarmkrmar

    Dobar dan svima !

    24.04.2019. 16:31h
  • Član mkrmarmkrmar

    Zaista volim svoj kišobran je dar od moje posebno mi drage prijateljice

    23.04.2019. 10:22h
  • Član mkrmarmkrmar

    A mi imamo kišobran koji treba u kišnom danu izvesti van

    23.04.2019. 10:22h
Cijeli Chat

PROLJEĆE

USKRS

MAGAZIN

Magicusov besplatni S O S tel. 'SLUŠAMO VAS' za osobe treće dobiMAGIFON - temeljit uvid u Vašu sudbinuMAGIFON - Životne promjene, sudbinaPitajte Tarot, besplatni odgovori DA/NEPitaj I ChingAnđeliProricanje runamaSudbinske karte, ciganiceOstvarenje željaLenormand karte

OGLASI

Harša knjigeDamanhurSong of SilenceSpirit of TaraIndigo svijetPranic HealingSharkUdruga magicusUdruga leptirićiSmart studioHipnoza ZagrebKreativna akademijaMagicus.info marketingInfo izlog

Jeste li propustili aktivacijsku e-mail poruku?

Javite nam se na info@magicus.info

POZIV GODINE STUDIJA