Kalendar događanja

Član JosipJankovic

Upisao:

JosipJankovic

OBJAVLJENO:

PROČITANO

187

PUTA

INDIJSKI ŽIVOTNI TOK - nastavak

INDIJSKI ŽIVOTNI TOK - nastavak
Ah, šta je dužnost? Koliko ima dužnosti koje često prenebregavamo laka srca! Zašto ta osvetnička dužnost sad nije bila nevažna i nije mogla da se prenebregne, šta ga je navelo da joj ne pristupi ovlaš i sa pola srca, nego revnosno i strasno?

Ako je stari jogi onim smehom i rečju „maja” smatrao da je rešio i okončao pitanje Dazinog života, drugačije je bilo sa Dazom i, ma koliko želeo da na svoj život gleda kao na maju, u njemu se tih nemirnih dana i noći opet razbudilo i oživelo sve što je, iscrpljen od života begunca, neko vreme ovde zaboravio. Nada da će ikada zaista naučiti joga veštine, ili čak biti ravan starcu, bila je veoma mala. Ali — ako je tako — kakvog je imalo smisla da i dalje boravi u toj šumi? Našao je tu utočište, malko predahnuo i skupio snage, donekle se osvestio, a i to je imalo svoju vrednost, već je i to bilo mnogo. Možda su, u međuvremenu, u zemlji odustali od daljeg lova na ubicu kneza, pa bi bez velike opasnosti mogao da krene dalje. Odlučio je da tako i uradi, da sledećeg dana krene na put, svet je bio prostran i on nije mogao ostati zauvek u tom skrovištu. Ta odluka ga je u izvesnoj meri ispunjavala spokojstvom.
Nameravao je da krene u prvo svitanje, ali kad se probudio posle dužeg sna sunce se već popelo na nebu i jogi je već bio utonuo u svoje meditacije, a Daza nije želeo da ode bez oproštaja, osim toga, imao je još nešto na srcu. Stoga je čekao satima da se stari digne, protegne udove i po svom običaju počne da hoda tamo-amo. Tad mu je preprečio put, poklonio mu se i nije odustao sve dok majstor joge nije uperio pogled u njega.
— Majstore — reče ponizno — rešio sam da idem dalje svojim putem, neću više remetiti tvoj mir. Ali mi samo još ovog puta, mnogopoštovani, dozvoli da ti uputim jednu molbu. Kada sam ti ispričao svoj život, ti si se nasmejao i uzviknuo „maja”. Preklinjem te, reci mi nešto više o maji.
Jogi se uputi svojoj kolibi i pogledom naredi Dazi da ga sledi. Dohvativši posudu sa vodom pruži je Dazi i reče mu da opere ruke. Daza ga posluša. Majstor je zatim ostatak vode u tikvi prosuo među paprat, a praznu posudu dao Dazi i naredio mu da donese sveže vode. Daza poslušno potrča, sa setom rastanka u srcu, znajući da poslednji put prelazi stazu do izvora, poslednji put prinosi laku posudu sa glatkom, izlizanom ivicom površini vode, na kojoj se ogledao odraz jelenjaka, svodova krošnji i rasutih svetlih tačaka slatkog plavetnila neba, na kojoj se poslednji put u mrkom sutonu ocrtavao i njegov sopstveni lik. Zagnjurio je posudu u vodu, zamišljeno i lagano, bio je unezveren i nikako mu
nije bilo jasno zbog čega ga obuzima neko tako čudno osećanje i zašto ga je — iako je odlučio da ode — zabolelo što ga stari nije pozvao da se još malo zadrži, ili možda da ostane zauvek.
Čučao je kraj izvora, popio gutljaj vode, pažljivo se digao sa posudom u ruci da ništa ne prospe i kada je hteo da se vrati kratkim putem do kolibe, do ušiju mu dopre zvuk koji ga je očarao i užasnuo, začu glas koji je u njemu odzvanjao u mnogim snovima, kojeg se često sećao sa gorkom čežnjom. Bio je sladak, zanosan i detinji, mamio ga zaljubljeno usred sumračne šume tako da se od zaprepašćenja i ushićenja naježio i uzdrhtao do dna srca. Bio je to glas Pravati, njegove žene.
— Dazo — mamio ga je njen glas.
Sa posudom za vodu osvrtao se sa nevericom i, gle, među drvećem se pojavila vitka i gipka dugonoga Pravati, voljena, nezaboravna i nevema. Ispustio je posudu iz ruku i potrčao joj u susret.
Stajala je pred njim smešeći se i pomalo stidljivo gledala u njega krupnim očima srne, i tada je izbliza uočio da je obuvena u sandale od crvene kože i odevena u veoma lepe i bogate haljine, da na ruci ima zlatnu grivnu i blistavo, šareno i dragoceno kamenje u crnoj kosi. On ustuknu. Zar je ona još uvek bila kneževa milosnica? Zar on nije ubio Nalu? Da li je ona još uvek imala na sebi njegove poklone? Kako je smela da mu iziđe na oči nakićena tim draguljima i kamenjem, i da ga doziva po imenu.
Ali ona je bila lepša no ikad i pre no što je pozove na odgovornost morao je da je zagrli, da spusti čelo na njenu kosu, da joj podigne lice i poljubi usta, a tog trenutka je osećao da se opet sve vratilo, da je opet njegovo sve što je posedovao, sva sreća, ljubav, slast i životna radost, sva strast. I
već se u mislima udaljio daleko od te šume i starog pustinjaka, već su se šuma, pustinjaštvo, meditacije i joga pretvorili u ništavilo, pali u zaborav; više nije mislio ni o posudi sa vodom koju je trebalo da odnese starom. Ostala je kraj izvora kada se sa Pravati uputio ka rubu šume. Ona mu je na brzinu ispričala kako je dospela ovamo i šta se sve zbilo.
Čudnovato je bilo sve što mu je ispričala, iznenađujuće, očaravajuće i bajoslovno, i Daza je utrčao u svoj novi život kao u neku bajku. Nije samo Pravati opet bila njegova, nije samo omrznuti Nala bio mrtav i proganjanje njegovog ubice odavno obustavljeno, već je Daza, kneževski sin koji je jednom postao pastir, sada u gradu bio proglašen za zakonitog naslednika i kneza. Neki stari pastir i jedan stari braman podsetili su svet i objavili gotovo zaboravljenu priču o tome kako su ga nekad
uklonili sa dvora, pa se sada u celoj zemlji grozničavo tragalo za čovekom, za kojim se nekad tragalo jer je ubio Nalu, da ga postave za radžu i svečano doprate do grada gde će se useliti u dvorac svoga oca. Sve je bilo kao u snu, a iznenađenog Dazu najviše je obradovalo što ga je među svim glasnicima koji su tragali za njim našla i prva pozdravila upravo Pravati. Na rubu šume je ugledao šatore, širio se miris dima i pečene divljači. Pravati je bila bučno pozdravljena od svoje pratnje i ubrzo je nastala velika gozba kad se doznalo da je Daza njen suprug.
Tu se zatekao i čovek, Dazin nekadašnji drug kod pastira, koji je Pravati i pratnju doveo ovamo, na jedno od mesta iz njegovog ranijeg života. Čovek se zadovoljno nasmejao i poznavši Dazu potrčao mu u susret, verovatno bi ga prijateljski potapšao po ramenu ili ga zagrlio, ali sad je njegov drug bio radža i on se naprečac zaustavi u trku, produži put laganije i sa puno poštovanja mu se pokloni u znak pozdrava. Daza ga uspravi i zagrli, ljubazno ga nazva imenom i upita čime bi mogao da ga daruje.
Pastir je želeo telicu i dobio čak tri od radžine najbolje pasmine. Neprekidno su novom knezu dovodili razne ljude, činovnike, glavne lovce i dvorske bramane koji su ga pozdravljali, zatim je priređena gozba, zasvirala je muzika sastavljena od bubnjeva, gitara i frula, i Dazi se slavlje i sva ta raskoš učiniše kao san; nije mogao da veruje u sve to, zasad mu se jedina Pravati, njegova mlada žena koju je držao u svom zagrljaju, činila stvarnom.
Posle nekoliko dana putovanja povorka se približavala gradu, upućeni su glasnici koji su objavili radosnu vest da je mladi radža pronađen i da ubrzo stiže, a kada je grad već bio na pomolu, u njemu su na sve strane odjekivali udarci gonga i bubnjeva, a u susret im je došla svečana povorka bramana odevenih u belo na čelu sa naslednikom Vazudeve, koji je nekad, dvadeset godina unazad, poslao Dazu kod pastira i koji je umro tek pre kraćeg vremena. Oni mu poželeše dobrodošlicu pevajući
slavospeve, a pred palatom do koje su ga vodili zapalili su nekoliko velikih žrtvenih vatri. Dazu povedoše u njegov dom i tu ga opet svečano pozdraviše izrazima odanosti, blagoslovom i rečima dobrodošlice. U gradu je, do kasno u noć, potrajalo radosno slavlje.
Dvojica bramana podučavala su ga svakodnevno i tako je za kratko vreme naučio neophodne mudrosti, prisustvovao je prinošenju žrtvi, delio pravdu i upražnjavao viteške i ratne veštine. Braman Gopala ga je uveo u politiku; ispričao mu je sve o njegovom domu i njegovim pravima, kao i o pravima njegovih budućih sinova, a i ko su mu neprijatelji. U prvom redu je naveo majku princa Nale koja je nekad lišila princa Dazu njegovih prava i kidisala na njegov život, a koja je sad u Dazi mrzela i ubicu svoga sina. Ona je pobegla i stavila se pod zaštitu susednog kneza Govinde, živela je u njegovoj palati, a taj Govinda i njegov dom bili su oduvek opasni neprijatelji, vodili su ratove još protiv Dazinih čukundedova, zahtevajući izvesne delove zemlje. Nasuprot tome, južni sused, knez od Gajpalija, bio je u prijateljskim odnosima sa Dazinim ocem i nikad nije trpeo nastradalog Nalu.
Jedna od važnih Dazinih dužnosti bila je da ga poseti, daruje i pozove u sledeći lov.
Gospođa Pravati se sasvim uklopila u plemićki stalež, umela je da nastupa kao kneginja i izgledala je prekrasno u raskošnim haljinama i sa blistavim nakitom, kao da po rođenju nije bila nižeg roda od svog gospodara i supruga. Ziveli su godinu za godinom u ljubavi i njihova sreća ih je okružavala sjajem i bleskom miljenika bogova, pa ih je narod poštovao i voleo. I kada mu je posle dugog iščekvanja Pravati rodila sina, kome je po svom ocu dao ime Ravana, njegova sreća je bila potpuna. Sve što je posedovao, zemlju i vlast, kuće i štale, mlekamike, goveda i konje, sve je to u njegovim očima dobilo dvostruki značaj i važnost, veći sjaj i vrednost, jer je sav taj posed bio lep i prijatan da bi njime ukrašavao, odevao i kitio Pravati, da joj dokazuje svoju odanost, ali ga je sad
sve to ispunjavalo još većim zadovoljstvom i dobijalo još veću važnost jer je to bilo nasledstvo i buduća sreća njegovog sina Ravane.
Pravati je uglavnom nalazila zadovoljstvo u svetkovinama, svečanim povorkama, u raskošnom odevanju, nakitu i brojnoj posluzi, dok je Daza najviše uživao u svom vrtu, zasađenom po njegovom nalogu, retkim i dragocenim drvećem i cvećem, u kome je nastanio papagaje i druge šarene vrste ptica, pa mu je postala svakodnevna navika da ih hrani i da se s njima zabavlja. Pored toga, privlačilo ga je i učenje, bio je zahvalan učenik bramana i naučio mnoge stihove i izreke, bio je vičan
čitanju i pisanju, imao je sopstvenog pisara koji je umeo da pripremi palmovo lišće u svitak za pisanje, i blagodareći njegovim veštim prstima stvorila se ubrzo mala biblioteka. Tu kod knjiga, u maloj, bogato ukrašenoj prostoriji, sa zidovima od plemenitih vrsta drveta i bogatim rezbarijama sa slikama i prizorima iz života bogova, pozvao bi povremeno bramane i odabrane naučnike i mislioce među sveštenstvom da međusobno raspravljaju o osveštalim stvarima, o stvaranju sveta i maji velikog Višnua, o svetim Vedama, o moći žrtava i još većoj moći pokore, koja smrtnika može da dovede dotle da bogovi pred njim uzdrhte od straha. Bramane koji bi dobro raspravljah i dokazivali darivao je velelepnim poklonima, neki bi kao nagradu za pobedu u diskusiji odveli sobom lepu kravu, pa je katkad delovalo pomalo smešno i dirljivo kad bi veliki učenjaci — koji su do maločas
recitovali mudre izreke iz Veda, tumačili ih i dokazali da su im poznata sva neba i svetska mora — odlazili gordi i naduveni sa počasnim darovima, ili zapodevali svađu iz puke ljubomore.
Knezu Dazi se, usred njegovog bogatstva i sreće, njegovog sveta i njegovih knjiga, povremeno činilo čudnim i sumnjivim sve što se odnosi na život i ljudska bića, a u isti mah sve mu je to izgledalo dirljivo i smešno; slično sujetnim mudrim bramanima, nalazio je da je i mračno i poželjno, a u isti mah izaziva prezir. Kad bi mu pogled sa zadovoljstvom počivao na cvetovima lotosa po ribnjacima u vrtu, uživajući u blistavom šarenilu paunova, fazana i nosorog-ptica, u pozlaćenim rezbarijama palate, sve to bi mu se katkad činilo božanstvenim, kao prožeto žarom večnog života, a drugi put bi u
svemu tome video nešto nestvarno, nepouzdano i podozrivo, neku sklonost ka prolaznosti i raspadanju, spremnost za ponovno uranjanje u bezobličje, u stihiju. Kao što je i on, knez Daza, bio princ i postao pastir, srozao se na stepen ubice i čoveka van zakona, a napokon opet uzdigao i postao knez, vođen nepoznatim silama sa neizvesnom sutrašnjicom i preksutrašnjicom pred sobom, tako je i igra maja samog života uvek bila bremenita i uzvišenim i prostačkim, i večnošću i smrću, veličinom i
porugom. Čak mu je i voljena žena, lepa Pravati, u nekim trenucima izgledala bez čari i smešna, imala je preterano mnogo prstenja i grivni na rukama, pogled joj je bio preterano gord i likujući, preterano se trudila da hoda dostojanstveno.
Više od svog vrta i svojih knjiga, voleo je Ravanu, svog sinčića, ispunjenje svoje ljubavi i postojanja, predmet svoje nežnosti i brige; nežno i lepo dete bilo je pravi princ, s očima srne na majku i sklon razmišljanju i sanjarenju na oca. Neki put, kad bi video da i mališan dugo stoji pred
jednim od ukrasnih drveta ili čuči na nekom ćilimu i zaneto, odsutnim pogledom, netremice posmatra neki kamen, izrezbarenu igračku, učinilo bi mu se da mu je sin veoma sličan. Koliko ga silno voli spoznao je Daza tek kad ga je prvi put morao napustiti na neodređeno vreme.
Naime, jednoga dana stigao je skoroteča iz krajeva na granici između njegove i Govindine zemlje i javio da su upali Govindini ljudi, opljačkali stoku, zarobili i odveli izvestan broj ljudi. Ne časeći ni časa, Daza se spremio, poveo sobom zapovednika telesne straže, desetinu ljudi i konja i krenuo u poteru za pljačkašima. I kada je u trenutku uoči polaska uzeo sina u naručje i poljubio ga, u njegovom srcu se ljubav prema detetu razbuktala kao plamen bola. I taj plamen bola, čija ga je silina zapanjila i zapahnula kao neka nepoznata opomena, pretvorio se za vreme dugog puta na konju u saznanje i razumevanje. Jašući, razmišljao je o uzrocima koji su ga naterali da uzjaše konja, da tako odlučno i žurno jezdi ka udaljenijim krajevima svoje zemlje, o tome kakva ga je sila u stvari primorala da tako postupi i uloži toliki trud. Razmišljao je i postalo mu je jasno da u dnu srca ne smatra važnim, da ga nimalo ne boli duša što mu negde na granici zemlje otimaju stoku i ljude, kao i da pljačka i povreda njegovih kneževskih prava ne bi mogle izazvati u njemu gnev i rešenost da pređe na delo, da bi — što se njega tiče — na vest o pljački odgovorio samo sažaljivim osmehom. AK je znao da bi time naneo veliku nepravdu glasniku koji je jurio do iscrpljenja, a takođe i onima koji su opljačkani, zarobljeni i iz svoje postojbine i mirnog života odvedeni u tuđinu i ropstvo, štaviše, odustajanjem od ratničke osvete naneo bi nepravdu i svim ostalim svojim podanicima, koji nisu izgubili ni dlaku sa glave; oni bi teško mogli podneti i shvatiti da se njihov knez ne trudi da zaštiti zemlju, da ne mogu računati na
osvetu i pomoć ako bi se jednom od njih dogodilo slično. Bio je svestan da mu je dužnost da odjezdi u osvetnički pohod.
Ah, šta je dužnost? Koliko ima dužnosti koje često prenebregavamo laka srca! Zašto ta osvetnička dužnost sad nije bila nevažna i nije mogla da se prenebregne, šta ga je navelo da joj ne pristupi ovlaš i sa pola srca, nego revnosno i strasno? Tek što mu je to pitanje sinulo kroz glavu, srce je već odgovorilo na nj, stežući se od bola kao u trenutku oproštaja od Ravane, malog princa. Došao je do saznanja da bi pljačka i nasilje sa granica zemlje prodrli sve bliže kad bi knez dozvolio da se bez ikakvog otpora otimaju stoka i ljudi, a naposletku bi se neprijatelj našao pred njim samim, pogodivši ga tamo gde bi mu naneo najveći bol: u sina! Oteo bi mu sina, naslednika, i možda ga ubio u mukama, a to je najstrašniji bol koji bi mogao da iskusi, mnogo strašniji čak i od Pravatine smrti. Zato je, dakle, jezdio tako revnosno izvršavajući svoju kneževsku dužnost. Ne zato što je bio osetljiv na gubitak stoke i zemlje, ne iz dobrote prema svojim podanicima, niti iz častoljublja prema kneževskom imenu svog oca, već podstaknut žestokom, bolnom, bezumnom ljubavlju za svoje dete i plahovitim, bezumnim strahom od bola koji bi mu naneo gubitak tog deteta.
Eto do kakvih je saznanja došao na tom putu jašući konja. Uostalom, nije mu pošlo za rukom da stigne i kazni Govindine ljude, uspeli su da pobegnu sa svojim plenom, a on je, da bi dokazao čvrstu volju i hrabrost, i sam morao da upadne s one strane granice, da ošteti neko selo svog suseda, da otme nešto stoke i odvede nekolicinu robova. Proveo je nekoliko dana jezdeći kao pobednik ka svom domu, ali je sve vreme tonuo u duboka razmišljanja i vratio se kući veoma ćutljiv i gotovo tužan. Dok je razmišljao, postalo mu je jasno koliko je čvrsto i beznadežno svim svojim bićem i delima uhvaćen i svezan u mrežu pakosti. Dok je u njemu neprekidno rasla sklonost za razmišljanje, potreba da ćutke posmatra sve oko sebe, da vodi miran i čedan život, s druge strane je, iz ljubavi prema Ravani, iz straha i brige za njega, za njegov život i njegovu budućnost, ponikla prinuda da nešto uradi, da se sve više zapliće u mrežu zla, iz nežnosti je nikla kavga, iz ljubavi rat. Morao je, iako samo zbog pravedne kazne, oteti jedno krdo, zadati jednom selu smrtni strah i silom odvesti jadne, nevine ljude, a iz toga
će, naravno, opet proizići nova osveta i nasilje, i tako sve dalje, dok se ceo njegov život i zemlja ne pretvore u rat, u nasilje i zveket oružja. Zbog tog saznanja ili vizije na povratku je bio tako ćutljiv i tužan.
I odista, dušmanski sused nije davao mira. Ponavljao je svoje upade i pljačkaške pohode. Daza je za kaznu i zbog protivbrane takođe morao da krene u pohod i, kada bi neprijatelju uspelo da pobegne, morao trpeti da njegovi vojnici i lovci nanose susedu nove štete. U glavnom gradu viđali su se sve češće ljudi na konju i oružnici, u nekim pograničnim selima vojnici su stalno bili na straži, dani su prolazili nemirno u ratničkim savetovanjima i pripremama. Daza nikako nije mogao da shvati kakav
je smisao i kakva je korist od tog večitog četničkog ratovanja, žalio je ranjene zbog njihovih patnji, žalio za životom ubijenih, žalio za svojim vrtom i knjigama koje je sve više morao zanemarivati, žalio za spokojnim danima i za spokojstvom u svom srcu. Često je razgovarao o tome sa Gopalom i bramanima, a neki put i sa svojom suprugom Pravati. Trebalo bi, reče joj, težiti za tim da se ugledni susedni kneževi pozovu kao izborne sudije i da zavedu mir, a on bi sa svoje strane drage volje pristao da popustljivošću i predajom nekih pašnjaka i sela pripomogne uspostavljanju mira. Bio je razočaran i pomalo ljut što ni bramani, ni Pravati za takvo rešenje nisu hteli ni da čuju.
Razlika u mišljenju o tom pitanju između Pravati i njega dovela je do žestokih rasprava, štaviše, do razdora. Ubedljivo i upečatljivo joj je iznosio svoje razloge i misli, ali ona je svaku njegovu reč
izgovorenu protiv rata i besmislenog ubijanja shvatala kao uperenu protiv nje same. Jednim svojim vatrenim i reči tim govorom upozoravala ga je da neprijatelj upravo namerava da iskoristi Dazinu
dobroćudnost i miroljubivost (da ne kažem strah od rata), da ga natera na pomirenje za ljubav mira, ali će to svaki put morati da plati ustupajući manje delove svoje zemlje, svoga naroda, pa ipak se
neprijatelj time neće zadovoljiti nego će, kada vidi da je Daza iscrpeo svoje snage, preći u otvoren rat i oteti mu sve što je još preostalo. Ne radi se tu o krdima i selima, o prednostima i gubicima, već o celini, radi se o daljem opstanku ili propasti. I, ukoliko Daza nije svestan šta duguje svom dostojanstvu, svom sinu i svojoj ženi, onda je ona ta koja mora da ga pouči. Užagrila je očima, glas joj je treperio — već odavna mu se nije činila tako lepa i strasna, a ipak je u duši osećao samo tugu.
U međuvremenu, nastavljali su se upadi na granici i kršenje mira, sve do nastupanja velikog kišnog perioda kad su privremeno obustavljeni. Na Dazinom dvoru su sad bile dve stranke. Jedna, stranka mira, bila je mala, osim Daze ubrajala je u svoje pristalice samo još nekolicinu starijih bramana, učenih ljudi potpuno zaokupljenih razmišljanjima, dok je druga, ratna stranka, Pravatina i Gopalina stranka, okupila većinu sveštenika i sve oficire. Zemlja se revnosno naoružavala, a znalo se da neprijateljski sused čini to isto. Dečaka Ravanu učio je vrhovni lovac gađanju lukom i strelom, a mati ga je vodila na sve vojne smotre.
Ponekad se Daza sećao vremena u šumi, gde je jednom proveo neko vreme kao bedna izbeglica, kao i sedokosog starca koji je tamo živeo životom pustinjaka i tonuo u razmišljanja. Ponekad bi ga se setio i osetio želju da ga potraži, da ga ponovo vidi i zamoli da ga posavetuje. Ali nije znao da li je stari još u životu, da li bi ga saslušao i posavetovao, a i da je živ i voljan da mu da savet, ipak bi sve išlo dalje svojim tokom i ništa se ne bi moglo izmeniti. Razmišljanje i mudrost bile su dobre i
plemenite stvari, ali one uspevaju samo na rubu života, dok dela i bol oriih koji plivaju strujom života i bore se sa talasima nemaju nikakve veze sa mudrošću, jer razmišljanje i mudrost su nam dati, oni su sudbinom određeni, njih je trebalo upražnjavati i propatiti. Nisu ni bogovi živeli u večnom miru i večnoj mudrosti, i oni su znali za opasnost i strah, za borbu i bitku, to mu je bilo poznato iz mnogih priča.
I tako se dogodilo da Daza više nije vodio rasprave sa Pravati, jašući konja prisustvovao je vojnim smotrama, znao je da je rat na pomolu, predosećao ga je u teškim noćnim snovima i, dok mu je telo smršalo i lice potamnelo, osetio je da kopne i blede njegova sreća i životna radost. Ostala mu je samo ljubav prema dečaku, rasla je sve više, a s njom i briga zbog naoružavanja i vojničkih vežbi, briga je u njegovom sad pustom vrtu izrasla kao plameni crveni cvet. I sam se začudio koliko
praznine bez tračka radosti može da podnese, do koje mere je navikao na brigu i nezadovoljstvo, kako je u njegovom srcu, iz kojeg su na izgled iščilile sve strasti, plameno cvetala i potpuno vladala njime strahom i brigom prožeta ljubav za sina. Možda je njegov život bio besmislen, ali nije bio bez srži i središta, a sve se vrtelo oko njegovog sina. Zbog njega se jutrom dizao sa svog ležaja i provodio dan u poslovima i naporima čiji je cilj bio rat i koji su mu svi bili mrski. Zbog njega je strpljivo predsedavao savetovanjima velmoža, suprotstavljajući se odlukama većine samo utoliko, što je tražio da ne srljaju u pustolovinu glavom bez obzira.
Kao što su mu postepeno postali tuđi i izneverili ga životna radost, njegov vrt i knjige, ili je on njih izneverio, tako mu je postala tuđa i neverna žena koja mu je mnoge godine značila sreću i slast života. Počelo je sa politikom, i kada mu je Pravati održala onu strasnu govoraniciju i bezmalo otvoreno ismejala njegovo zaziranje od greha, a miroljubivost smatrala kukavičlukom, kada mu je zažarenih obraza i vatrenim rečima govorila o kneževskoj časti, junaštvu i pretrpljenoj sramoti, on se zaprepastio i zavrtelo mu se u glavi kada je odjednom osetio i video koliko se njegova žena udaljila od njega, ili on od nje. Od tada se jaz među njima još više produbio i to se nastavljalo, a da nijedno
od njih nije učinilo ništa da to spreči. U stvari, Daza je trebalo da nešto preduzme, budući da je taj jaz zapravo bio samo njemu uočljiv i po njegovoj zamisli sve se više pretvarao u jaz nad jazovima, u opšti ambis između muškarca i žene, između da i ne, između duše i tela. Vraćajući se u mislima u prošlost, činilo mu se da mu je puklo pred očima: Pravati, čarobna lepotica, razbudila je u njemu ljubav i poigrala se s njim sve dok nije napustio svoje drugove i prijatelje pastire i veseli život
pastira, da bi zbog nje živeo i služio u tuđini, kao domazet u kući ljudi koji nisu bili dobri i koji su koristili njegovu zaljubljenost da bi za njih radio. Zatim se pojavio Nala, i to je bio početak njegove nesreće. Nala se domogao njegove žene, bogati i naočiti radža je svojim lepim ruhom i šatorima, svojim konjima i slugama zaveo sirotu ženu nenaviknutu na raskoš, a to ga verovatno nije stalo naročitog truda. Međutim — zar bi je odista mogao zavesti tako brzo i lako da je u duši bila verna i čedna? Radža je, dakle, zaveo, ili naprosto poveo sobom, a ona je svom mužu zadala najužasniji bol koji je do tog časa iskusio. On se osvetio i ubio kradljivca svoje sreće, to je bio trenutak opijenosti i lkovanja. Ali tek što je izvršio to delo, morao je da beži. Provodio je dane, nedelje i mesece u
šipražju i sitaku, stavljen van zakona i ne verujući ni jednom ljudskom stvoru. A šta je Pravati radila za to vreme? O tome gotovo nikad nisu govorili. U svakom slučaju, ona se nije dala u bekstvo za njim, tražila ga je i našla tek kad je po svom rođenju bio proglašen za kneza i kada joj je on bio potreban da bi se popela na presto i uselila u palatu. Tada se pojavila u šumi, u neposrednoj blizini časnog pustinjaka i odvela ga. Odenuše ga u skupoceno ruho i proglasiše radžom, i sve je bilo u sjaju
i sreći — ali u stvarnosti: šta je tada napustio, a šta je dobio u zamenu? Sjaj i dužnosti kneza, dužnosti koje su iz početka bile lake, a od tada postajale sve teže i teže, ponovo je stekao svoju lepu suprugu, slatke ljubavne časove sa njom, zatim je dobio sina i ljubav prema njemu i sve veću brigu za njegov ugroženi život i sreću, a sad je i rat bio na pragu. To mu je donela Pravati, kada ga je onog dana našla u šumi pored izvora. Ali, šta je on sve zato napustio i čega se odrekao? Napustio je
spokojstvo šume, pobožnu samoću, blizinu i uzor svetog jogija, odrekao se nade da mu bude učenik i naslednik, lišio se dubokog, ozarenog i nepokolebljivog duševnog mira mudraca, oslobođenja od životnih borbi i strasti. Zaveden Pravatinom lepotom, zanet ženom i zaražen njenim častoljubljem, napustio je put na kome se jedino mogu steći sloboda i mir. Eto, tako mu je danas izgledala istorija njegovog života i zacelo nije bilo teško da je protumači upravo tako, sa malim izmenama i
izostavljajući po nešto. Izostavio je, između ostalog, okolnost da se još nikako nije mogao smatrati učenikom pustinjaka, da je, štaviše, bio odlučio da ga napusti. Tako se stvari lako pomeraju kad se baca pogled unazad.
Te iste stvari Pravati je videla sasvim drugačije, mada se, za razliku od svog supruga, daleko manje predavala takvim mislima. O Nali uopšte nije razmišljala. Nasuprot tome, ako je sećanje nije varalo, jedino je ona udarila osnove i stvorila Dazinu sreću, učinila ga ponovo radžom, poklonila mu sina, obasipala ga ljubavlju i srećom, da bi naposletku otkrila da joj on nije dorastao i da je nedostojan njenih ponositih planova. Njoj je bilo jasno da skorašnji rat može da dovede samo do
uništenja Govinde i povećanja njene moći i poseda. Ali, umesto da se tome raduje i predano sarađuje, Daza se — po njenom mišljenju veoma nekneževski — protivio ratu i osvajanju, najradije bi ne mrdnuvši ni prstom dočekao starost okružen svojim cvećem, drvećem, papagajima i knjigama.
Začelo je muškarac sasvim drugog kova bio Višvamitra, glavni zapovednik konjice, i pored nje same najvatreniji pobornik i zagovornik skorašnjeg rata i pobede. Svako upoređivanje njih dvojice moralo je da ide njemu u prilog.
Daza je jasno video koliko se njegova žena sprijateljila sa tim Višvamitrom, koliko mu se divila i koliko joj je bilo stalo da se taj vedri i hrabri, kanda pomalo površan i možda ne mnogo pametan oficir, koji je voleo da se grohotom smeje i da pokazuje svoje lepe i jake zube i negovanu bradu, divi njoj. Video je to sa gorčinom i prezirom u isti mah, sa podrugljivom ravnodušnošću kojom je sam sebe zavaravao. Nije je uhodio, nije želeo da zna da li se prjateljstvo između to dvoje drži granica dozvoljenog i pristojnog ili ne. Pravatinu zaljubljenost u naočitog konjanika, činjenicu da mu daje prednost u odnosu na svog nedovoljno junačkog supruga, posmatrao je spolja sa podjednakom
ravnodušnošću, a iznutra sa gorkom smirenošću kojom je navikao da posmatra sva zbivanja oko sebe.
Svejedno je bilo da li se tu radilo o odluci njegove supruge da ga izneveri i izda, ili je to bio samo način da omalovažava Dazina ubeđenja, u svakom slučaju nešto je postojalo, razvijalo se i sazrevalo, sazrevalo na njegove oči kao rat i zla kob, protiv toga nije bilo nikakvog sredstva i nije bio moguć nikakav drugačiji stav osim da to prihvati i mimo podnosi, budući da su se umesto nasrtanja i osvajanja u tome krili Dazina muškost i junaštvo.
Bilo da se Pravatino divljenje prema zapovedniku konjice, ili njegovo prema njoj, zadržalo unutar granica čednosti i dozvoljenog ili ne, u svakom slučaju njegova krivica je bila veća od Pravatine, to mu je bilo jasno. Daza mislilac i skeptik bio je, doduše, sklon da krivicu za nestanak svoje sreće pripisuje njoj, ili bar saodgovornost što je upao i upleo se u sve to: u ljubav, častoljublje, osvetničke i pljačkaške pohode, štaViše, smatrao je da žena, ljubav i strast, uvreženi u njegovim
mislima, snose odgovornost za sve na zemlji, za igru i hajku strasti i požude, za brakolomstvo, za smrt, ubijanje i rat. Međutim, bio je svestan da Pravati nije kriva i nije uzrok nego je i sama žrtva, da nije odgovorna ni za svoju lepotu, niti za njegovu ljubav prema njoj, da je ona samo zrnce prašine u zraku sunca, talas u rečnoj struji, kao i da je bilo njegovo da se kloni žene i ljubavi, gladi za srećom i častoljublja, trebalo je da ostane zadovoljan pastir među pastirima, ili da tajnim putevima joge
savlada u sebi slabosti. On je to propustio, zatajio je, očigledno nije pozvan za velikana i nije ostao veran onome zašto je bio pozvan, njegova žena je, naposletku, bila u pravu što je u njemu videla kukavicu.
Ali, za uzvrat, ona mu je poklonila sina, lepog i nežnog dečaka za koga je strahovao i čije je postojanje njegovom životu ipak davalo neki smisao i vrednost, štaviše, veliku sreću, doduše, bolnu i punu strepnje, ali ipak sreću, njegovu istinsku sreću. A tu sreću je sad plaćao bolom i gorčinom u svom srcu, spremnošću za rat i smrt, svestan da ide u susret usudu. U susednoj zemlji je carevao radža GoVinda, koga je savetovala i huškala majka ubijenog radže, zavodnika koji je za sobom ostavio lošu uspomenu, a Govindini upadi i izazovi postali su sve češći i sve drskiji. Jedino bi savez sa moćnim radžom od Gajpalija mogao da učini Dazu dovoljno jakim da iznudi mir i dobrosusedske sporazume. Ali taj je radža, iako dobronameran prema Dazi, bio u srodstvu sa Govindom i zato je učtivo odbio sve pokušaje za sklapanje saveza. Nije postojala mogućnost da se izbegne rat, nije postojala nada u razum i čovečnost, zla kob se primicala i trebalo ju je propatiti. Daza je sada gotovo i sam čeznuo za ratom, za udarom groma, želeći da se ubrzaju zbivanja koja se više nisu mogla sprečiti. Još jednom je navratio do kneza od Gajpalija, razmenio s njim bezuspešne učtivosti, od svog saveta je tražio više uzdržljivosti i strpljenja, ali je sve to već odavna činio bez trunke nade i
nastavio sa naoružavanjem svoje vojske. Borba mišljenja u njegovom savetu vodila se još jedino oko pitanja, da li da se na sledeći upad neprijatelja odgovori ulaskom vojske u njegovu zemlju i ratom, ili da se sačeka glavni neprijateljski napad, kako bi protivnik bio krivac i narušilac mira pred narodom i u očima celog sveta.
Neprijatelj je, ne hajući za takva razmišljanja, okončao rasprave, savetovanja i odugovlačenja, i jednog dana izvršio udar. Inscenirao je pljačkaški pohod većih razmera, domamivši tako Dazu,
zapovednika konjice i njegove najbolje ljude na granicu, i dok su se oni nalazili na putu, upao je sa svojim glavnim snagama u zemlju i neposredno u Dazinu prestonicu, zauzeo je kapije grada i opseo dvor. Kada je Daza to dočuo i žurno krenuo nazad, znao je da su mu žena i sin zatočeni u ugroženoj palati, dok se po ulicama vode krvave borbe i srce mu se steglo od bola punog gneva pri pomisli na svoje i na opasnost u kojoj su se nalazili. Sad više nije bio nevoljni i oprezni vojskovođa, u njemu se dizao plamen bola i besa, bezumnijim trkom se vraćao sa svojim ljudima u svoj grad, koji je zatekao zahvaćen talasom bitaka po svim ulicama, probivši se do palate navalio je na neprijatelja i borio se
mahnito, sve dok se u smiraj tog krvavog dana nije srušio iscrpljen i sa nekoliko rana.
Kada se osvestio bio je zarobljenik, bitka je bila izgubljena, grad i palata bili su u rukama neprijatelja. Vezanog ga dovedoše pred Govindu, koji ga je podrugljivo pozdravio i odveo u jednu od odaja, bila je to odaja sa zidovima od pozlaćenih rezbarija, puna ispisanih svitaka. U njoj je na
jednom ćilimu uspravno i skamenjena lica sedela njegova žena Pravati, iza nje su stajali naoružani stražari, a na njenom krilu je ležao dečak; nežna prilika ležala je kao slomljen cvet, mrtva, posivela lica u krvlju oblivenom ruhu. Žena se nije okrenula kada uvedoše njenog muža, nije ga pogledala, bez ikakvog izraza zurila je u malog mrtvaca; Dazi se činila neobično izmenjena i tek je posle izvesnog vremena primetio da je njena kosa, koja je do pre neki dan bila crna kao gar, sad bila gotovo seda.
Očigledno je već duže vreme sedela tako, držeći dečaka na krilu, skamenjena, sa licem kao maska. — Ravana! — povika Daza. Ravana, dete moje, cvete moj! — Pao je na kolena i položio lice na glavu mrtvaca; klečao je pred zanemelom ženom i detetom kao da se moli, žaleći oboje, odajući počast oboma. Osetio je miris krvi i smrti pomešan sa mirisom cvetnog ulja, kojim je kosa deteta bila namirisana. Pravati je sleđena pogleda netremice zurila u njih obojicu.
Neko ga dodirnu po ramenu, jedan od Govindinih zapovednika naredi mu da ustane i potom ga izvede. Ni slovca nije uputio Pravati, niti ona njemu.
Okovanog ga ubaciše u kola i odvedoše u tamnicu u Govindinom gradu, tu mu delimično skinuše okove, jedan vojnik mu donese krčag sa vodom i spusti ga na kameni pod, zatim ga ostaviše samog zaključaše i zabraviše vrata. Jedna od rana pekla ga je na ramenu kao žar. Napipavši krčag sa vodom, pokvasio je ruke i lice. Poželeo je da pije vodu, ali je odustao, mislio je da će tako brže umreti.
Koliko će ovo da potraje, oh, koliko dugo! Čeznuo je za smrću, kao što je njegovo isušeno grlo čeznulo za vodom. Tek će smrt okončati strašne muke u njegovom srcu, tek tada će se u njegovoj duši ugasiti slika majke sa mrtvim sinom. Ali usred muka sažališe se na nj premor i onemoćalost, i on pade ničice i zadrema.
Kada se osvestio posle kratkog dremeža, još sav ošamućen htede da protrlja oči ali nije mogao, obe ruke su mu bile zauzete, držao je nešto u njima, a kada se konačno razbudio i otvorio oči, više ga nisu okružavali zidovi tamnice, već se oko njega razlila žarka i jaka svetlost preko lišća i mahovine, dugo je treptao očima, svetlost ga je pogodila kao nečujan ali žestok udarac, trnci ga podiđoše niz potiljak i leđa, prostreli ga strah i on iskrivi lice kao da će zaplakati i širom razrogači oči. Nalazio se
usred šume i s obe ruke držao posudu punu vode, do nogu mu se mrkim i zelenkastim prelivima presijavao ozidani izvor. Znao je da se iza gustiša od paprati nalazi koliba i da ga tamo čeka jogi koji ga je poslao po vodu, koji se tako čudno smejao i koga je zamolio da mu kaže nešto o maji. Niti je izgubio bitku, niti sina, nije bio ni knez, ni otac; ali mu je jogi ispunio želju i poučio ga šta je maja:
palata i vrt, knjige i gajenje ptica, kneževske brige i očinska ljubav, rat i ljubomora, ljubav i žestoka sumnja prema Pravati, sve je bilo ništa — to jest, nije bilo ništa; bilo je maja! Daza je stajao duboko potresen, suze su mu se slivale niz obraze, u njegovim rukama tresla se i klatila posuda koju je upravo napunio za pustinjaka, voda se prelivala preko njenog ruba i slivala mu se niz noge. Bilo mu je kao da mu je neko odsekao deo tela i nešto odstranio iz njegove glave, u njemu je sve bilo prazno,
odjednom je bio oslobođen i kao da su bile izbrisane i ni u šta pretvorene duge godine koje je preživeo, blaga koja je čuvao, radosti kojih se nauživao, bolovi koje je prepatio, strah i očajanje pred bliskom smrću — pa ipak, nije se sve to pretvorilo ni u šta! Jer u njemu su živele uspomene, slike su mu ostale u duši, još mu je pred očima lebdela slika Pravati, sedela je uspravna i skamenjena, naprečac osedele kose, a na krilu joj je ležao sin, kao da ga je sama ugušila, ležao je kao plen, a udovi su mu mlitavo visili preko njenih kolena. Oh, kako je brzo i jezivo, svirepo i temeljno bio poučen šta je maja!
U njemu se sve pomerilo, tolike godine pune doživljaja smežurale se za tili čas, sve što je maločas izgledalo kao stvarnost puna patnji bio je san, možda je bilo san i sve drugo što se ranije dogodilo, priča o kneževskom sinu Dazi, o njegovom pastirskom životu, o osveti nad Nalom, o
njegovom utočištu kod pustinjaka; bile su to slike kojima se čovek može diviti po izrezbarenim zidovima, na kojima je među zelenilom bilo prikazano cveće, svezde, ptice, majmuni i bogovi. A šta je bilo to što je upravo doživeo i imao pred očima, to buđenje nakon kneževskog života, rata i tamnice, stajanje kraj izvora sa posudom u rukama iz koje je upravo prosuo malo vode i misli koje su mu prolazile kroz glavu — zar sve to, u krajnjoj liniji, nije bilo od iste tvari, zar nije bilo san,
opsena, maja? I sve što će još doživeti ubuduće, videti očima i opipati rukama do svog smrtnog dana — da li je to bilo od druge tvari, od druge vrste? Sva ta lepa i jeziva, očaravajuća i očajnička igra životnih slika, sa svojim žarkim nasladama i žarkim bolom.
Daza je još uvek stajao ošamućen i nepokretan. Posuda u njegovim rukama se opet zaklatila, voda se prosula, pljusnula ga hladno po nožnim prstima i razlila se. Šta da radi? Da ponovo napuni posudu
i da je odnese jogiju, da mu se ovaj podsmehne za sve što je u snu propatio? Ne, to nije bilo primamljivo. Spustio je posudu, prosuo ostatak vode iz nje i bacio je u mahovinu. Seo je u travu i počeo ozbiljno da razmišlja. Bilo mu je dosta i previše snova, tog demonskog preplitanja doživljaja, radosti i patnji, koje mu je pritiskivalo srce i ledilo krv u žilama, a odjednom se pretvorilo u maju i napravlio budalu od njega, svega mu je bilo dosta, više nije poželeo ni ženu, ni dete, ni presto, ni
pobedu i osvetu, ni sreću, ni mudrost, ni moć, ni vrlinu. Želeo je samo mir, da svemu tome dođe kraj, želeo je samo da zaustavi i taj točak koji se večno okretao, i taj beskonačni niz slika. Želeo je da i sam nađe mir i da nestane, kao što je to poželeo onda kada se za vreme poslednje bitke strmoglavio među neprijatelje, udarao oko sebe i primao udarce, zadavao i zadobijao rane dok se nije srušio. Ali, šta onda? Zatim su nastupili trenuci besvesnog stanja, dremeža ili smrti. I odmah iza toga je opet bio budan i životne struje su mu ponovo prodirale u srce, a strašne, divne i jezive bujice slika u oči, beskonačno, neizbežno do sledeće nesvestice, do sledeće smrti. Možda je to bila stanka, kratki i mali odmor i predah, ali onda se opet sve nastavljalo, opet se pretvaralo u jednu od hiljadu figura u divljoj, opijajućoj i očajničkoj igri života. Oh, nije bilo nestanka, nije bilo kraja.
Nemir ga je opet digao na noge. Kada već nema odmora u tom vrzinom kolu, kad mu se ta jedina žarka želja nije mogla ispuniti, onda je mirne duše ponovo mogao napuniti posudu sa vodom i odneti je starcu, kao što mu je ovaj naredio, iako nije imao pravo da mu bilo šta naređuje. To je bila usluga koja mu je zatražena, nalog kome je mogao udovoljiti i ispuniti ga, a i to je bilo bolje nego sedeti i razmišljati o raznim načinima samoubijanja, uopšte je bilo mnogo lakše i bolje slušati i služiti, daleko nevinije i korisnije nego vladati i snositi odgovornost, toga je bio svestan. U redu, Dazo, uzmi posudu, napuni je lepo vodom i odnesi je svom gospodaru!
Kada je stigao do kolibe, majstor ga je dočekao nekim čudnim pogledom, pomalo upitnim, a pomalo sažaljivim i podsmešljivim pogledom, pogledom kojim stariji dečak dočekuje mlađeg koji se vraća posle neke naporne i pomalo postiđujuće pustolovine, posle nametnute probe hrabrosti. Taj princ-pastir, taj bedni došljak vratio se, doduše, samo sa izvora, doneo je vodu i nije bio odsutan ni četvrt časa; pa ipak, došao je iz tamnice, izgubio je ženu, sina i kneževstvo, prevalio jedan ljudski
vek i bacio pogled na zahuktali točak. Verovatno je taj mladi čovek još ranije doživeo nekoliko buđenja i udahnuo gutljaj stvarnosti, u protivnom ne bi došao ovamo i ne bi se zadržao tako dugo.
Međutim, sada je, izgleda, bio istinski probuđen i zreo da se uputi na dugi put. Potrajaće nekoliko godina da taj mladi čovek nauči makar samo pravilan stav i način disanja.
Jedino tim pogledom, u kojem je bilo tračka blagonaklonog saosećanja i nagoveštaja novonastalog odnosa između majstora i učenika — jedino tim pogledom je jogi obavio prijem učenika. Taj pogled odagnao je nekorisne misli iz glave učenika, njime je bio primljen na vaspitanje i
službu. Nema više šta da se priča o Dazinom životu, sve ostalo odigralo se s one strane slika i priča.
On više nije napustio šumu.
1943

Pregled najnovijih komentara Osobne stranice svih članova kluba

KORIZMA

VEGETARIJANCI

BRZI CHAT

  • Član iridairida

    11101

    25.04.2019. 14:58h
  • Član iridairida

    Zgodna i znakovita brojka; 11100 reg- članova

    25.04.2019. 11:20h
  • Član mkrmarmkrmar

    *

    24.04.2019. 22:29h
  • Član mkrmarmkrmar

    Laku noć svima **************************************************************

    24.04.2019. 22:29h
  • Član mkrmarmkrmar

    Dobar dan svima !

    24.04.2019. 16:31h
  • Član mkrmarmkrmar

    Zaista volim svoj kišobran je dar od moje posebno mi drage prijateljice

    23.04.2019. 10:22h
  • Član mkrmarmkrmar

    A mi imamo kišobran koji treba u kišnom danu izvesti van

    23.04.2019. 10:22h
Cijeli Chat

PROLJEĆE

USKRS

MAGAZIN

Magicusov besplatni S O S tel. 'SLUŠAMO VAS' za osobe treće dobiMAGIFON - temeljit uvid u Vašu sudbinuMAGIFON - Životne promjene, sudbinaPitajte Tarot, besplatni odgovori DA/NEPitaj I ChingAnđeliProricanje runamaSudbinske karte, ciganiceOstvarenje željaLenormand karte

OGLASI

Harša knjigeDamanhurSong of SilenceSpirit of TaraIndigo svijetPranic HealingSharkUdruga magicusUdruga leptirićiSmart studioHipnoza ZagrebKreativna akademijaMagicus.info marketingInfo izlog

Jeste li propustili aktivacijsku e-mail poruku?

Javite nam se na info@magicus.info

TRI ŽIVOTNA TOKA - INDIJSKI ŽIVOTNI TOK