POSLE ČITANJA SUMMA CONTRA GENTILES

Nekad je, čini nam se, život bio istinitiji,
Svet sređeniji, duhovi jasniji,
Mudrost i nauka još ne u rascepu.
Punije, veselije živeli su oni stari
O kojima kod Platona, Kineza i svuda čitamo tako divno —
Ah, i kad god smo u Akvinskoga
Dobro odmereni hram zbirova stupili,
Činilo nam se da svet zrele, slatke,
Čiste istine iz daljine pozdravljamo;
Sve je tako svetlo tamo izgledalo, priroda ovladana duhom,
Čovek uobličen od boga u boga,
Zakon i poredak obznanjeni lepi kao formula,
Sve bez preloma zaokruženo u celinu.
Umesto toga nama kasnijima izgleda da smo
Osuđeni na borbu, na pohod kroz pustinje,
Na sumnje samo i gorke ironije,
Da su nam samo nagon i čežnja darovani.
Ali našim unucima jednom može biti
Kao nama: videće nas ozarujuće,
Kao blažene i mudrace, jer čuju
Od jadikovnih zbrkanih horova života našeg
Samo skladan odjek još, ugašenih
Nedaća i borbi lepo ispričane mitove.
I ko od nas se najmanje pouzda,
Najviše pita i sumnja, možda će

Biti taj čiji uticaj dopire u vremena,
Na čijem uzoru mladost krepi duh;
A ko pati od sumnje u samog sebe,
Zavideće mu jednom kao blaženom možda,
Koji nedaće i straha nije bio svestan,
U čije vreme je radost bilo živeti
I čija sreća je bila dečijoj sreći ravna.
Jer u nama takođe živi duha večitog duh,
koji se naziva bratom duhova svih vremena:
on nadživljuje današnjicu, ne ti i ja.