Član JosipJankovic

Upisao:

JosipJankovic

OBJAVLJENO:

PROČITANO

19

PUTA

LEGENDA

LEGENDA
Jer svakom početku svojstvena je čarolija. koji je izgovarao u sebi ne znajući kod kog pesnika ga je nekada čitao. Ali stih mu se ponovo javljao i dopadao, i izgledalo mu je da sasvim odgovara doživljaju časa. U vrtu je seo na klupu zasutu prvim požutelim lišćem, udešavao je disanje i borio se za unutrašnji mir dok je prečišćena srca tonuo u razmišljanje u koje se konstelacija tog životnog časa svrstavala u opštim, nadličnim slikama. U povratku ka maloj slušaonici opet se javio onaj stih, opet je morao razmišljati o njemu i našao je da mora glasiti nešto drukčije. Tad mu se odjednom sećanje osvetlilo i došlo mu u pomoć.

LEGENDA

Ako slušamo razgovore drugova o nestanku našeg majstora, o uzrocima, o opravdanosti i neopravdanosti njegovih odluka i koraka, o smislu ili besmislu njegove sudbine, oni na nas prave čudan utisak, kao izlaganja Diodora i Sikula o verovatnim uzrocima poplava Nila. Izgledalo bi nam ne samo nekorisno, već i neopravdano da ta izlaganja povećamo još i novim. Umesto toga hoćemo da u srcu negujemo uspomenu na majstora koji se, tako brzo po svom tajanstvenom odlasku u svet, preselio u još čudniji i tajanstveniji drugi svet. Da bismo poslužili njegovoj dragoj uspomeni, hoćemo da zabeležimo ono što nam je o tim događajima doprlo do ušiju.

Kad je magistar pročitao pismo u kome je vlast odbacivala njegovu molbu, osetio je jedva primetnu jezu, kao jutarnje osećanje svežine i mirnoće koje mu je pokazivalo da je došao čas i da sada nema oklevanja i zadržavanja. To sopstveno osećanje, koje je nazvao „buđenje”, bilo mu je poznato iz odlučujućih trenutaka njegova života. Ono je bilo oživljavajuće i istovremeno bolno, smeša rastanka i proboja, koje potresa duboko u nesvesnom kao prolećna oluja. Pogledao je na sat — kroz jedan čas imao je da održi lekciju tečaja. Odlučio je da taj čas posveti sopstvenom ispitivanju i otišao u tihi magistrov vrt. Uz put ga je pratio jedan stih koji mu je iznenada pao na pamet:

Jer svakom početku svojstvena je čarolija. koji je izgovarao u sebi ne znajući kod kog pesnika ga je nekada čitao. Ali stih mu se ponovo javljao i dopadao, i izgledalo mu je da sasvim odgovara doživljaju časa. U vrtu je seo na klupu zasutu prvim požutelim lišćem, udešavao je disanje i borio se za unutrašnji mir dok je prečišćena srca tonuo u razmišljanje u koje se konstelacija tog životnog časa svrstavala u opštim, nadličnim slikama. U povratku ka maloj slušaonici opet se javio onaj stih, opet je morao razmišljati o njemu i našao je da mora glasiti nešto drukčije. Tad mu se odjednom sećanje osvetlilo i došlo mu u pomoć.

Tiho je u sebi govorio:

I u svakom početku nalazi se neka čarolija,

Ona nas štiti i pomaže da živimo.

Ali poreklo tih stihova otkrio je tek pred veče, pošto je čas tečaja davno bio održan i razne stvari dnevnog rada svršene. Oni se nisu nalazili ni kod starog pesnika, oni su se nalazili u jednoj od njegovih sopstvenih pesama koje je nekada kao učenik i student napisao, a pesma se svršavala ovim redom:

E pa hajde, srce, oprosti se i ozdravi!

Još iste večeri pozvao je k sebi zamenika i poverio mu da sutra mora da otputuje na neodređeno vreme. Predao mu je sve tekuće stvari uz kratka uputstva i oprostio se ljubazno i poslovno, kao i inače pred neko kratko službeno putovanje.

Još ranije mu je bilo jasno da prijatelja Tegularijusa mora napustiti ne posvećujući ga i ne opterećujući ga oproštajem. Tako je morao postupiti ne samo da bi poštedeo svog osetljivog prijatelja, već takođe da ne bi ugrozio čitav svoj plan. S jednom svršenom radnjom i činjenicom onaj bi se verovatno već i pomirio, dok bi ga jedan iznenadan razgovor i prizor oproštaja mogao uvaliti u nemile neobuzdanosti. Kneht je jednog trenutka pomišljao čak da otputuje, a da ga uopšte ne vidi još jednom. Sad je o tome promislio, pa je ipak našao da bi to bilo isuviše slično bekstvu pred nevoljom.

Koliko je bilo mudro i ispravno prištediti prijatelju prizor i uzbuđenje i priliku za gluposti, toliko samom sebi nije smeo pružiti jedno takvo šteđenje. Bilo je još samo pola sata vremena do noćnog počinka, još je mogao posetiti Tegularijusa, a da ne uznemiri ni njega, ni kog drugog. U prostranom unutrašnjem dvorištu kroz koje je prolazio bila je noć. Zakucao je na ćeliju svog velikog prijatelja s čudnim osećanjem: poslednji put — i našao ga je samog. Iznenađeni ga je s radošću pozdravio. On je čitao, spustio knjigu u stranu i pozvao posetioca da sedne.

— Danas mi je pala na pamet jedna stara pesma — počeo je Kneht da ćaska — ili pak neki stihovi iz nje. Možda znaš gde se može naći u celosti?

I citirao je: „Jer u svakom početku nalazi se neka čarolija.”

Repetentu nije bilo potrebno da se dugo muči. Posle kratkog razmišljanja setio se pesme, ustao je i iz jedne pregrade police doneo rukopis Knehtovih pesama, prvobitni rukopis koji mu je ovaj jednom poklonio. Preturao je po njemu i izvukao dva lista na kojima je bio prvi napis pesme. Pružio ga je magistru.

— Neka se — rekao je smešeći se — poštovani posluži. To je prvi put posle mnogo godina da se blagoizvoleste setiti tih pesama.

Jozef Kneht je posmatrao listove pažljivo i ne bez uzbuđenja. Kao student, za vreme svog boravka u istočnoazijskoj kući, jednom je ta dva lista ispisao redovima stihova. Iz njih ga je gledala daleka prošlost, sve je govorilo o nečem bivšem, gotovo zaboravljenom. Sada se to opet budilo opominjući i bolno — već lako požutela hartija, mladićki rukopis, brisanja i ispravke u tekstu. Mislio je da se seća ne samo godine i godišnjeg doba kad su ti stihovi postali, već i dana i časa i u isto vreme raspoloženja, onog jakog i ponositog osećanja koje ga je onda ispunjavalo i usrećivalo i koje su stihovi izražavali. Napisao ih je jednog od onih naročitih dana kad mu je bio dodeljen onaj doživljaj koji je on nazvao buđenje.

Očigledno, naslov pesme postao je još pre same pesme, kao njen prvi red. On je bio napisan velikim slovima u burnom rukopisu i glasio je:

„TRANSCENDOVATI!”

Tek docnije, u jedno drugo vreme, u drugom raspoloženju i životnom položaju, taj naslov zajedno sa znacima uzvika bio je precrtan i namestio njega napisan jedan drugi, u manjim, tanjim, skromnijim znacima. On se zvao: „Stupnjevi”.

Kneht se sad opet setio kako je u ono vreme, ponet mišlju svoje pesme, napisao reč „transcendovati”, kao neki doziv i naredbu, opomenu samom sebi, kao novoformulisanu i potkrepljenu nameru da svoje činjenje i život stavi pod taj znak i da ga učini transcendovanjem, odlučno veselim prolaženjem, ispunjenjem i ostavljanjem za sobom svakog prostora, svakog puta.

Poluglasno čitao je za sebe strofe:

Koračajmo veselo iz prostora u prostor,

Nijednom ne prionimo kao zavičaju,

Duh sveta neće da nas okuje i stesni,

tupanj po stupanj hoće da nas digne, proširi.

— Kroz mnoge godine sam bio zaboravio te stihove, — rekao je — i kada mi je danas jedan od njih slučajno pao na pamet, više nisam znao otkud ga znam i da je moj. Kako ti danas oni izgledaju?

Govore li ti još nešto?

Tegularijus se zamislio.

— Meni je baš s tim stihovima uvek bilo nekako čudno — rekao je zatim. — Pesma spada u mali broj onih vaših koje nisam baš voleo, koje su me po nečem odbijale ili mi smetale. Onda nisam znao šta je to. Danas verujem da to vidim. Vaša pesma, poštovani, kojoj ste dali naslov kao naredbu za marš „transcendovati!” i čiji ste naslov docnije, hvala bogu, zamenili jednim mnogo boljim, nikada mi se nije toliko dopadala, jer ima nečeg naredbodavnog, nečeg morališućeg ili učinskog. Kad bi joj se mogao oduzeti taj elemenat, ili, još bolje, sprati taj premaz, to bi bila jedna od vaših najboljih pesama, to sam malopre opet primetio. S naslovom „Stupnjevi”, njena prava sadržina nije rđavo nagoveštena. Ali mogli ste isto tako dobro, i još bolje, nad njom napisati „Muzika” ili „Suština muzike” ili, ako hoćete, slavopojka muzici, njenom stalnom prisustvu, njenoj veselosti i odlučnosti, njenoj pokretljivosti i neumornoj odlučnosti i spremnosti da žuri dalje, da napusti prostor ili deo prostora na koji je baš tek stupila. Da je ostala pri tom razmišljanju ili toj slavopojci o duhu muzike, da niste očigledno već onda, ovladani nekom ambicijom vaspitača, od nje načinili opomenu i propoved, pesma bi mogla biti savršen dragulj. Takva kakva je tu, izgleda mi ne samo suviše poučna, suviše učiteljska, već mi takođe izgleda da boluje od neke greške u mišljenju. Samo radi moralnog dejstva ona stavlja na ravnu nogu muziku i život, što je vrlo sumnjivo i sporno; od prirodnog i moralnog motora koji je pokretački točak muzike, ona čini „život” koji hoće da nas vaspita i razvije dozivima, naredbama i dobrim poukama. Ukratko, u toj pesmi je neka vizija, nešto jedinstveno, lepo i veličanstveno falsifikovano i iskorišćeno za poučne svrhe i to je ono što me je uvek opredeljivalo protiv nje.

Magistar je sa zadovoljstvom slušao i gledao prijatelja kako govori s izvesnom srditom toplinom koju je na njemu voleo.

— U pravu si u tome! — rekao je polušaljivo. — Svakako si u pravu u tome što kažeš o odnosu pesme prema muzici. „Koračanje kroz prostore” i osnovna misao mojih stihova potiče u stvari od muzike, a da to nisam znao ili da se na to nisam osvrtao. Ne znam da li sam pokvario misao i falsifikovao viziju. Možda si u pravu. Kad sam stvarao stihove, oni već nisu više govorili o muzici, već o jednom doživljaju, naime, da mi je lepa muzička slika pokazala svoju moralnu stranu i u meni postala buđenje i opomena, zov života. Imperativni oblik pesme koji ti se naročito ne dopada nije izraz želje za zapovedanjem i poučavanjem, jer je zapovest, opomena upućena meni samom. To si mogao videti, najbolji moj, i kada i inače to ne bi dobro znao, iz poslednjeg reda stiha. Dakle, ja sam doživeo jedan uvid, jedno saznanje, neko unutrašnje lice i hteo bih da sam sebi doviknem i utisnem sadržinu i moral tog uvida. Zbog toga mi je pesma i ostala u sećanju iako to nisam znao. Bilo da su ti stihovi dobri ili rđavi, oni su, dakle, postigli svoju svrhu, opomena je u meni i dalje živela i nije zaboravljena. Danas mi opet zvuči kao nova. To je lep mali doživljaj, tvoje ruganje ne može mi ga pokvariti. Ali, vreme je da se otkrije. Kako su lepa bila ona vremena, druže, kada smo, obojica studenti, češće mogli sebi dopustiti da zaobiđemo kućni red i ostanemo u razgovoru do duboko u noć.

Kao magistar, čovek to više ne sme. Šteta!

— Ah — rekao je Tegularijus — moglo bi se već, samo se nema hrabrosti.

Kneht mu je smešeći se stavio ruku na rame.

— Što se tiče hrabrosti, dragi moj, tu bih ja bio sposoban na sasvim druge poteze. Laku noć, staro gunđalo!

Veselo je napustio ćeliju, ali mu se uz put kroz prazne hodnike i dvorišta naselja povratila ozbiljnost, ozbiljnost rastanka. Rastanak uvek budi slike uspomena. Pri tom hodu njega je pritisla uspomena na ono kada je, još dečko, kao novodošli valdcelski učenik, pun naslućivanja i nade, prvi put prošao kroz Valdcel i Vicus lusorum. Tek sad, usred noćnog hladnog ćutljivog drveća i zgrada, osetio je prodorno i bolno da mu je to sad poslednji put pred očima, da poslednji put osluškuje smiraj i uspavjlivanje naselja tako živog preko dana, da poslednji put vidi slabu svetlost nad vratarevom kućom kako se ogleda u bazenu česme, poslednji put vidi kako se nad drvećem njegovog magistarskog vrta vuku noćni oblaci. Polako je koračao svim putevima i kutovima sela igrača, osetio želju da još jednom otvori kapiju i da uđe u svoj vrt, ali nije imao pri sebi ključa, što mu je brzo pomoglo da se otrezni i osvesti. Vratio se u stan, napisao još nekoliko pisama, među njima jedan nagoveštaj Desinjoriju o svom dolasku u glavni grad. Zatim se marljivim razmišljanjem oslobodio duševnih uzbuđenja toga časa, da bi sutra bio jak za svoj poslednji rad u Kastaliji, za razgovor sa šefom reda.

Idućeg jutra magistar je ustao u uobičajeni čas, poručio kola i odvezao se. Samo mali broj je primetio njegov odlazak, ali niko nije ništa ni slutio. Kroz jutro prožeto prvim maglama rane jeseni, vozio se u Hirsland. Prispeo je oko podne i rekao da ga prijave predsedniku uprave reda. Sa sobom je nosio, zavijen u maramu, lep metalni kovčežić koji je uzeo iz jedne tajne pregrade svoje kancelarije. U njemu su se nalazila odličja njegovog dostojanstva, pečat i ključevi.

U „velikoj” kancelariji uprave reda primili su ga malo iznenađeno, gotovo nikada se nije desilo da se jedan magistar pojavi neprijavljen ili nepozvan. Po nalogu rukovodioca reda poslužili su ga, zatim su mu za počinak otvorili jednu ćeliju u starom hodniku sa svodovima i saopštili mu da se poštovani nada da će kroz dva-tri sata moći biti slobodan za njega. Zatražio je da mu daju pravila reda i legao. Pročitao je celu svesku i poslednji put se uverio u jednostavnost i legalnost svoje namere. Još u tom času mu je izgledalo upravo nemoguće da rečima naznači smisao i unutrašnje opravdanje namere. Setio se jednog stava pravila o kome su ga nekada, u poslednjim danima njegove mladićke slobode i vremena studija, pustili da medituje. To je bilo u trenutku pred njegov prijem u red. Pročitao je stav, podao se razmišljanju i pri tom osetio koliko je u ovom trenutku sasvim drukčiji od onog nešto bojažljivog mladog repetenta kakav je bio onda.

„Ako te visoka vlast” — tako je govorilo ono mesto pravila — „pozove na neko zvanje, onda znaj: svaki uspon u stupnju zvanja nije korak u slobodu, već u obavezu. Što je sila zvanja veća, to je služba stroža. Što je ličnost jača, to je sloboda volje uskraćenija.” Kako je sve to nekada zvučalo tako konačno i tako jednosmisleno, i koliko se otada za njega ipak promenilo, čak okrenulo značenje nekih reči, naročito tako sumnjivih kao „obaveza”, „ličnost”, „sloboda volje”! — i kako su ona ipak bila lepa, jasna, čvrsta i divno sugestivna, ta načela, i kako su jednom mladom duhu mogla izgledati apsolutna, bezvremena i skroz i skroz istinita! O, ona bi to zaista i bila kad bi samo Kastalija bila svet, čitav raznolik, a ipak nedeljiv, umesto što je baš samo svetić u svetu ili smeo i nasilan isečak iz njega! Kad bi Zemlja bila škola elite, kad bi red bio zajednica svih ljudi, a uprava reda bog — kako bi onda bila savršena ona načela i čitava pravila! Ah, kad bi ipak tako bilo, kako bi život bio dražesan, kako cvetan i nevino lep! A jednom je zaista tako i bilo, jednom ga je tako mogao videti i doživeti: red i kastalijski duh kao božansko i apsolutno, Provinciju kao svet, Kastaljane kao čovečanstvo, a nekastalijski deo kao neki detinji svet, prethodni stepen Provincije, praiskonsko tle koje još očekuje poslednju kulturu i izbavljenje, koje je na Kastaliju gledalo sa strahopoštovanjem i povremeno joj slalo tako ljubazne goste kao što je mladi Plinio.

Kako je takođe ipak bilo čudnovato s njim samim, s Jozefom Knehtom i njegovim sopstvenim duhom! Nije li on u ranijim vremenima, čak juče još, smatrao onaj njemu svojstveni način gledanja i saznanja, ono doživljavanje stvarnosti koje je obeležavao kao buđenje, kao prodiranje korak po korak u srce sveta, u središte istine, kao nešto u neku ruku apsolutno, kao put ili odlaženje dalje, što se, doduše, moglo izvršiti samo korak po korak, ali što je u ideji bilo neprekidno i pravolinijsko?

Nije li mu nekada u mladosti izgledalo kao buđenje, kao napredak, kao bezuslovno vredno i pravilno, da spoljašnji svet istina prizna u liku Plinija, ali da se od njega kao Kastaljanin svesno i tačno distancira? I to je opet bio napredak i istinitost kada se posle dugogodišnjih kolebanja odlučio za igru staklenih perli i valdcelski život. I opet, kada je pustio da ga majstor Tomas uvrsti u službu, i da ga preko majstora muzike prime u red, i da ga docnije imenuju magistrom. To su bili sami mali ili veliki koraci na nekom naizgled pravolinijskom putu — a ipak sada, na kraju tog puta, nikako ne stoji u srcu sveta i u središtu istine, već je sadanje buđenje takođe bilo samo podizanje očiju i ponovno nalaženje u novom položaju, uključivanje sebe u nove konstelacije. Ona ista stroga, jasna, jednosmislena, pravolinijska staza koja ga je vodila u Valdcel, u Marijafels, u red, u zvanje magistra, sada ga je opet vodila napolje. Ono što je bilo niz akata buđenja, istovremeno je bilo niz rastanaka. Kastalija, igra staklenih perli, majstorsko dostojanstvo, sve je bilo tema koja se imala izmeniti i svršiti, prostor kroz koji se imalo proći, transcendovati. Oni su se već nalazili za njim. I on je očigledno nekada kad je o tome mislio i činio suprotno od onoga što danas misli i čini, ipak već nešto znao ili naslućivao od onog sumnjivog stanja stvari. Nije li iznad one pesme koju je napisao kao student i koja je govorila o stepenima i rastancima stavio poziv „transcendovati!”?

Tako se njegov put kretao u krugu ili u elipsi ili spirali ili bilo kako, samo ne pravo, jer pravolinijsko pripada očigledno samo geometriji, ne pripada i životu. On je verno pošao za samoopomenom, samoohrabrenjem svoje pesme, iako je odavno bio zaboravio pesmu i svoje tadanje buđenje, istina ne savršeno, ne bez oklevanja, sumnji, napada i borbi, ali je hrabro, pribrano i osrednje veselo prošao stepen po stepen, prostor za prostorom, ne onako zračeći kao stari majstor muzike, ali ipak bez zamorenosti i pomućivanja, bez otpadanja i neverstva. I ako je sada po kastalijskim pojmovima postupao otpadnički i nevernički, ako je sada delao suprotno svakom moralu reda, naizgled u službi sopstvene ličnosti, dakle, u samovolji — onda bi se i to dogodilo u duhu hrabrosti i muzike, dakle čvrsto u taktu i veselo, pa neka uostalom ide kako hoće. Da je mogao takođe drugima objasniti i dokazati ono što je njemu samo izgledalo tako jasno: naime da je „samovolja” njegovog sadašnjeg delanja uistinu bila služba i poslušnost, da on nije pošao u slobodu, već u nove, nepoznate i strašne obaveze, da nije begunac već pozvani, ne samovoljan već poslušnik, ne gospodar već žrtva! A šta je bilo s vrlinama, s veselošću, s držanjem takta, s hrabrošću? Oni su postali mali, ali su ostali. Ako nije bilo odlaženja, već samo odvođenja, ako već nije bilo svojevlasnog transcendovanja, već jedino samookretanja prostora oko onoga ko se nalazi u njegovoj sredini — te su vrline ipak još postojale i zadržale svoju vrednost i svoju čar. One su se sastojale u potvrđivanju umesto u odricanju, u slušanju umesto izbegavanju, a možda pomalo i u tome što se delalo i mislilo kao da je čovek gospodar i aktivan, što su se život i samoobmana, to gledanje sa izgledom samoopredeljenja i odgovornosti, primali bez ispitivanja, u tome što je čovek iz nepoznatih uzroka ipak u osnovi baš više bio stvoren za činjenje no za spoznavanje, više bio nagonski no duhovni. O, kad bi o tome mogao imati jedan razgovor s paterom Jakobusom!

Misli ili sanjarije slične vrste bile su odjek njegove meditacije. U „buđenju” nije reč, tako je izgledalo, o istini i saznanju, već o stvarnosti i njenom doživljavanju i postojanju. U buđenju se nije prodiralo bliže srži stvari. Pri tom se nisu nalazili zakoni već odluke, nije se podnosio stav sopstvenog ja prema trenutnom položaju stvari, nije se dospevalo u središte sveta, nego u središte sopstvene ličnosti. Zato se i ono što se pri tom doživljavalo moglo tako malo poveriti, tako se čudno izmicalo kazivanju i formulisanju. Saopštenja iz te oblasti života kao da se nisu ubrajala u ciljeve jezika. Ako nas pri tom izuzetno jednom malo razumeju, onda je onaj koji je razumeo bio čovek u istom položaju, sapatnik ili sabunjenik. Knehta je jednom prilikom nešto bio shvatio Fric Tegularijus. Pliniovo razumevanje je doprlo još dalje. Koga bi još mogao imenovati?

Nikoga.

Već se počelo smrkavati, a on se u igri misli bio potpuno udaljio kad je neko zakucao na vrata.

Pošto nije odmah bio budan i nije odgovorio, onaj spolja je malo sačekao, a zatim opet pokušao sa tihim kucanjem. Kneht je sad odgovorio, podigao se i pošao sa momkom koji ga je odveo u kancelarijsku zgradu i, bez daljeg prijavljivanja, uveo u predsednikovu radnu sobu. Majstor Aleksandar mu je pošao u susret.

— Šteta — rekao je — što dolazite neprijavljeni. Tako ste morali čekati. Pun sam očekivanja da saznam šta vas je tako naglo dovelo ovamo. Ipak nije ništa zlo?

Kneht se smejao. — Ne, ništa zlo. Ali, dolazim li ja zaista sasvim neočekivano i ne možete li baš nikako pomisliti šta me to goni ovamo?

Aleksandar ga je ozbiljno i zabrinuto pogledao u oči.

— Pa da — rekao je — mogu pomisliti ovo i ono. Na primer, već ovih dana sam mislio da stvar vaše okružnice za vas izvesno još nije okončana. Vlast je na nju morala odgovoriti malo oskudno, u smislu i tonu koji je za vas, domine, možda razočaravajući.

— Ne — rekao je Jozef Kneht — u osnovi nisam ništa ni očekivao do ono što odgovor vlasti po smislu sadrži. A što se tiče tona, ton mi je upravo godio. U pismu sam primetio da je ono piscu zadalo truda, gotovo nevolje, i da je osećao potrebu da u odgovoru, koji je za mene neprijatan i malo postiđujući, doda nekoliko kapi meda i to mu je izvrsno uspelo, blagodaran sam mu za to.

— A sadržinu pisma ste, poštovani, dakle prihvatili?

— Primio k znanju, da, a u osnovi takođe razumeo i odobrio. Odgovor nije mogao doneti ništa drugo do odbijanje moje molbe, povezano s blagom opomenom. Moja okružnica bila je nešto neuobičajeno i za vlast vrlo neugodno, o tome nikada nisam bio u sumnji. Ali ona, osim toga, ukoliko je sadržala ličnu molbu, verovatno nije bila vrlo celishodno sastavljena. Nisam mogao očekivati nikakav drugi odgovor do odbijanje.

— Milo nam je — rekao je predsednik uprave reda s jednim dahom oštrine — što vi to tako smatrate i što vas naše pismo, dakle, nije moglo iznenaditi u izvesnom bolnom smislu. Ako pri sastavljanju i odašiljanju svoga pisma — razumem li vas ipak pravilno? — već niste verovali u neki uspeh i potvrdan odgovor nego ste unapred bili uvereni u neuspeh, zašto ste onda svoju okružnicu, koja je ipak značila takođe veliki rad, prepisali načisto do kraja i otposlali?

Kneht ga je prijateljski pogledao kad je odgovorio:

— Gospodine predsedniče, moje pismo je imalo dva sadržaja, dve namere i ne verujem da su oboje tako potpuno ostali bez rezultata i bez uspeha. Ono je sadržalo jednu ličnu molbu za razrešenje od zvanja i za uposlenje moje ličnosti na drugom mestu. Tu ličnu molbu smeo sam da smatram kao nešto srazmerno sporedno, svaki magistar svoje lične stvari treba da stavi što je moguće više u pozadinu. Molba je bila odbijena, s tim sam se imao pomiriti. Ali moja okružnica je sadržala još vrlo mnogo drugog, osim te molbe. Ona je sadržala mnoštvo činjenica za koje sam smatrao da mi je dužnost da s njima upoznam vlast i da ih preporučim njenoj pažnji. Svi magistri ili pak većina magistara pročitali su moja izlaganja, da ne kažem opomene, pa iako je izvesno većina njih to jelo tek nerado uzela i pre s nezadovoljstvom reagovala, ipak su ga čitali i pustili u sebe, što sam smatrao da vam moram reći. Što pismo nisu prihvatili s odobravanjem, to u mojim očima nije neuspeh, ja nisam tražio odobravanje i saglasnost, ja sam pre imao za cilj uznemirenost i potresanje. Veoma bih se kajao da sam se odrekao odašiljanja svoga rada iz razloga koji ste vi naveli. Svejedno da li je delovao malo ili mnogo, on je ipak bio zov na buđenje, neki doziv.

— Izvesno — rekao je predsednik otežući — ipak mi time zagonetka nije rešena. Ako ste hteli pustiti da do vlasti dođu opomene, zov na buđenje, upozorenja, zašto ste dejstvo svojih zlatnih reči oslabili ili ugrozili time što ste ih povezali s jednom ličnom molbom, jednom molbom u čije ispunjenje i ispunjivost pri tom ni sami niste verovali? Ja to još ne razumem, ali to će se razjasniti kad budemo o svemu porazgovarali. Svakako u tome leži slaba tačka vaše okružnice — u povezivanju zova na buđenje sa molbom, apominjanja sa moljenjem. Vi ipak niste bili, trebalo bi misliti, upućeni na to da molbu koristite kao vozilo za govor opomene. Ako ste neko protresanje smatrali potrebnim, lako ste mogli usmeno ili pismeno doći do svojih kolega, a molba bi išla svojim sopstvenim zvaničnim putem.

Kneht ga je prijateljski pogledao.

— Da — rekao je lako — možda ste u pravu. Mada — pogledajte još jednom zapetljanu stvar! Ni kod opomene, ni kod molbe nije reč o svakidašnjem, običnom i normalnom, već su obe pripadale zajedno već time što su postale neobično i iz nužde i što su se postavile van konvencije. Nije uobičajeno i normalno da čovek bez hitnog spoljašnjeg povoda iznenada priziva svoje kolege da se sete svoje smrtnosti i sumnjivosti cele svoje egzistencije. Nije takođe uobičajeno i svakidašnje da neki kastaljanski magistar traži mesto školskog učitelja van Provincije. Utoliko oba sadržaja moga pisma spadaju zajedno. Za čitaoca koji bi celo pismo zaista uzeo ozbiljno, po mome mišljenju, kao rezultat čitanja moralo bi se pojaviti: tu neki budalast čovek ne samo što objavljuje svoja naslućivanja i poduhvata se da svojim kolegama održi pouku, već je tom čoveku s njegovim mislima i s njegovom nevoljom gorko ozbiljno — on je spreman da odbaci svoje zvanje, svoje dostojanstvo, svoju prošlost i da na najskromnijem mestu otpočne s početka, on je sit dostojanstva, mira, časti i autoriteta i želi da ih se oslobodi i odbaci. Iz tog rezultata — još jednako pokušavam da se prenesem u čitaoce svog pisma — tada bi, izgleda mi, bila mogućna dva zaključka: pisac tih moralnih predika, je na žalost, malo lud, dakle, ionako više ne dolazi u obzir kao magistar — ili: pošto pisac tih neugodnih predika očigledno nije lud, već normalan i zdrav, iza njegovih predika i pesimizma mora se kriti nešto više od ćudi i lutaka, naime, neka stvarnost, istina. Tako sam otprilike zamišljao proces u glavama čitalaca i moram priznati da sam se u tome prevario. Umesto da moja molba i moj zov na buđenje jedno drugo podupiru i pojačavaju, oboje nisu uzeti ozbiljno i ostavljeni su na stranu. Zbog tog odbijanja ja nisam ni vrlo ucveljen, ni upravo iznenađen, jer, u osnovi, to moram ponoviti, ja sam ih uprkos svemu očekivao i, neka bude dodato, u osnovi ja sam odbijanje takođe zaslužio. Moja molba, naime, u čiji uspeh nisam verovao, bila je neka vrsta marifetluka, bila je spoljašnost, forma.

Lice majstora Aleksandra postalo je još ozbiljnije i gotovo mračno. On ipak nije prekidao magistra.

— Sa mnom nije bilo tako — nastavio je ovaj — da bih se prilikom odašiljanja svoje molbe ozbiljno nadao nekom povoljnom odgovoru i da bih mu se radovao, ali takođe ni tako da bih bio spreman da poslušno prihvatim negativan odgovor kao višu odluku.

— „Nisam spreman da odgovor vaše vlasti primim kao višu odluku” — da li sam dobro čuo, magistre? — prekinuo ga je predsednik, oštro naglašavajući svaku reč. Očigledno je sada saznao punu ozbiljnost položaja.

Kneht se lako poklonio: — Izvesno, dobro ste čuli. Bilo je tako da nisam ni mogao verovati u izgled na neki uspeh moje molbe, ali sam ipak verovao da molbu moram podneti da bih zadovoljio poredak i oblik. Time sam poštovanoj vlasti donekle dao u ruke mogućnost da stvar pravično raspravi. Ako ne bi bila sklona tom rešenju, ja sam svakako već onda bio rešen da ne pustim da me zadrže i stišaju, već da delam.

— A kako da delate? — pitao je Aleksandar tihim glasom.

— Onako kako mi propisuju srce i razum. Bio sam rešen da dam ostavku na zvanje i da otpočnem neku delatnost van Kastalije i bez naloga ili odsustva od strane vlasti.

Predsednik reda je sklopio oči i izgledao kao da više ne sluša. Kneht je poznao da on vrši onu nužnu vežbu pomoću koje ljudi iz reda, u slučajevima iznenadne opasnosti i pretnje, pokušavaju da sebi obezbede samosavlađivanje i unutrašnji mir i koja je vezana sa dvostrukim vrlo dugim zadržavanjem daha pri praznim plućima. Video je kako čovekovo lice malo bledi, znao je da je kriv za njegov neugodan položaj, video je kako zatim u polakom udisavanju koje je počinjalo trbušnim mišićima opet dobija boju, kako se ponovo otvaraju oči čoveka koga je tako visoko cenio i voleo, kako one gledaju ukočeno i izgubljeno i kako odmah oživljuju i osnažuju. S tihim užasom video je te jasne, uzdržane, uvek disciplinovane oči, čoveka koji je bio podjednako velik i u slušanju i u zapovedanju, kako se one sada upravljaju k njemu i posmatraju ga s pribranom hladnoćom, mere ga, sude. Dugo je morao ćuteći podnositi taj pogled.

— Verujem da sam vas sada razumeo — rekao je najzad Aleksandar mirnim glasom. — Vi ste već duže vremena bili umorni od službe ili od Kastalije ili mučeni prohtevom za svetovnim životom.

Odlučili ste da se više pokoravate tom raspoloženju no zakonima i svojim dužnostima. Niste takođe osetili ni potrebu da nam se poverite i da kod reda zatražite savet i pomoć. Da biste zadovoljili oblik i rasteretili savest, vi ste nam onda, dakle, uputili onu molbu, molbu za koju ste znali da je za nas neprihvatljiva, ali na koju biste se vi mogli pozvati ako bi stvar došla do objašnjenja. Pretpostavimo da ste za svoje tako neobično držanje imali razloga i da su vaše namere bile časne i vredne poštovanja, što ja nikako drukčije ne mogu zamisliti. Ali kako je bilo mogućno da vi s takvim mislima, željama i odlukama u srcu, u duši već begunac od zastave, tako dugo ćuteći ostanete u svome zvanju i da ga prividno vodite bez greške?

— Ja sam ovde — rekao je majstor igre staklenih perli s nepromenjenom Ijubaznošću — da o svemu tome s vama razgovaram, da odgovorim na svako vaše pitanje i ja sam rešio, kada sam jednom pošao putem svojeglavosti, da Hirsland i vašu kuću ne napustim pre no što budem znao da ste vi unekoliko razumeli moj položaj i moje ponašanje.

Majstor Aleksandar se zamislio: — Treba li to da znači da vi očekujete da ću ikada odobriti vaše postupanje i vaše planove? — pitao je zatim ustežući se.

— Ah, na odobravanje neću uopšte da mislim. Nadam se i očekujem da ćete me razumeti i da ću, kada odem odavde, zadržati neki ostatak vašeg poštovanja. To je jedini oproštaj koji još imam da uzmem u našoj Provinciji. Valdcel i selo igrača sam danas napustio zauvek.

Aleksandar je za nekoliko trenutaka ponovo sklopio oči. Saopštenja tog neshvatljivog čoveka došla su tako poražavajuće.

— Zauvek? — rekao je. — Vi mislite, dakle, da se nikako više ne vratite na svoje mesto? Moram reći da se razumete u iznenadi van je. Jedno pitanje, ako je dopušteno: Smatrate li sebe sada upravo još majstorom igre staklenih perli ili ne?

Jozef Kneht je posegao za kovčežićem koji je bio doneo.

— To sam bio do juče — rekao je — i mislim da sam danas oslobođen toga vraćajući vam u ruke vlasti pečate i ključeve. Oni su nedirnuti, a i u selu igrača takođe ćete naći red, ako budete išli tamo da pregledate.

Predsednik reda se polako podigao sa stolice, izgledao je umoran i kao odjednom ostareo.

— Za danas ćemo vaš kovčežić ostaviti ovde — rekao je suvo. — Ako primanje pečata treba istovremeno da znači izvršenje vašeg otpuštanja iz zvanja, ja i inače nisam nadležan, pri tome bi morala da bude prisutna bar jedna trećina čitave vlasti. Ranije ste imali toliko smisla za stare običaje i oblike. U tom novom načinu ne mogu se snaći tako brzo. Možda ćete biti ljubazni da mi ostavite vremena do sutra pre no što dalje budemo govorili:

— Savršeno sam vam na raspolaganju, poštovani. Mene, kao i moje poštovanje, vi poznajete već nekoliko godina. Verujte mi da se u tome ništa nije promenilo. Vi ste jedina osoba od koje se opraštam napuštajući Provinciju i to se odnosi ne jedino na vaše zvanje kao predsednika uprave reda.

Kao što sam u vaše ruke vratio pečate i ključeve, tako se nadam, domine, da ćete me vi, kada se prethodno budemo potpuno objasnili, takođe osloboditi i mog zaveta kao člana reda.

Aleksandar ga je žalosno ispitivački pogledao u oči i zadržavao uzdah. — Ostavite me sada nasamo, visoko poštovani, dali ste mi za jedan dan dovoljno briga i materijala za razmišljanje. Neka je za danas dovoljno. Sutra ćemo govoriti dalje, dođite ovamo otprilike jedan sat pre podneva.

Oprostio se od magistra učtivim poklonom, a taj poklon pun rezignacije i pun učtivosti, koja više nije bila namenjena jednom kolegi, nego već jednom potpuno stranom, nanela je majstoru igre staklenih perli više bola no sve njegove reči.

Famulus koji je Knehta jedan trenutak kasnije odveo na večeru, doveo ga je za jedan gostinski sto i javio da se majstor Aleksandar povukao na duže vežbanje i da pretpostavlja da ni gospodin magistar ne želi nikakvo društvo. Jedna gostinska soba stoji spremna za njega.

Aleksandar je bio potpuno iznenađen posetom i saopštenjem majstora igre staklenih perli. Istina, otkad je redigovao odgovor vlasti na njegovo pismo, on je računao sa njegovim prigodnim dolaskom i sa tihom uznemirenošću mislio je na predstojeće objašnjenje. Ali da bi magistar Kneht sa svojom uzornom poslušnošću, svojim dobro negovanim formama, svojom skromnošću i svojim duševnim taktom jednog dana mogao sa njim razgovarati neprijavljen, da bi svoje zvanje svojevlasno i bez prethodnog savetovanja sa vlašću mogao ostaviti i na taj zapanjujući način lupiti u lice svakom običaju i navici — to je držao za savršeno nemoguće. Doduše, to se priznalo, Knehtovo držanje, ton i izrazi njegovog govora, njegova nenametljiva učtivost bili su isti kao i uvek, ali kako su sadržaj i duh njegovih saopštenja bili strašni i dirljivi, kako novi i iznenađujući, oh, i kako savršeno nekastalijski!

Niko ne bi mogao sumnjati kad ga je gledao i slušao da je magister ludi možda bolestan, premoren, razdražen i ne potpuno gospodar samog sebe. Takođe ni iscrpna posmatranja koja je vlast nedavno priredila u Valdcelu nisu otkrila ni najmanji znak poremećenja, nereda ili nemarnosti u životu i radu sela igrača. Pa ipak sada je stajao tu taj strašni čovek koji mu je do juče bio najmiliji od svih kolega, kovčeg sa svojim zvaničnim odličjima ostavio kao putničku torbu, izjavio da je prestao biti magistar, prestao biti član vlasti, prestao biti brat reda i Kastaljanin, i samo je još brzo došao da se oprosti. To je bio najstrašniji i najgadniji položaj u koji ga je njegovo zvanje kao predsednika uprave reda ikada dovelo. Imao je veliku muku da pri tom sačuva prisebnost.

A šta sad? Treba li da posegne za prinudnim sredstvima da magistra igre možda stavi u počasni zatvor i odmah, odmah sad, još večeras, da pošalje hitnu poruku svima članovima vlasti i da ih sazove? Je li što govorilo protiv toga, nije li to bilo najbliže i najpravilnije? Pa piak, nešto u njemu govorilo je protiv toga. I šta se upravo takvim merama imalo postići? Za magistra Knehta samo poniženje, za Kastaliju ništa, samo najviše za njega samog, magistra, izvesno rasterećenje i olakšanje savesti, pošto prema odvratnom i teškom ne bi više stajao kao jedini odgovoran. Ako se u fatalnoj stvari još nešto moglo popraviti, ako je možda još bio mogućan apel na Knehtovo osećanje časti i ako se možda mogla zamisliti neka promena misli kod njega, onda se to moglo postići samo u četiri oka.

Njih dvojica, Kneht i Aleksandar, i niko drugi, imali su da izbore tu gorku bitku. I pošto je tako mislio, morao je priznati Knehtu da u osnovi postupa pravilno i plemenito time što se izmakao vlasti koju više nije priznavao, ali se njemu, predsedniku, postavio za konačnu borbu i rastanak. Taj Jozef Kneht, iako je činio nešto zabranjeno i mrsko, ipak je još i tada bio siguran u svoje držanje i svoj takt.

Majstor Aleksandar je odlučio da se osloni na to razmišljanje i da čitav zvanični aparat ostavi van igre. Tek sada, kad je taj zaključak bio nađen, počeo je o stvari razmišljati u pojedinostima i pitati se pre svega kako sada upravo stoji sa pravom ili nepravom u magistrovom postupanju.

Magistar je skroz pravio utisak da je ubeđen u svoj integritet i opravdanje svog nečuvenog koraka.

Pošto je sada nameru majstora igre staklenih perli počeo stavljati na jednu formulu na koju se usudio i proveravati je na zakonima reda koje niko nije poznavao bliže od njega, došao je do zaključka koji ga je iznenadio — da Jozef Kneht u stvari nije prekršio pravila po njihovom tekstu, niti ima nameru da ih prekrši. Jer po tekstu, čija održivost, dabome, već decenijama nije proveravana, svakom pripadniku reda u svako doba bilo je slobodno da istupi, ako bi se istovremeno odrekao prava i životne zajednice Kastalije. Time što je vratio svoje pečate, javio redu svoje istupanje i pošao u svet,

Kneht je doduše učinio nešto od pamtiveka nečuveno, nešto neobično, strašno i možda vrlo neprikladno, ali ne prekršaj teksta pravila reda. Što taj neshvatljivi, ali formalno nikako protivzakonit korak nije hteo učiniti iza leđa predsednika uprave reda, nego ga je hteo učiniti oči u oči sa njim, bilo je više no što je po slovu bio obavezan. Ali kako je taj poštovani čovek, jedan od stubova hijerarhije, došao dotle? Kako je za svoju nameru, koja je uprkos svemu bila bekstvo od zastave, mogao upotrebiti pisano pravilo kad su mu to ipak morale braniti stotinu nepisanih, ali ne manje svetih i same po sebi razumljivih obaveza?

Čuo je kako izbija neki sat, iščupao se iz nekorisnih misli, otišao da se okupa, deset minuta je marljivo vežbao disanje i pošao u ćeliju za razmišljanje da pre spavanja još jedan sat prikuplja u sebe snagu i mir i da zatim do sutra ne misli više na tu stvar.

Idućeg dana jedan mladi famulus je iz gostinske kuće uprave reda doveo magistra Knehta predsedniku i bio svedok kako su se njih dvojica pozdravili. On je bio naviknut na prizor majstora razmišljanja i samodiscipline i na život među njima, ali u držanju, ponašanju i u pozdravu dvojice poštovanih ipak je palo u oči nešto osobito, njemu novo, jedan neuobičajeni, najviši stepen pribranosti i prosvetljenosti. To nije bio, tako nam je pričao, sasvim uobičajen pozdrav između dvojice najviših nosilaca dostojanstva koji je mogao biti veseo i lako odigrani ceremonijal ili svečano-radosni ceromonijalni akt, a prigodno takođe izvesno takmičenje u učtivosti, podređenosti i naglašenoj poniznosti. To je bilo otprilike kao da se dočekuje neki stranac, neki izdaleka doputovao majstor joga koji je došao da predsedniku reda ukaže poštovanje i da se sa njim meri. Reči i pokreti bili su vrlo skromni i štedljivi, ali su pogledi i lica obojice nosilaca dostojanstva bili mirni, prisebni i pribrani, pri tom ispunjeni skrivenom napetošću kao da su obojica skroz osvetljeni električnom strujom. Naš svedok nije više mogao videti i čuti od tog sastanka. Njih dvojica su iščezli u unutrašnjost prostorija, verovatno u privatni kabinet majstora Aleksandra i tamo ostali zajedno više časova, a da ih niko nije smeo uznemiravati. Ono što je predano od njihovih razgovora, potiče iz prigodnih pričanja gospodina delegata Desinjorija, koga je Jozef Kneht o ponečem obavestio.

— Juče ste me iznenadili — počeo je predsednik — i gotovo me izbacili iz koncepta. U međuvremenu sam mogao nešto razmisliti o tome. Prirodno, moje gledište se nije izmenilo, ja sam član vlasti i uprave reda. Prema slovu pravila vi imate pravo da prijavite svoje istupanje i da date ostavku na zvanje. Vi ste došli do toga da svoje zvanje osetite kao teret, a pokušaj za životom van reda kao neophodan. A kad bih vam sada predložio da se usudite na taj pokušaj i to ne u smislu vaših žustrih zaključaka, nego otprilike u vidu jednog dužeg ili čak neograničenog odsustva? Vaša molba je upravo to imala za svrhu.

— Ne sasvim — rekao je Kneht. — Da mi je molba bila odobrena, ja bih, doduše, ostao u redu, ali ne u zvanju. To što vi ljubazno predlažete, značilo bi neko izbegavanje. Uostalom, Valdcel i igra staklenih perli malo bi imali od jednog magistra koji je dugo odsutan, na neodređeno vreme na odmoru, i o kome se ne zna da li će se vratiti ili ne. A kad bi se on posle godinu-dve dana čak i vratio, on bi od svog zvanja i svoje discipline, igre staklenih perli, samo zaboravio i ne bi ništa novo naučio.

Aleksandar: — Možda bi ipak naučio štošta. Možda bi saznao da je svet napolju drukčiji no što ga je zamišljao i da mu je isto toliko bio malo potreban kao i on njemu; vratio bi se smiren i bio bi radostan što opet boravi u starom i isprobanom.

— Vaša dobrota ide vrlo daleko. Zahvalan sam joj, a ipak je ne mogu prihvatiti. Ono što ja tražim, to nije toliko zadovoljenje radoznalosti ili požude za svetskim životom, već naprotiv bezuslovnost. Ne želim da izađem u svet sa reosiguranjem u džepu za slučaj razočaranja, da budem obazrivi putnik koji se malo obzire po svetu. Naprotiv, meni je potreban smeo poduhvat, teškoća i opasnost, ja sam gladan stvarnosti, zadatka i dela, takođe lišavanja i patnji. Smem li moliti da ne insistirate na svom ljubaznom predlogu i uopšte na pokušaju da me pokolebate i namamite natrag. To ne bi vodilo ničemu. Moja poseta vama izgubila bi za mene svoju vrednost i sveti oganj čak i kad bi mi donela naknadno odobrenje moje molbe koje više ne tražim. Ja nisam ostao pri onoj molbi. Put kojim sam pošao sada je moje jedino i sve, moj zakon, zavičaj, služba. Aleksandar je uzdišući klimnuo glavom u znak odobravanja.

Uzmimo, dakle, jednom — rekao je strpljivo — da se vi u stvari ne možete omekšati ni skrenuti, vi ste uprkos svem spoljašnjem izgledu gluvi, vi se oglušujete o autoritet, o razum, o dobrotu, kao amok ili strašni ratnik kome se ne srne stati na put. Ja ću se privremeno odreći toga da vas opredelim na drugo i da utičem na vas. Ali onda recite mi ono radi čega ste došli ovamo da kažete, ispričajte mi istoriju svoga otpadan ja, objasnite dela i zaključke kojima nas zastrašujete! Hoću da čujem, bilo da je to ispovest, bilo pravdanje, bilo optužba.

Kneht je klimnuo glavom. — Amok se zahvaljuje i raduje. Ja nemam da iznesem optužbu. Što bih hteo da kažem — što bi bilo ne samo tako teško, tako neverovatno teško da se stavi u reči — za mene ima smisao pravdanja, a za vas može imati smisao ispovesti.

Zavalio se u naslonjači i gledao gore gde su se na svodu tavanice, još priviđali bledi ostaci nekadanjeg malanja, iz hirslandskih manastirskih vremena, kao san tanke šeme linija i tonova boja, cveća i ukrasa.

— Misao da čovek može biti takođe sit magistarskog zvanja i da ga može ostaviti prvi put mi je došla već nekoliko meseci posle naimenovanja za majstora igre staklenih perli. Sedeo sam jednog dana i čitao knjižicu svog nekad slavnog prethodnika, Ludvika Vasermalera. Prelazeći službenu godinu od meseca do meseca on u njoj daje uputstva i savete svojim naslednicima. Tu sam pročitao njegovu opomenu da čovek blagovremeno misli na javnu igru staklenih perli iduće godine i, ako se za to oseća neraspoložen i ako mu nedostaju ideje, da se za to pripremi koncentracijom. Kada sam, u svom snažnom osećanju najmlađeg magistra, pročitao tu opomenu, smeškao sam se istina malo mladalački mudro brizi starog čoveka koji ju je napisao. Ali iz toga mi je ipak zvučalo i nešto ozbiljno i opasno, nešto preteče i obespokojavajuće. Razmišljanje o tome; dovelo me je do ovog zaključka — ako ikada dođe dan kada bi mi misao na iduću svečanu igru umesto radosti ulila brigu, a umesto ponosa strah, ja bih se, umesto da se s mukom bakćem oko nove svečane igre, povukao i vlasti vratio odličja. To je bio prvi put da me okupila takva misao. Svakako tada, kada sam baš bio savladao velike napore ulaženja u zvanje i kada sam imao jedra puna vetra, nisam sebi verovao u mogućnost da bih i ja jednom mogao biti star čovek, umoran od rada i života, da bih jednom mogao stajati ravnodušan i zbunjen pred zadatkom da iz rukava istresem ideje za nove igre staklenih perli.

Ipak, odluka je u meni tada nastala. Vi ste me u ono vreme vrlo dobro poznavali, poštovani, možda bolje no što sam se sam poznavao, vi ste bili moj savetnik i ispovednik u teško vreme početka mog službovanja i tek pre kratkog vremena ste bili napustili Valdcel.

Aleksandar ga je ispitivački pogledao: — Gotovo nikad nisam imao lepši zadatak — rekao je — i tada sam bio tako zadovoljan vama i samim sobom, kako to retko biva. Ako je ispravno da se sve prijatno u životu mora platiti, dakle, sada moram platiti svoje ondašnje lepo osećanje. Onda sam bio upravo ponosit na vas. To danas ne mogu da budem. Ako red kroz vas doživi razočaranje, a Kastalija potres, onda znam da sam za to saodgovoran. Možda je trebalo da onda kada sam bio vaš pratilac i isavetodavac ostanem nekoliko nedelja duže u vašem naselju igrača ili da vas još malo jače uhvatim, malo iscrpnije kontrolišem.

Kneht je veselo očekivao njegov pogled. — Ne bi trebalo da sebi činite takve prigovore, domine, inače bih vas morao podsetiti na neke opomene koje ste mi morali dati kada sam kao najmlađi magistar suviše teško primio svoje zvanje sa njegovim obavezama i odgovornostima. Upravo mi pada na pamet da ste mi jednom u jednom takvom času kazali: kad bih ja, magistar igre, bio zlikovac ili nesposoban, i kada bih učinio sve što jedan magistar ne sme činiti, kada bih namemo išao na to da na svom visokom položaju pričinim što je moguće više štete, sve to našoj dragoj Kastaliji ne bi moglo više smetati, niti je dublje dotaći no kamičak bačen u jezero. Nekoliko talasića i krugova, pa je prošlo. Toliko je čvrst, toliko siguran naš kastalijski poredak, toliko nepovrediv duh. Sećate li se?

Ne, vi ste izvesno nevini u pogledu mojih pokušaja da budem što je moguće gori Kastaljanin i da što više škodim redu. A vi takođe znate da mi nikako neće poći za rukom, niti to može, da vaš mir ozbiljno poremetim. Ali hoću dalje da pričam. — To što sam u početku svog magistrovanja mogao doneti onaj zaključak i što taj zaključak nisam zaboravio, već ga sada ostvarujem, to je u vezi s nekom vrstom duševnog doživljaja s kojim se s vremena na vreme susrećem i koji ja nazivam buđenje. Ali vi o tome već znate, ja sam vam jednom o tome govorio kad ste mi bili mentor i guru[44].

Zalio sam vam se da me taj doživljaj, otkad sam stupio u zvanje, stalno izbegava i sve više mi iščezava u daljinu.

— Sećam se — potvrdio je predsednik — bio sam onda nešto zaprepašćen vašom sposobnošću za tu vrstu doživljavanja. Ona se kod nas inače malo nalazi, a tamo napolju se pojavljuje u toliko različitim oblicima, — na primer kod genija, naročito kod državnika i vojskovođa, a zatim i kod slabih, polupatoloških, u celini pre neobdarenih ljudi, kao što su vidoviti, telepati, medijumi. Niste mi izgledali ni u kakvoj vezi s dvema vrstama tih ljudi — sa bojnim junacima, kao ni sa vidovitim, ni istraživačima pomoću čarobnog štapa. Naprotiv, onda ste mi, a i do juče, izgledali dobar čovek iz reda — promišljen, jasan, poslušan. Izgledalo mi je da vama nikako ne odgovara da budete opsednuti ili ovladani tajanstvenim glasovima, božanskim ili demonskim, ili čak glasovima sopstvene unutrašnjosti. Zato sam stanja „buđenja”, kako ste mi ih opisivali, jednostavno tumačio kao povremeno postajanje svesnim svog ličnog porasta. Otuda je kao prirodno proizlazilo da su ti duševni doživljaji onda duže vremena izostajali. Vi ste upravo tek bili stupili u jedno zvanje i preuzeli zadatak koji vas je obavijao kao suviše veliki ogrtač u koji ste tek morali da urastete. Ali recite — jeste li ikada verovali da su te probuđenosti kao neka otkrovenja viših sila, saopštenja ili dozivi iz oblasti neke objektivne, večite ili božanske istine?

— Sa tim smo — rekao je Kneht — došli do mog trenutnog zadatka i teškoće, naime da u rečima izrazim ono što se recima uvek uskraćuje. Učiniti racionalnim ono što je očigledno vanracionalno.

Ne, prilikom onih ubeđenja nikad nisam mislio na manifestacije nekog boga ili demona, ili neke apsolutne istine. Ono što tim doživljajima daje njihovu silinu i snagu ubedljivosti, nije njihov sadržaj istine, njihovo visoko poreklo, njihova bo žanstvenost ili slično, već njihova stvarnost. Oni su ogromno stvarni, kao na primer žestok telesni bol ili iznenadan prirodni događaj, oluja ili zemljotres, i izgleda da su sasvim drukčije napunjeni stvarnošću, prisutnošću, neizbežljivošću no obična vremena i stanja. Udar vetra koji prethodi nepogodi na pomolu, koji nas žurno goni kući i koji još pokušava da nam iz ruku istrgne kućna vrata — ili jaka zubobolja koja izgleda da u našoj vilici koncentriše sve napetosti, patnje i sukobe sveta — to su stvari čiju realnost ili značaj, ako hoćete, možemo kasnije jednom početi da pretresamo ako smo skloni takvim zadovoljstvima, ali u času doživljaja one ne trpe nikakvu sumnju i do pucanja pune su realnosti. Sličnu vrstu povećane stvarnosti ima sada za mene moje „buđenje”, otuda mu je i ime. U takvim časovima meni je zaista kao da sam dugo vremena ležao u snu ili polusnu, ali sam sada budan i svetao i prijemljiv kao nikada inače. Takođe u svetskoj istoriji trenuci velikih bolova ili potresa imaju svoju ubedljivu nužnost, oni rasplamsavaju osećanje obespokojavajuće aktuelnosti i napetosti. Posle, kao posledica potresa, može se desiti lepo i svetio ili sumanuto i mračno. U svakom slučaju ono što se događa nosiće vid veličine, nužnosti i stvarnosti i razlikovaće se i odvajati od onoga što se zbiva svakog dana.

— Ali pustite me da pokušam — produžio je posle predaha — da tu stvar zahvatim još s jedne druge strane. Možete li se setiti legende o svetom Hristiforu? Da? Taj Hristifor, dakle, bio je čovek velike snage i smelosti, ali nije hteo da postane gospodar i da vlada, već da služi. Služenje je bilo njegova snaga i veština, u tome se razumevao. Ipak mu nije bilo svejedno kome služi. To je morao biti najveći, najmoćniji gospodar. I kada je čuo o nekom gospodaru koji je bio moćniji no njegov dotadanji, on je njemu nudio svoje usluge. Taj veliki sluga uvek mi se dopadao i mora biti da sam mu pomalo sličan. Bar u jednom vremenu svog života u kome sam mogao sam sobom raspolagati, u vremenu studentovanja, dugo sam tražio i kolebao se kome gospodaru da služim. Ja sam se godinama branio i s nepoverenjem držao prema igri staklenih perli, koju sam ipak odavno bio upoznao kao najdragoceniji i najosobeniji plod naše Provincije. Ja sam zagrizao mamac i znao sam da na zemlji nema ničeg dražesnijeg i diferenciranijeg no podati se igri. Ali sam već prilično rano zapazio da ta ushićujuća igra ne traži naivne igrače svečanih večeri, već traži i u svoju službu privlači takvog koji je jednom otišao malo dalje. I sada se u meni svim mojim snagama i interesovanjem da se zauvek predam toj čaroliji branio neki instinkt, neko naivno osećanje za jednostavno, za celo i zdravo, što me je opominjalo na duh valdcelskog sela igrača kao na neki duh specijalista i virtuoza, istina jedan visoko kultivisan, krajnje bogato prorađen duh, ali koji je ipak bio odvojen od celine života i ljudstva i koji se bio uzdigao u neku nadmenu usamljenost. Godinama sam sumnjao i ispitivao dok zaključak nije sazreo i dok se uprkos svemu nisam odlučio za igru. To sam učinio, jer je u meni bila baš ona težnja da tražim najviše u ispunjenju i da služim samo najvećem gospodaru.

— Razumem — rekao je majstor Aleksandar. — Ali ma kako to posmatrao i ma kako vi to takođe hteli da predstavite, ja uvek nailazim na isti razlog za sve vaše osobenosti. Vi imate suvišak osećanja za svoju sopstvenu ličnost ili suvišak zavisnosti od nje, a to nikako nije isto što i biti velika ličnost.

Pregled najnovijih komentara Osobne stranice svih članova kluba

PROLJEĆE

EZOTERIJA

BRZI CHAT

  • Član mkrmarmkrmar

    Dragi moji svi zahvaljujem na lijepim željama i čestitkama !

    20.04.2018. 14:50h
  • Član aliusalius

    ♥ |*************| ♥ tortica :)

    20.04.2018. 14:43h
  • Član ShadowOfSoulShadowOfSoul

    sretan ti rođendan :)

    20.04.2018. 10:02h
  • Član ShadowOfSoulShadowOfSoul

    Mirjanaaaaa

    20.04.2018. 10:01h
  • Član bglavacbglavac

    Dobro jutro dragi magicusi. Lp

    20.04.2018. 07:43h
  • Član vanessavanessa

    *

    18.04.2018. 23:23h
  • Član aliusalius

    .. nije još..

    18.04.2018. 12:51h
Cijeli Chat

VJEROVANJA

ALTERNATIVA

MAGAZIN

MAGIFON - temeljit uvid u Vašu sudbinuMAGIFON - Životne promjene, sudbinaPitajte Tarot, besplatni odgovori DA/NEPitaj I ChingAnđeliProricanje runamaSudbinske karte, ciganice

OGLASI

Harša knjigeDamanhurSong of SilenceSpirit of TaraIndigo svijetPranic HealingSharkUdruga magicusUdruga leptirićiSmart studioHipnoza ZagrebDirektni putUskrsInfo izlog

Jeste li propustili aktivacijsku e-mail poruku?

Javite nam se na info@magicus.info

PISMO MAGISTRA IGRE VASPITNOJ VLASTI LEGENDA - nastavak