NA JEDNU BAHOVU TOKATU

Iskonsko ćutanje zuri... Tama je...
Uto kroz reckavu pukotinu oblaka probija zrak,
Dodiruje dubine svetova iz prividnog nepostojanja,
Gradi prostore, svetlošću preriva noć,
Ocrtava bilo i vrh, obronak i ždrelo,
A vazduh čini rastresito plavim, zemlju čvrstom.

Stvaralački cepa na delo i rat
Zrak razdvaja klicom bremeno:
Sjajem obasja, zapali uplašen svet.
Menja se gde setva svetlosti padne
Sređuje se i ori sjajna
Hvala životu, tvorcu svetlosti pobeda.

I vine se dalje, natrag bogu,
I pokretačem svih stvorenja goni
Ka ocu duhu veliki nagon.
Postaje želja i nužda, jezik, slika, pesma,
Svet za svetom se zasvođuje u pobedni luk hrama
Nagon je duh je, borba je i sreća, ljubav je.