Otkakako nam proslediše, braća naša,

galaktička, objašnjenje: u svetu iluzija,

i mi sami smo, upravo to, iluzija, sve,

sve je ovde iluzija, do jedinog izuzetka,

duše nam, koju svako nosi, kako ko,

neko u grudima, neko u nosu, dakle,

otkako nam to na uvid, promišljam:

kako da se, kako snađem sa pisanjem.

U svetu iluzija i pisanje je iluzija, to,

stvarno, u duši i ja osećam: čemu, eto,

pisati, ako se napisano gomila i gomila,

neko nešto od toga i pročita, malo se,

onako, zamisli nad tim, neko ni to,

ostane napisano zatureno negde,

na policama, u lavirintima interneta;

i piše se i niže napisano, i šta sa tim?

 

Onda, daj da primenim princip duše,

jedino realne suštine u svetu obmana:

piši i piši, raturi se od pisanja, samo -

gledaj da to ima korist, realnu korist,

za dušu samu; a njena korist bila bi:

ako je kroz pisanije svoje zapljusneš

pozitivom, tako da sva okupana njome,

bude; zapisano može i da se gomila,

da se čita ili ne čita, da truli negde,

na nekim policama, po internetskim

nervima, koristi po dušu tu ima, te ima.