11) Razmišljanja u kojima se oštrije razdvajaju misao i svest - čini mi se da se zasnivaju na posledicama koje proizilaze iz IZVORA misli. MISAO KOJA IZVIRE IZ EGA ILI MISAO KOJA IZVIRE IZ NEKIH DUBINA POSTOJANJA, IZ NAŠEG UNUTRAŠNJEG, DUHOVNOG ČULA.

12) Zaobišao bih klasične rasprave o egu, uzeo bih osnovnu razliku koja proizilazi iz "Kursa o čudima",  jednog zanimljivog PRAKTIČNOG duhovnog priručnika koji mi je bio duhovni orijentir na nekim mojim duhovnim počecima, pre dvadesetak godina. Ego, kao sklop... naše ličnosti ili nas samih ili našeg bića, koji je usmeren ka odvajanju od svega postojećeg, dakle, KOJI JE USMEREN KA NAŠOJ SAMOSTALNOSTI U POSTOJANJU. U Postojanju je sve međusobno povezano i isprepleteno, ego, kao naš mehanizam, ima u sebi koncepciju (iluziju) potpune izolovanosti od Postojanja. I mogućnosti samostalnog funkcionisanja - van Postojanja. Ili van Boga, kako bi se reklo u nekim duhovnim teorijama.

13) U Kosmičkom smo Eksperimentu u kojem su nam nabačene rešetke IZOLOVANOSTI od Postojanja (Matriks, sile-bića Tame ili Iluzije): bitan sam "ja", i bitni su svi koji potpomažu to "ja", od kojih ono zavisi; postoji Zemlja, na kojoj "ja" može da postoji, "ja" i Zemlja centar smo Postojanja...  

14) Ego i ima svoju svrhu, u našem snalaženju u ovom svetu, a sa iluzijom prekinutih svih veza sa Postojanjem. U smislu brige o sebi i o svom okruženju, do nekakve normalne granice. To je briga o našem opstanku i funkcionisanju u ovom svetu. NA OSNOVU TOGA MI IZBEGAVAMO OPASNOSTI, brinemo o svemu što nam pomaže da funkcionišemo i opstanemo u ovom svetu.

15) Nekakva granica funkcionalne razvijenosti ega prestaje kada on počinje da se "širi" na račun drugih. To više nije briga o "ja"-optimalnom funkcionisanju i "ja"-opstanku, to postaje, Kosmičkim Eksperimentom, ili Božjom Voljom dozvoljeni, vid metaforičkog ili doslovnog monstruma, koji počinje da guta druge, tj. njihovu energiju.

16) Gde je ovde mišljenje, tj. koja je njegova uloga u svemu ovome?