Model moći koristimo u svakodnevnom životu, a da to i ne primećujemo, a da nam to uopšte ne deluje čudesno.

Svakoj našoj i najsitnijoj akciji prethodi mala, minijaturna primena modela moći.

Odlasku u kupovinu - prethodi makar u deliću sekunde slika u svesti: prodavnice, onoga što treba da kupimo.

Ako su u pitanju neke krupnije kupovine, onda imamo isto, ali u jednom dužem periodu, sa nešto potpunijom spontanom primenom modela moći: tu su istraživanja kataloga, obilasci prodavnica, možda ulaganja napora u dodatno pronalaženje novca, razne male porodične diskusije o tome,  dogovori, itd.

U svim tim slučajevima mi imamo u svesti sliku onoga što želimo da nabavimo. U svesti nam lebdi slika željenog predmeta ili bilo čega čemu težimo. Razni postupci ili "poduhvati" spontano proizilaze iz SLIKE U SVESTI, kao cilja kojem težimo. I svim tim aktivnostima mi tu sliku cilja samo pothranjujemo. Rezultat je da cilj postignemo.

Što je ambiciozniji cilj u pitanju, to mu moramo više vremena i pažnje posvetiti.

Zato od nekih ciljeva i odustanemo, ako nas oni previše iscrpljuju, ili ako procenimo da nisu dostojni tolikog ulaganja naše energije.

Kupovine su samo banalni svakodnevni primeri.

Pravi izazovi su krupnija delovanja na negativnosti koje uočimo u sebi, a želimo da ih promenimo, odnosno, krupnije promene u našoj sudbini i u okolnostima u kojima živimo.

Što smo u postavljanju ciljeva udaljeniji od svakodnevnih dešavanja, to nam promene deluju kao sve manje moguće.

Konačno, dođemo do stava da se ne mogu ni izvoditi.

I - TIME SAMI SEBE NEGATIVNO (SAMO)PROGRAMIRAMO, OGRANIČAVAMO.

Onome, za šta nam svest nije otvorena, kao za nešto moguće i dostiživo, nećemo ni težiti, te to nećemo ni postići. (Ukoliko nismo srećkovići kojima povoljna dešavanja "padaju s neba", ali - "srećkovići" pripadaju nekoj drugoj priči.)