Pratio sam devojku koja je prvi put sa majkom otišla hipnoterapeutkinji.

Devojka je bila zapala u nekakav težak oblik adolesentske krize, praćene povremenim neobičnim napadima, fobijama, itd. Bile su kod nekih desetak psihologa, psihoterapeuta, pomoći nije bilo...

Nakon uobičajenog uvodnog razgovora (odakle su, u koju školu devojka ide, itd.), hipnoterapeutkinja zapita devojku:

- Koji cilj imaš? Čemu težiš? To jest, šta želiš da postigneš?

Devojku i majku pitanje je zbunilo.

Neko vreme su ćutale.

Jer su navikle na pitanje:

- Šta vas muči?

Pa je majka počela već uobičajeno:

- Već godinu dana ima...

Pa da opisuje napade, da nabraja simptome, itd.

Hipnoterapeutkinja je prekinula:

- Ne, pitala sam je: šta želi da postigne. Ako je došla kod mene, znači da je to učinila sa nekim ciljem. Sa kojim ciljem?

Devojka je odgovorila:

- Želim da se oslobodim napada, fobija...

- Mi razgovaramo o tome šta želiš da IMAŠ, a ne o tome šta želiš da NEMAŠ!

Kada imamo probleme - mi smo po inerciji usmereni na to da ih što više opisujemo i analiziramo. Problemi nas opsedaju. Što je i razumljivo. I normalno je da se od toga krene...

ALI, SAMO DA SE KRENE. A NE DA SE U TOME UKOPA. KADA NAS SNAĐU NEKI PROBLEMI, BOLEST, ITD. - NAŠE MIŠLJENJE SPONTANO TRAŽI REŠENJE ZA TO KAKO DA IH SE OSLOBODIMO, KAKO DA IH NEMAMO.

NIJE UOBIČAJENO DA SE USREDSREĐUJEMO NA TO ŠTA ŽELIMO, UMESTO NJIH, DA IMAMO.