FEVSKA NOĆ

Toplota je podnošljiva tog jutra krajem apri­la 1187. Trio emisara jaše sa mrzovoljom. Mala eskorta vitezova Hospitalaca prati ih, a miris mira ih navodi na sanjarenje.

„Evo me na mojoj zemlji, veli senjor Balian pošto je primakao svog jahačeg konja onoj dvojici majstora. Bilo bi mi prijatno da ovdje pro­vedem dan. Nastavite bez mene, i hajde da se no­ćas nađemo u zamku de la Feves koji nije isuviše daleko sada«.

Razdvajaju se. Jedni nastavljaju put, drugi se vraćaju svojoj kući.

U ponoć, Balian još nije dostigao mjesto sas­tanka. On prolazi kroz Sabas, varoš u kojoj stolu­je jedan biskup.

»Sutra je dan Žaka i Filipa, svetih apostola — razmišlja on — Idem probuditi svećenika da održi misu«.

Tako je to već skoro podne preksutrašnjeg dana, prvog maja, kad Balian pristiže na vidik Fevskog zamka.

»Ali, pita on, čiji su ono šatori postavljeni u podnožju bedema?«

»Prepoznajem amblem, odgovara štitonoša, oni pripadaju Templarima«.

»Templari ovdje logoruju? Iz kog li to razloga? Bože moj!«

Lako zabrinut, Balian se približi i otkri napu­šteni  logor.

»Ti, idi gore da vidiš«, naređuje on štitonoši.

Malo kasnije, dječakova glava se pojavljuje u jednom otvoru:

»Nema više ni žive duše u cijelom zamku«, viče on, zadihan, pošto je pretrčao veliko dvorište, u skokovima ustrčao uz stepenice, izotvarao sva vrata sve do posljednjeg kata tvrđave. — Ovaj zamak odsada pripada štakorima i vampirima, gospodaru!«

Topot konja, zov, Balian d'Ibelin podiže glavu.

Sav okrvavljen, jedan Templar je preživio. Njegov opis, prekidan jecajima, otprilike je ovakav.

,,U pomoć gospodaru, to je strašno! Saslušaj­te  me,  slušajte  što  se  dogodilo  te  užasne  noći«.

»Majstor Hospitalac i Majstor Templar stigli su jučer, nekoliko sati pošto ste ih vi napustili. U sumrak, bili su upozoreni da stiže sultan Saladin s vojskom da se osveti za napade koji su, usprkos ugovora, izvršeni na muslimanske karavane«.

Ali. . . grof od Tripolija. . .«

»Avaj! On je dozvolio Saracenima da uđu u njegovu oblast pod uslovom da je napuste do kra­ja dana. Iz istih stopa, Majstor Templara je pozvao našeg Maršala koji je konačio sa osamdeset vitezo­va među kojima sam bio i ja, na nekoliko kilome­tara odavde. Mi dojurismo do njegovih zidova na svojim vatrenim i brzim konjima i načinismo logor koji gledate. U zoru, zapovjednici, odredi, trupe izađoše ispred neprijatelja u veliku slavu Gospoda. Svi su imali ponosan i pouzdan pogled. U Nazaretu, četrdeset posebnih vitezova su se pripojili našoj monaškoj vojsci, ali kad smo otkrili neprijatelja, pokazalo se da se nešto više od sedam hiljada, sve samih Mameluka nalazi u dolini. Gerard de Ridefort Veliki Majstor, bio je mišljenja da treba udariti na neprijatelja. Maršal i Majstor Hospitalaca po­kušali su da ga razuvjere.

»Govorite kao čovjek koji bi želio pobjeći — odvratio je naš Majstor sumnjičeći Maršala. — Volite li suviše tu plavu glavu koju bi po svaku cijenu sačuvali?«

»Ja ću umrijeti licem prema neprijatelju kao valjan čovjek«, i stavljajući svoju metalnu rukavicu nad vizir da ne bi bio zaslijepljen i gledajući Maj­stora pravo u oči, on dodade, »vi ste taj koji će obrnuti pleća kao hulja«. Je li imao razloga za to proročanstvo? Trojica su još pored mene izmakla. Ridefort je jedan od njih. Vidio sam ga kako se uda­ljava u pravcu Nazareta.

Ne časeći ni časa, Balian d'Ibelin podbode svog konja i dostiže Majstora Templara.

»Nemamo izbora, ukaza Balian Ridefortu. Po­đimo što brže možemo do zamka Tiberiades i kakva god da je bila njegova uloga, nagovorimo grofa da skupi svoju vojsku i bori se odsada s nama«. Ali umjesto da se složi, Ridefort koga je zacijelo bilo stid što je pobjegao, više je volio da eskivira. Sa svoje strane, Raymond de Tripoli, je protiv svoje volje, morao učestvovati u muslimanskom veselju — odsječene glave Templara istaknute su na njegovim zidovima, nabijene na vrhove neprijateljskih kopalja. Uviđajući svoju grešku, Tripoli se vrati u Jeruzalem i baci se pred kraljeve noge.

nastavlja se...