Trece poglavlje

S ONE STRANE JEZIKA

Ta protivrečnost koja je toliko zbunjujuća za uobičajeni način mišljenja proizilazi iz činjenica da mi moramo koristiti jezik da bismo saopštili naše unutrašnje iskustvo koje po samoj svojoj prirodi nadi­lazi lingvistiku. - D.T. Suzuki

Problemi jezika su ovde zaista ozbiljni. Mi želimo da na neki način govorimo o strukturi atoma ... Me­đutim, mi ne možemo govoriti o atomima običnim jezikom. - V. Hajzenberg

Shvatanje po kome su svi naučni modeli i teorije približni i po kome njihova verbalna tumačenja uvek pate od nepreciznosti našeg jezika bilo je opšteprihvaćeno od strane naučnika već početkom ovog veka, kada je došlo do jednog potpuno neočekivanog razvoja događa­ja. Izučavanje sveta atoma prisililo je fizičare da shvate kako nas uobičajeni jezik nije samo neprecizan, već je i potpuno neadekvatan da opiše atomsku i subatomsku stvarnost. Kvantna teorija i teorija relativiteta, dve osnove savremene fizike, jasno su stavile do znanja da ta stvarnost prevazilazi klasičnu logiku i da o njoj ne možemo govoriti svakodnevnim jezikom. Tako Hajzen­berg pise:

Najteži problem ... u vezi sa upotrebom jezika pojavljuje se u kvantnoj teoriji. Prvo, mi tu nemamo nikakvog jednostavnog vodiča za povezivanje matematičkih simbola sa pojmovima svakodnevnog jezika; i jedino što nam je od početka jasno jeste da se naši uobičajeni pojmovi ne mogu primeniti na strukturu atoma1

Sa filozofskog stanovišta, ovo je zasigurno najzanimljivija pojava u savremenoj fizici i tu leži jedan od korena njenog odnosa sa istočnjačkom filozofijom. U školama zapadne filozofije, logika i racionalno mišljenje oduvek su bili glavna sredstva za formulisanje filozofskih ideja, a to važi, prema Bertranu Raselu, čak i za religijske filozofije. U istočnjačkom misticizmu se, s druge strane, oduvek smatralo da stvarnost nadilazi svakodnevni jezik i mudraci Istoka se nisu plašili da zakorače izvan logike i uobičajenih pojmova. Po mom mišljenju, to je onaj glavni razlog zbog kojeg njihovi modeli stvarnosti čine primereniju filozofsku podlogu za savremenu fiziku nego modeli zapadne filozofije.

Problem jezika na koji nailazi istočnjački mistik potpuno je isti kao i problem sa kojim se suočava savre­meni fizičar. U dva odlomka koji su navedeni na počet­ku ovog poglavlja,  D.T. Suzuki govori o budizmu 2 

Jasno je da se zračenje mora sastojati od talasa, jer proi­zvodi dobro poznate pojave interferencije koje se vezuju za talase: kada postoje dva izvora svetlosti, intenzitet svetla koji se može naći na nekom drugom mestu ne mora nužno biti jednak upravo zbiru intenziteta svetlosti koje dopiru iz ta dva izvora, već može biti veći ili manji. To se može jednostavno objasniti interferencijom talasa koji dolaze iz ta dva izvora: na onim mestima gde se dva vrha podudare imacemo vise svetla nego sto iznosi njihov zbir; tamo gde  se podudare vrh i dolja imaćemo manje. Tačan iznos interferencije može se lako izračunati. Ova vrsta interferencije može se uočiti kad god se bavimo elektromagnetskim zračenjem, i ona nas navodi na zaključak da se zračenje sastoji od talasa.

Verner  Hajzenberg  o atomskoj  fizici3

Pa  ipak  su  oba odlomka gotovo istovetna. I fizičar i mistik žele da
sa­opšte svoje spoznaje, ali kada oni to učine uz pomoć reči njihovi iskazi postaju paradoksalni i puni logičkih protivrečnosti. Ovi paradoksi svojstveni su svakom mi­sticizmu, od Heraklita do Don Huana, a od početka ovog veka karakteristični su i za fiziku.

U atomskoj fizici su mnoge od paradoksalnih situacija povezane sa dvostrukom prirodom svetlosti ili - još opštije - elektromagnetskog zračenja. S jedne strane, ja

1 W.Heisenberg, Physics  a11d Philosophy  (Allen & Unwin, London, 1963), str. 177.

2             D.T.Suzuki,   011   Indian   MahayafUJ    Buddhism,   prir.

Edward Conze (Harper & Row, Njujork, 1968), str. 239.

3             W.Heisenberg, nav. delo, str. 178-9.      interferencija dva talasa 

S druge strane, elektromagnetsko zračenje takođe proizvodi i takozvani fotoelektrični efekat: kada se ultraljubičasto svetlo upravi na površinu nekih metala ono je u stanju da "izbije" elektrone sa površine metala, pa se prema tome  mora  sastojati  od  pokretnih  čestica.  Do slične  situacije dolazi  i  u  rendgenskim  eksperimentima sa "rasturanjem". Ti se eksperimenti mogu ispravno protumačiti jedino ako se opišu kao sudaranja "čestica svetlosti" sa elektronima.  No uprkos tome, oni pokazuju i obrasce interferencije koji su svojstveni talasima. Pitanje koje je  toliko zbunjivalo fizičare na počecima atom­ske teorije, bilo je kako se elektromagnetsko zračenje može istovremeno sastojati od čestica (tj. entiteta koji su ograničeni na veoma malu zapreminu) i od talasa , koji se šire daleko u prostor. Ni jezik ni imaginacija nisu uspevali da izađu na kraj sa ovom vrstom stvarnosti.

Istočnjački misticizam je razvio nekoliko različitih načina nošenja sa paradoksalnim aspektima  stvarnosti. Dok se u hinduizmu oni zaobilaze upotrebom mitskog jezika,  budizam  i taoizam  nastoje da paradokse  naglase, a ne da ih prikriju.  Glavni taoistički spis, Lao Ceov Tao Te Cing, napisan je izuzetno zbunjujućim, naizgled ne­logičnim stilom. On je pun začudujućih protivrečnosti i njegov jezgroviti, snažni i izuzetno poetski  jezik  ima svrhu da zarobi čitaočev um i izbaci ga iz poznatog koloseka logičkog mišljenja.

Kineski i japanski budisti prihvatili su ovu taoističku tehniku saopštavanja mističkog iskustva tako što su jednostavno razotkrili njegov  paradoksalni  karakter. Kada je učitelj zena Daito video cara Godaigoa,  koji je bio učenik zena, rekao je:

Mi smo se razišli pre hiljada kalpi, pa ipak nismo bili razdvojeni ni za tren. Gledamo se po ceo dan, a ipak se nikada nismo sreli4•

Zen budisti imaju posebnu sklonost da od nedoslednosti koje proističu  iz verbalne komunikacije naprave vrlinu i sa svojim sistemom koana razvili su jedan jedin­stveni način potpuno neverbalnog prenošenja sopstvenih učenja. Koani su pažljivo sastavljene zagonetke čija je svrha da učenika zena nateraju da shvati ograničenja logike i racionalnog mišljenja na najdramatičniji način. Iracionalnost i paradoksalni  sadržaj tih zagonetki  čine da ih je nemoguće rešiti pomoću razmišljanja. One su upravo i sastavljene da bi zaustavile proces mišljenja pripremajući na taj način učenika za neverbalno doživ­ljavanje stvarnosti. Savremeni zen majstor Jasutani upo­znao je jednog učenika sa Zapada sa jednim od najčuve­nijih koana sledećim rečima:

Jedan od najboljih koana, zato što je najjednosta­vniji, jeste mu. Evo njegove pozadine: Jedan kalu­đer je došao kod Dosua, slavnog zen majstora u Kini pre stotina godina, i pitao: "Poseduje li pas Budinu prirodu ili ne?", Dosu je odvratio, "Mu"! Doslovno, taj izraz znači "ne", ali smisao Dosuovog odgovora ne leži u tome. Mu je izraz žive, de­lujuće, dinamične Budine prirode. Ono što ti moras učiniti jeste da otkriješ duh ili suštinu tog mu, ne kroz intelektualnu analizu već poniranjem u svoje najunutarnjije biće. A onda preda mnom konkretno i živo mora pokazati da shvataš mu kao živu isti­nu, bez oslanjanja na pojmove, teorije ili apstrakna

4  U  D.T.Suzuki,  The  Esse11ce  of  Buddhism  (Hozokan, Kjoto,  Japan,  1968), str. 26.

objašnjenja.  Zapamti,  mu ne  možeš razumeti  običnim  shvatanjem,  moraš  ga  upoznati   neposredno celim svom bićem5.

Početniku će učitelj zena obično dati bilo ovaj koan ili jedan od sledeća dva:

"Koje je tvoje prvobitno lice - ono koje si imao pre nego što si se rodio ?"

"Dva dlana proizvode pijesak.  Sta je  pljesak jednog dlana?"

Svi ovi koani imaju manje ili više jedinstvena rešenja koja iskusni učitelj smesta prepoznaje. Kada je reše­nje jednom pronađeno, koan prestaje da bude paradoksalan i postaje jedan duboko smisleni iskaz koji dolazi iz onog stanja svesti kome je pomogao da se probudi.

U Školi Rinzaj, učenik mora da reši jedan dugački niz koana, od kojih se svaki bavi posebnim aspektom zena: To je jedini način na koji ova Škola prenosi svoja učenja. Ona ne koristi nikakve pozitivne tvrdnje, već potpuno ostavlja učeniku da kroz koane spozna istinu.

Ovde nailazimo na jednu upadljivu paralelu sa paradoksalnim situacijama sa kojim su se suočavali fizičari na počecima atomske fizike. Kao i u zenu, istina je bila skrivena u paradoksima koji se nisu mogli rešiti logickim razmišljanjem, već ih je trebalo shvatiti u termini­ma jedne nove svesti; svesti o atomskoj stvarnosti. Ovde je naravno, učitelj bila priroda, koja, kao ni zen majstori, ne daje nikakve  izjave. Ona samo pruža zagonetke.

Rešavanje koana od učenika zahteva krajnji napor koncentracije i potpuno učestvovanje .. U  knjigama  o zenu  čitamo  da  koan  zarobljava  učenikovo  srce  i  um

5 U P.Kapleau, Three Pillars ojZe11 (Beacon Press, Boston,

stvarajući pravi mentalni zastoj, jedno stanje neprekinute napetosti u kojem ceo svet postaje jedna ogromna masa sumnje i zapitanosti. Osnivači kvantne teorije doživeli su istovetnu situaciju, koju Hajzenberg ovde vrlo živo opisuje:

Sećam se razgovora sa Borom koji su trajali satima sve do kasno u noć i koji su se završavali u gotovo potpunom očajanju; i kada bih nakon razgovora sam prošetao obliznjim parkom neprekidno bih samom sebi postavljao pitanje: Da li je moguće da priroda može biti toliko apsurdna kao što nam je iz­gledala u tim atomskim eksperimentima 6?

Kad god se suštinska priroda stvari analizira intelektom, ona mora izgledati apsurdno ili paradoksalno. Mistici su to oduvek shvatali, ali za nauku je to postalo problem tek nedavno. Naučnici su vekovirna tragali za "fundamentalnim zakonima prirode" koji leže u osnovi velike raznolikosti  prirodnih pojava. Te su pojave pripa­dale naučnikovoj makroskopskoj okolini pa prema tome i području  njihovog  čulnog  iskustva.  Kako  su predstave i intelektualni pojmovi njihovog jezika apstrahovani iz upravo tog iskustva, oni su bili dovoljni i primereni za opisivanje prirodnih  pojava.

Na pitanja o suštinskoj prirodi stvari odgovarao je u klasičnoj fizici njutnovski mehancistički model uni­verzuma koji je, na sličan način kao i demokritovski model u staroj Grčkoj, sve pojave svodio na kretanje i međudelovanje čvrstih neuništivih atoma. Svojstva tih atoma izvedena su iz makroskopske predstave bilijarskih lopti, dakle iz čulnog iskustva. Da li se ovakva predstava zaista mogla primeniti na svet atoma nije se dovodilo u pitanje. Zapravo, to se nije ni moglo eksperimentalno ispitati.

1967), str. 135.  6 W.Heisenberg, nav. delo, str. 42.

U dvadesetom veku, međutim, fizičari su bili u sta­nju da se na eksperimentalni način pozabave pitanjem krajnje prirode materije. Uz pomoć najrazvijenije tehnologije oni su mogli da sve dublje i dublje prodiru u prirodu, otkrivajući sloj po sloj materije u traganju za kraj­njim "opekama" od kojih je sagrađena. Na taj je način potvrđeno postojanje atoma, zatim su pronađeni njegovi sastavni delovi - jezgra i elektroni- i najzad sačinitelji jezgra - protoni i neutroni - kao i mnoge druge subatomske  čestice.

Osetljivi i komplikovani instrumenti savremene ek­sperimentalne fizike duboko prodiru u submikroskopski svet, u oblasti prirode koje su veoma udaljene od naše makroskopske okoline, i čine taj svet dostupnim našim čulima. Medutim, oni to mogu učiniti jedino posred­stvom jednog lanca procesa koji se završava, na primer, čujnim okidanjem gajgerovog brojača, ili tamnom tačkom na fotografskoj ploči. Ono što mi vidimo ili čujemo nikada nisu same pojave koje ispitujemo već uvek samo njihove posledice. Sam atomski i subatomski svet leži izvan našeg čulnog opažanja.

Tek smo, dakle, uz pomoć savremenih instrumena­ta u stanju da "posmatramo" svojstva atoma i njihovih sačinitelja na jedan posredni način, pa prema tome da do izvesne mere i "doživimo" subatomski  svet. To,  među­tim, nije neko obično iskustvo, koje bi se dalo uporediti sa iskustvom koje imamo u našem svakodnevnom životu. Znanje o materiji na ovom se nivou više ne izvodi iz neposrednog čulnog iskustva, te stoga naš svakodnevni govor, koji svoje predstave uzima iz sveta čula, više nije primeren opisivanju  posmatranih pojava. Kako sve dub­lje i dublje prodiremo  u prirodu, prisiljeni smo da odbacujemo sve više i više predstava i pojmova iz svakodnevnog jezika.

Na ovom putovanju u svet beskrajno malog, najvažniji korak, sa filozofske tačke gledišta bio je onaj prvi korak u svet atoma. Istražujući unutrašnjost atoma i ispitujući njegovu strukturu nauka je prevazišla granice naše čulne imaginacije. Od te tačke nadalje, ona se više nije mogla sa apsolutnom sigurnošću  oslanjati na logiku i zdrav razum. Atomska fizika pružila je naučnicima priliku da po prvi put nazru suštinsku prirodu stvari. Kao i mistici i fizičari su sada počeli da se bave nečul­nim doživljavanjem stvarnosti, i kao i mistici, morali su da se suoče sa paradoksalnim aspektima tog iskustva. Od tada pa nadalje, modeli i predstave savremne fizike postali su srodni onima iz istočnjacke filozofije.