PUT ISTOČNJAČKOG MISTICIZMA

Šesto poglavlje

BUDIZAM

Budizam je već mnogo vekova preovlađujuća duhovna tradicija većeg dela Azije, uključujući tu zemlje Indokine, kao i Sri Lanku, Nepal, Tibet, Kinu, Koreju i Japan. Kao i u slučaju hinduizma u Indiji, on je izvršio snažan uticaj na intelektualni, kulturni i umetnički život tih zemalja. Međutim, za razliku od hinduizma, budizam vuče poreklo od jednog osnivača, Sidarte Gautame, takozvanog "istorijskog" Bude. On je živeo u Indiji sredinom šestog veka pre n. e. tokom onog izuzetnog perioda koji je video rađanje tolikog broja duhovnih i filozofskih genija: Konfucija i Lao Cea u Kini, Zaratustre u Persiji, Pitagore i Heraklita u Grčkoj.

Ako je hinduizam obojen mitološki i ritualistički, onda je budizam svakako obojen psihološki. Budu nije zanimalo zadovoljavanje ljudske radoznalosti u pogledu porekla sveta, prirode božanskog i sličnih pitanja. On se bavio isključivo ljudskom situacijom, patnjama i osujećenjima ljudskih bića. Njegovo učenje nije, dakle, bilo metafizičko, već psihoterapijsko. On je ukazao na izvor ljudskih osujećenja i na način njihovog prevazilaženja, uzimajući u tu svrhu tradicionalne indijske pojmove maje, karme, nirvane, itd., i dajući im novo, dinamično i neposredno psihološko tumačenje.

Nakon Budine smrti, budizam se razvio u dve glavne škole, Hinajanu i Mahajanu. Hinajana, ili Mala kola, predstavlja ortodoksnu školu koja se strogo drži slova Budinog učenja, dok Mahajana, ili Velika kola, pokazuje elastičniji stav, verujući da je duh učenja važniji od njegove prvobitne formulacije. Škola Hinajane učvrstila se u Cejlonu, Burmi i na Tajlandu, dok se Mahajana proširila po Nepalu, Tibetu, Kini i Japanu, postavši na kraju značajnija od ove dve škole. U samoj Indiji, elastični i asimirajući hinduizam je, nakon mnogo vekova, apsorbovao budizam, a Buda je na kraju prihvaćen kao jedna od inkarnacija mnogolikog boga Višnua.

Kako se širio Azijom, mahajana budizam je dolazio u dodir sa mnogim narodima različitih kultura i mentaliteta koji su Budino učenje tumačili sa svog stanovišta, razrađujući veoma detaljno mnoge od njegovih tananih značenja i dodajući sopstvene originalne ideje. Na taj način oni su vekovima održavali budizam živim, razvijajući izuzetno složene filozofije s dubokim psihološkim uvidima.

Međutim, uprkos visokom intelektualnom nivou tih filozofija, mahajana budizam se nikada ne gubi u apstraktnom spekulativnom mišljenju. Kao i uvek u istočnjačkom misticizmu, intelekt se smatra tek sredstvom koje treba da raščisti put za neposredno mističko iskustvo koje budisti nazivaju „probuđenjem“. Suština ovog iskustva je da se prevaziđe svet intelektualnih razlikovanja i suprotnosti i da se dostigne svet acintya-e, ne-mišljenja, gde se stvarnost pojavljuje kao nepodeljena i nerazlučena „takvost“.

To je iskustvo koje je Sidarta Gautama doživeo jedne noći, nakon sedam godina naporne discipline u šumama. Sedeći u dubokoj meditaciji pod proslavljenim Bodhi drvetom, Drvetom probuđenja, on je iznenada dospeo do konačnog i definitivnog razjašnjenja svih svojih traganja i sumnji u činu „neprevaziđenog, potpunog probuđenja“ koji ga je učinio Buddhom, to jest, „Probuđenim“. Za istočnjački svet, predstava Bude u stanju meditacije isto je toliko puna smisla koliko i predstava razapetog Hrista za Zapad i ona je nadahnula bezbrojne umetnike širom Azije koji su stvorili veličanstvene skulpture Buda u meditaciji.

Prema budističkoj tradiciji, Buda je odmah nakon svog probuđenja otišao u Jelenov gaj u Benaresu da bi propovedao svoje učenje svojim pređašnjim drugovima isposnicima. On ga je izrazio u obliku čuvene Četiri plemenite istine, jednom sažetom prikazu nalik izjavi lekara, koji prvo identifikuje uzrok bolesti ljudskog roda, a zatim izjavljuje da se ta bolest može izlečiti da bi na kraju prepisao lek.

Prva plemenita istina ukazuje na najistaknutiju odliku ljudske situacije, patnju ili osujećenost (dukha). Ta osujećenost potiče iz teškoće suočavanja sa osnovnom činjenicom života, da je sve oko nas nestalno i prolazno. *„Sve stvari nastaju i prolaze“*1, rekao je Buda, a shvatanje po kojem tok i promena predstavljaju osnovna svojstva prirode lezi u korenu budizma. Patnja se pojavljuje, prema budističkom shvatanju, kad god se suprotstavljamo toku života i pokušavamo da prijanjamo uz postojeće oblike koji su svi maja, bez obzira da li se radi o stvarima, događajima, ljudima ili idejama. Ovo učenje o nepostojanosti uključuje i shvatanje po kojem ne postoji ja, nikakvo sopstvo koje bi bilo stalni subjekat naših promenljivih iskustava. Budizam smatra da ideja o izdvojenom pojedinačnom sopstvu predstavlja obmanu, tek drugi oblik maje, jedan intelektualni pojam koji ne poseduje stvarnost. Prijanjati uz taj pojam vodi istoj onoj osujećenosti kao i pristajanje uz bilo koju drugu fiksiranu kategoriju mišljenja.

Druga plemenita istina se bavi uzrokom sve patnje, prijanjanjem (trishna). To je beznadežno hvatanje za život zasnovano na pogrešnoj tački gledišta koja se u budističkoj filozofiji naziva avidya, ili neznanje. Iz tog neznanja mi delimo opaženi svet na pojedinačne i izdvojene stvari, i na taj način pokušavamo da fluidne oblike stvarnosti zatvorimo u fiksirane kategorije koje je stvorio um. Dokle god takvo shvatanje preovlađuje, neizbežno ćemo se suočavati sa sve novim i novim osujećenjima. Pokušavajući da prijanjamo uz stvari koje vidimo kao čvrste i postojane, no koje su zapravo prolazne i večno promenljive, mi ostajemo zarobljeni u jednom začaranom krugu u kojem svaki čin rađa sledeći, a odgovor na svako pitanje postavlja nova pitanja. Taj je začarani krug u budizmu poznat kao samsara, točak rađanja i smrti, i njega pokreće karma, beskrajni lanac uzroka i posledice.

Treća plemenita istina kazuje da se patnja i osujećenost mogu okončati. Moguće je prevazići začarani krug samsare, osloboditi se okova karme i dostići stanje potpunog oslobođenja nazvano nirvana. U tom su stanju zauvek iščezli pogrešni pojmovi o izdvojenom sopstvu i jedinstvo svog života postajemo stalnim osećajem. Nirvana je ekvivalentna mokši u hinduističkoj filozofiji i, budući da predstavlja stanje svesti koje je izvan svih intelektualnih pojmova, ono se protivi svakom daljnjem opisivanju. Postići nirvanu znači dosegnuti probuđenje ili budastvo.

Četvrta plemenita istina predstavlja Budin recept za okončanje sve patnje – to je Osmostruka staza samo-razvoja koja vodi stanju budastva. Prva dva dela ove staze bave se, kao što je već ranije pominjano, ispravnim viđenjem i ispravnom spoznajom, to jest, jasnim uvidom u ljudsku situaciju što je neophodna polazna tačka. Sledeća četiri dela bave se ispravnim delanjem. Oni daju pravila za budistički način života koji je Srednji put između dveju krajnosti. Poslednja dva dela bave se ispravnom svešću i ispravnom meditacijom, i opisuju ono neposredno mističko iskustvo stvarnosti koje predstavlja krajnji cilj.

Buda svoje učenje nije razvio u dosledni filozofski sistem, već ga je smatrao sredstvom postizanja probuđenja. Njegove izjave o svetu ograničavale su se na isticanje nepostojanosti svih stvari. On je insistirao na oslobađanju od duhovnog autoriteta, uključujući i njega samog, govoreći da on može samo da ukaže na put ka budastvu, a da na svakom pojedincu ostaje da prođe svojim putem do kraja kroz sopstvene napore. Budine poslednje reči na samrti karakteristične su za njegov pogled na svet i za njegov stav kao učitelja: „Raspadanje je svojstveno svim sačinjenim stvarima“, rekao je pre nego što je umro; *„Idite i dalje uporno napred“*2.

Tokom prvih nekoliko vekova nakon Budine smrti vodeći kaluđeri budističkog reda održali su nekoliko Velikih sabora na kojima je glasno recitovano celokupno učenje i gde su se različita tumačenja usklađivala. Na četvrtom od tih sabora, održanom na ostrvu Cejlon (Sri Lanka) u prvom veku n. e., napamet naučeno učenje, koje je usmenim putem prenošeno duže od pet stotina godina, po prvi put je zapisano. Ovaj zapis na jeziku pali je poznat kao Pali kanon i čini osnovu ortodoksne škole Hinajana. Mahajanska škola se pak zasniva na jednom broju takozvanih sutri, dugačkih spisa koji su zapisani sanskritom sto do dvesta godina kasnije i predstavljaju Budino učenje na mnogo razrađeniji i tananiji način nego Pali kanon.

Mahajanska škola sebe naziva Velikim kolima budizma, jer svojim sledbenicima nudi veći broj različitih metoda ili „veštih načina“ da se dostigne budastvo. Ti načini idu od učenja koja naglašavaju religioznu veru u učenje Bude, do razrađenih filozofija u kojima ima pojmova koji se veoma približavaju savremenoj naučnoj misli.

Prvi koji je izložio učenje Mahajane i jedan od najdubljih mislilaca među budističkim patrijarsima, bio je Ašvagosa koji je živeo u prvom veku n. e. U maloj knjizi nazvanoj Buđenje vere on je izneo temeljne misli mahajanskog budizma – posebno one koje se odnose na budistički pojam „takvosti“. Ovaj izuzetno lep i lucidan tekst, koji na mnogo načina podseca na Bhagavad Gitu, predstavljao je prvi reprezentativni traktat o mahajanskom učenju i postao je glavni autoritativni uzor za sve škole mahajanskog budizma.

Ašvagosa je verovatno izvršio snažan uticaj na Nagardunu, najintelektualnijeg filozofa Mahajane, koji je koristio izuzetno složenu i tananu dijalektiku kako bi pokazao ograničenja svih pojmova o stvarnosti. Briljantnim dokazima on je razbio metafizičke postavke svog vremena i na taj način pokazao da se stvarnost, u krajnjem ishodu, ne može shvatiti pomoću pojmova i ideja. Stoga joj je i dao ime šunjata, „ništa", ili „praznina“, to je ekvivalentno Ašvagosinom izrazu tathata, ili „takvost“; kada se shvati bezuspešnost svekolikog pojmovnog mišljenja, stvarnost se doživljava kao čista takvost. Stoga je Nagardunina tvrdnja da je suštinska priroda stvarnosti praznina daleko od toga da bude nihilistička tvrdnja za šta se obično smatra. To samo znači da su svi pojmovi o stvarnosti koje stvara ljudski um u krajnjem ishodu prazni. Sama Stvarnost ili Praznina nije neko stanje pukog ništavila, već je upravo izvor celokupnog života i suština svih oblika.

Do sada prikazana shvatanja mahajanskog budizma odražavaju njegovu intelektualnu, spekulativnu stranu. To je, međutim, samo jedna strana budizma. Nju nadopunjuje budistička religijska svest koja obuhvata veru, ljubav i milosrđe. U Mahajani se smatra da je istinska probuđena mudrost (bodhi) sastavljena od dva elementa za koje je D. T. Suzuki govorio da su „dva stuba koja drže veliku građevinu budizma“. To su transemdentalna mudrost ili intuitivna inteligencija (pradna) i ljubav ili milosrđe (karuna).

Shodno tome, suštinska priroda svih stvari se u mahajanskom budizmu ne opisuje isključivo apstraktnim metafizičkim pojmovima poput Takvosti i Ništavila, već i izrazom dharmakaja – „Telo Bića“, koji opisuje stvarnost kakva se ona prikazuje budističkoj religijskoj svesti. Dharmakaja je slična brahmanu u hinduizmu. Ona prožima sve materijalne stvari u univerzumu, a takođe se odražava i u ljudskom umu kao bodhi, probuđena mudrost. Stoga je ona istovremeno i duhovna i materijalna.

Naglasak na ljubavi i milosrdu kao suštinskim delovima mudrosti najsnažniji je izraz našao u idealu bodisatve (bodhisattva), jednom od karakterističnih svojstava mahajanskog budizma. Bodisatva je ljudsko biće na najvišem stupnju duhovnog razvitka koje je na putu da postane Buda, ali koje ne teži samo za sopstvenim probuđenjem, već se zavetovalo da će pomoći svim živim bićima da dostignu budastvo pre nego što ono samo uđe u nirvanu. Poreklo ovo je leži u Budinoj odluci – koja se u budističkoj tradiciji prikazuje kao svesna i nimalo laka odluka – da ne uđe odmah u nirvanu, već da se vrati u svet kako bi svojim bližnjima pokazao put ka izbavljenju. Ideal bodisatve dosledno se uklapa i u budističko učenje o nepostojanju ja, jer ako ne postoji izdvojeno pojedinačno sopstvo, onda ideja o jednom pojedincu koji sam ulazi u nirvanu očigledno nema mnogo smisla.

Takođe, element vere se naglašava u takozvanoj školi Čiste zemlje u okviru mahajanskog budizma. Osnovu ove škole čine budističko učenje po kojem je izvorna priroda svih ljudskih bića istovetna sa Budinom prirodom, i ona smatra da sve što treba da činimo kako bismo ušli u nirvanu ili „Čistu zemlju“, jeste da verujemo u sopstvenu izvornu probuđenost.

Prema mnogim autorima, budistička misao je dostigla vrhunac u takozvanoj školi Avatamsaka koja se zasniva na istoimenoj sutri. Ta se sutra smatra samim jezgrom mahajanskog budizma i nju Suzuki uzdiže krajnje oduševljenim rečima:

Što se Avatamsaka-sutre tiče, ona zaista predstavlja vrhunac i doseg najbolje budističke misli, budističkog osećanja i budističkog iskustva. Po mom mišljenju, nijedna religijska književnost na svetu nikada se neće približiti grandioznosti koncepcije, dubini osećanja i gigantskim razmerama kompozicije kakvi su dostignuti u toj sutri. Ona je večno vrelo života sa koga se nijedan religiozni um neće okrenuti neutoljene žeđi ili samo delimično zadovoljen3.

Upravo je ta sutra podstakla umove Kineza i Japanaca više od bilo čega drugog, kada se mahajanski budizam proširio Azijom. Kontrast između Kineza i Japanaca s jedne strane i Indijaca s druge, toliko je velik da se za njih kaže da predstavljaju dva pola ljudskog uma. Dok su ovi prvi praktični, pragmatični i društveni, ovi drugi su maštoviti, metafizični i transemdentalni. Kada su kineski i japanski filozofi počeli da prevode i tumače Avatamsaku, jedan od najvećih spisa koje je indijski religijski genije proizveo, ova su se dva pola udružila stvarajući jedno novo dinamično jedinstvo i ishod toga bile su filozofija Hua-yen u Kini i filozofija Kegon u Japanu koje, prema Suzukiju, predstavljaju „vrhunac budističke misli koja se na Dalekom Istoku razvijala tokom poslednjih dve hiljade godina“4.

Središnja tema Avatamsake jeste jedinstvo i međupovezanost svih stvari i događaja; poimanje ne samo što sačinjava samu suštinu istočnjačkog pogleda na svet, već predstavlja i jedan od osnovnih elemenata pogleda na svet koji se rađa iz savremene fizike. Videćemo, prema tome, da Avatamsaka sutra, drevni religijski tekst, nudi najupečatljivije paralele sa modelima i teorijama savremene fizike.

[Fusnote iz izvornog teksta]:

1. Dhammapada, 113.

2. Digha Nikaya, ii. 154.

3. D. T. Suzuki, On Indian Mahayana Buddhism, prir. Edward Conze (Harper & Row, Njujork, 1968), str. 122.

4. D. T. Suzuki, The Essence of Buddhism (Hozokan, Kjoto, Japan, 1968), str. 54.

Slobodno mi pošaljite iduće poglavlje kad god budete spremni!