PUT ISTOČNJAČKOG MISTICIZMA

Peto poglavlje

HINDUIZAM

Da bi se razumjela bilo koja od ovdje opisanih filozofija, važno je shvatiti da su one po svojoj suštini religijske. Njihov glavni cilj jest neposredno mističko doživljavanje stvarnosti, a kako je taj doživljaj po svojoj prirodi religijski, onda su one same neodvojive od religije. Više nego za bilo koju istočnjačku tradiciju to važi za hinduizam, kod kojeg je ta veza između filozofije i religije posebno snažna. Kaže se da je gotovo sva misao u Indiji religijska misao, a hinduizam je tokom mnogih vekova ne samo uticao na intelektualni život Indije, već je gotovo u potpunosti odredio i njen društveni i kulturni život.

Hinduizam se ne može nazvati filozofijom, niti on predstavlja neku jasno određenu religiju. On je pre jedan veliki i složeni društveno-religijski organizam koji se sastoji od bezbrojnih sekti, kultova i filozofskih sistema i koji obuhvata razne rituale, ceremonije i duhovne discipline, kao i obožavanje bezbrojnih bogova i boginja. Mnoga lica ove složene, a ipak žilave i snažne duhovne tradicije odraz su geografskih, rasnih, jezičkih i kulturalnih složenosti prostranog indijskog potkontinenta. Ispoljavanja hinduizma protežu se od visoko intelektualnih filozofija čiji pojmovi dostižu ponekad neverovatan opseg i dubinu do naivnih i detinjastih rituala koje upražnjavaju mase. Ako su Hindusi u velikoj većini prosti seljaci koji svojim svakodnevnim štovanjem održavaju u životu narodsku religiju, hinduizam je, s druge strane, iznedrio veliki broj izuzetnih duhovnih učitelja koji su prenosili njegove duboke uvide. Duhovni izvor hinduizma leži u vedama, prastarim spisima čiji su autori bezimeni mudraci, takozvani vedski "vidovnjaci". Postoje četiri vede, od kojih je najstarija Rigveda. Napisane starim sanskrtom, svetim jezikom Indije, vede su ostale najviši religijski autoritet za većinu hinduističkih sekti. U Indiji se svaki filozofski sistem koji ne prihvata autoritet veda smatra neortodoksnim.

Svaka od veda sastoji se od nekoliko delova koji su sastavljeni u različitim razdobljima, verovatno između 1500. i 500. pre n. e. Najstariji delovi su svete himne i molitve. Naredni delovi bave se žrtvenim ritualima povezanim sa vedskim himnama, a poslednji, nazvani upanišade, razrađuju njihov filozofski i praktični sadržaj. U upanišadama se nalazi suština duhovne poruke hinduizma. One su tokom proteklih dvadeset pet vekova vodile i nadahnjivale najveće umove Indije u skladu sa savetom koji daju njihovi stihovi:

Uzimajući kao luk veliko oruđe upanišada, Postavi na njega strelu zašiljenu meditacijom. Zatežući je mišlju uperenom u suštinu, Kao u metu, prodri u Neprolazno, prijatelju!*

Mase indijskog naroda nisu, međutim, primile učenja hinduizma kroz upanišade, već kroz veliki broj popularnih priča sabranih u ogromne epove, koji predstavljaju osnovu neizmerne i živopisne indijske mitologije. Jedan od tih epova, Mahabharata, sadrži najomiljeniji indijski religijski tekst, predivnu duhovnu poemu Bhagavad Gitu. Gita, kako se obično naziva, predstavlja dijalog između boga Krišne i ratnika Ardune koji je u velikom očajanju, jer je prisiljen da se bori protiv svojih sopstvenih srodnika u velikom porodičnom ratu koji sačinjava glavnu priču u Mahabharati. Krišna, prerušen u Arduninog vozara, prolazi bojnim kolima pravo između dve vojske i na dramatičnoj pozornici bojnog polja počinje da raskotkriva Arduni najdublje istine hinduizma. Dok bog govori, realistična pozadina rata između dve porodice vrlo brzo bledi i iščezava, i postaje jasno da je bitka koju vodi Arduna zapravo duhovna bitka ljudske prirode, bitka ratnika u potrazi za prosvetljenjem. Sam Krišna savetuje Arduni:

Sabljom mudrosti poseci sumnju rođenu iz neznanja što leži ti u srcu. U skladu sa sobom budi, u jogi, i digni se, veliki ratniče, digni!

Osnova Krišnine duhovne pouke, kao i celog hinduizma, jeste ideja da mnoštvo stvari i događaja oko nas ne predstavlja ništa drugo do različita ispoljavanja iste krajnje stvarnosti. Ta stvarnost, nazvana brahmanom, ujedinjujući je pojam koji daje hinduizmu njegov, u suštini, monistički karakter uprkos obožavanju brojnih bogova i boginja.

Krajnja stvarnost, brahman, shvata se kao „duša“, ili unutarnja suština svih stvari. On je beskonačan i izvan je svih pojmova; intelekt ga ne može shvatiti, niti se može opisati rečima: „Brahman, vrhovni i bez početka: izvan onoga što jeste i izvan onoga što nije“ – „Nepojamna je ta vrhovna Duša, bezgranična, rođena, nedostupna razumu i misli“. Pa ipak, ljudi žele da govore o toj stvarnosti i hinduistički su mudraci sa svojom sklonošću ka mitu predstavili brahmana kao božanskog i o njemu govore mitološkim jezikom. Različitim aspektima božanskog nadenuta su imena raznih bogova koje Hindusi obožavaju, ali spisi jasno stavljaju do znanja da ti bogovi nisu ništa do odrazi jedne krajnje stvarnosti:

To što ljudi kažu: „Poštuj ovog boga! Poštuj onog boga!“ – i ovoga i onoga – to njegovo je (brahmanovo) delo zaista! I on je sam svi bogovi.

Ispoljavanje brahmana u ljudskoj duši naziva se atmanom, a ideja da su atman i brahman, lična i krajnja stvarnost, jedno isto, predstavlja suštinu upanišada:

To što je najtananija suština – to duša je celog ovog sveta. To je Stvarnost. To je atman. To si ti.

Osnovna tema koja provejava kroz hinduističku mitologiju jeste stvaranje sveta iz samožrtvovanja boga – „žrtvovanja“ u izvornom smislu „osvećivanja“ – gde bog postaje svet koji, na kraju, opet postaje bog. Ova stvaralačka delatnost božanskog naziva se lila, božanska igra, i svet se sagledava kao pozornica božanskog igrokaza.

Kao i veći deo hinduističke mitologije, mit o lili poseduje jak ukus magije. Brahman je veliki mag koji se preobražava u svet i taj čin on obavlja svojom „magijskom stvaralačkom moći“, što predstavlja izvorno značenje reči maja (maya) u Rigvedi. Reč maja – jedan od najznačajnijih izraza u indijskoj filozofiji – promenila je tokom vekova svoje značenje. Od „sile“, ili „umoći“, božanskog glumca i maga, ona je počela da označava psihološko stanje onoga ko je začaran magičnom igrom. Dok god brkamo bezbrojne oblike božanske lile sa stvarnošću, ne opažajući jedinstvo brahmana koje leži u osnovi svih tih oblika, začarani smo majom.

Maja, prema tome, ne znači da je svet obmana, kao što se često pogrešno tvrdi. Ta obmana leži jedino u našoj tački gledišta, ukoliko mislimo da oblici i strukture, stvari i događanja oko nas predstavljaju stvarnosti prirode, umesto da shvatimo da su sve to samo pojmovi naših umova sklonih merenju i kategorisanju. Maja je obmana koja proističe iz shvatanja da ti pojmovi predstavljaju stvarnost, iz brkanja mape sa teritorijom.

Prema hinduističkom shvatanju prirode, svi oblici predstavljaju relativnu, fluidnu i večno promenljivu maju, koju u postojanje doziva veliki mag božanskog igrokaza. Svet maje neprestano se menja, jer je božanska lila jedna ritmička, dinamična igra. Dinamička sila igre jeste karma, još jedan značajan pojam indijskog mišljenja. Karma znači „čin, delo“. To je onaj aktivni princip igre, celokupni univezrum na delu, gde je sve dinamički povezano sa svim ostalim. Po rečima Gite:

Karma je sila stvaranja, kojoj sve stvari duguju svoj život.

Značenje karme je, kao i u slučaju maje, spušteno sa svog izvornog kosmčkog nivoa na ljudski nivo, gde je zadobilo jedan psihološki smisao. Sve dok je naše shvatanje sveta rascepkano, sve dok smo začarani majom i dok mislimo da smo odvojeni od svoje okoline i da možemo delati nezavisno, mi smo vezani karmom. Biti slobodan od vezanosti za karmu znači shvatiti jedinstvo i harmoniju cele prirode, uključujući i nas same, i delati shodno tome. Gita je po ovom pitanju sasvim jasna:

Svo delanje odigrava se u vremenu preplitanjem sila prirode, ali čovek, izgubljen u sebičnoj zabludi, misli da je on sam taj koji dela. Ali čovek koji poznaje odnos između sila prirode i delanja, vidi kako neke sile prirode deluju na druge sile prirode, te ne postaje njihov rob.

Osloboditi se začaranosti majom, razbiti okove karme znači spoznati da su sve pojave koje opažamo čulima deo iste stvarnosti. To znači potpuno i lično doživeti da je sve, uključujući i naše sopstvo, zapravo brahman.

Taj se doživljaj u hinduističkoj filozofiji naziva mokša, ili „oslobađanje“ i predstavlja samu suštinu hinduizma. Hinduizam smatra da postoje bezbrojni putevi oslobađanja. On nikada ne bi očekivao od svih svojih sledbenika da budu u stanju da božanskom priđu na isti način, te stoga pruža različite pojmove, rituale i duhovne vežbe za različite modalitete svesnosti. Činjenica da su mnogi od tih pojmova ili praksi protivrečni ni najmanje ne brine Hinduse, jer oni znaju da se brahman ionako nalazi s one strane pojmova i predstava. Iz tog stava proizilazi velika tolerantnost i širokogrudost koja je svojstvena hinduizmu.

Najintelektualnija škola je vedanta, koja se zasniva na upanišadama i naglašava brahmana kao jedan bezličan, metafizički pojam, lišen bilo kakvog mitološkog sadržaja. Međutim, uprkos svom visokom filozofskom i intelektualnom nivou, vedantistički put oslobađanja se veoma razlikuje od bilo koje škole zapadnjačke filozofije, jer uključuje svakodnevnu meditaciju i druge duhovne vežbe čiji je cilj postizanje sjedinjenosti sa brahmanom.

Još jedan značajni i uticajni metod oslobađanja poznat je kao joga, što znači „suspregnuti“, „združiti“ i odnosi se na združivanje pojedinačne duše sa brahmanom. Postoji nekoliko škola ili „staza“ joge koje obuhvataju osnovne fizičke vežbe i razne mentalne discipline namenjene ljudima različitih vrsta i na različitim duhovnim nivoima.

Za prostog Hindusa, najpopularniji put prilaženja božanskom jeste da se ono obožava u obliku nekog ličnog boga ili boginje. Plodna indijska mašta stvorila je doslovno hiljade božanstava koja se javljaju u bezbrojnim manifestacijama. Danas se u Indiji najviše poštuju Siva, Višnu i Božanska majka. Siva je jedan od najstarijih indijskih bogova i može na sebe uzeti mnoge oblike. Kada je prikazan kao oličenje punoće brahmana naziva se Mahešvara, Veliki Gospodar, i može oličavati i mnoge pojedinačne aspekte božanskog. Najslavnija je njegova pojava kao Nataraje, Kralja Plesača. Kao Kosmički Plesac, Siva je bog stvaranja i razaranja koji svojim plesom održava beskrajni ritam univerzuma.

Višnu se takođe pojavljuje pod mnogim maskama, od kojih je jedna i bog Krišna iz Bhagavad Gite. Uopšteno govoreći, Višnuova uloga je da održava univerzum. Treće božanstvo ove trijade jeste Šakti, Božanska Majka, arhetipska boginja koja svojim mnogim oblicima predstavlja žensku energiju univerzuma.

Šakti se takođe pojavljuje i kao Sivina žena, i ovo se dvoje često prikazuje u strastvenom zagrljaju u veličanstvenim skulpturama sa zidova hramova. Te skulpture odišu izuzetnom čulnošću kakva se ne može naći nigde u zapadnoj religijskoj umetnosti. Za razliku od većine zapadnjačkih religija, u hinduizmu se čulno zadovoljstvo nikada nije potiskivalo, jer se telo uvek smatralo integralnim delom ljudskog bića, a ne nečim izdvojenim od duha. Hinduista, prema tome, ne pokušava da želje svog tela kontroliše svesnom voljom, već nastoji da se ostvari celim svojim bićem, dušom i telom. Hinduizam je čak razvio i jedan ogranak, srednjovekovni tantrizam, u kome se prosvetljenje tražilo kroz duboki doživljaj čulne ljubavi „u kojoj je svako oboje“, u skladu sa rečima upanišada:

Kao što čovek u zagrljaju voljene žene ne zna ni za spolja ni za unutra, tako i ta osoba, kada je u zagrljaju Duše, ne zna ni za spolja ni za unutra.

Siva je bio u bliskoj vezi sa ovim srednjovekovnim oblikom erotskog misticizma, kao što su bile i Šakti i brojna druga ženska božanstva kojih u hinduističkoj mitologiji ima veoma mnogo. Ovo obilje boginja opet pokazuje da telesna i čulna strana ljudske prirode, koja se uvek vezivala za žensko, u hinduizmu predstavlja potpuno ravnopravni deo božanskog. Hinduističke boginje nisu prikazane kao svete device, već u čulnim zagrljajima zapanjujuće lepote.

Zapadnjački um se lako zbuni neverovatnim brojem bogova i boginja koji nastanjuju hinduističku mitologiju u svojim raznim pojavama i inkarnacijama. Ako hoćemo da razumemo kako Hindusi uspevaju da izađu na kraj sa svim tim mnoštvom božanstava, moramo biti svesni onog osnovnog stava u hinduizmu po kome su u suštini sva ta bozanstva istovetna. Sva ona predstavljaju ispoljavanja jedne iste božanske stvarnosti, održavajući različite aspekte beskrajnog, sveprisutnog i – u krajnjem ishodu – nespoznatljivog brahmana.