Prvi govor u Berlinu

Pitali ste u vezi cilja pokreta. Svakom telesnom položaju odgovara određeno unutrašnje stanje a, sa druge strane, svakom unutra­ šnjem stanju odgovara određeni položaj. Čovek, u svom životu, ima određeni broj uobičajenih stavova i prelazi iz jednog u drugi bez zaustavljanja na onima između.

Zauzimanje novih, neuobičajenih položaja omogućava vam da posmatrate sebe iznutra drugačije od načina na koji to uobičajeno radite u svakodnevnim uslovima. Ovo postaje posebno jasno kad na komandu „stop!" morate da se odjednom ukočite. Na ovu komandu morate da se zaustavite ne samo spolja već takođe da zaustavite sve svoje unutrašnje pokrete. Mišići koji su bili napeti moraju ostati u istom stanju napetosti, a mišići koji su bili opušteni moraju ostati opušteni. Morate načiniti napor da zadrži­ te misli i osećanja tamo gde su bili i u isto vreme da posmatrate sebe.

Na primer, želite da postanete glumica. Vaši uobičajeni stavovi prilagođeni su igranju određene uloge - na primer, sluškinje - iako morate da igrate  ulogu grofice. Grofica ima potpuno drugačije položaje. U dobroj glumačkoj školi bili bi naučeni, recimo, broju od dvesta položaja. Za groficu karakteristični položaji su, recimo, položaji broj 14, 68, 101 i 142. Kad znate ovo, kada ste na sceni morate jednostavno da pređete iz jednog položaja u drugi i tada, koliko god loše mogli glumiti bićete grofica sve vreme. Ali ako ne znate ove položaje, onda će čak i osoba koja ima potpuno neiz- vežbano oko osetiti da niste grofica nego sluškinja.

Neophodno je posmatrati sebe drugačije nego što to činite u svakodnevnom životu. Neophodno je imati drugačiji stav, ne onaj koji ste imali do sada. Znate gde su vas vaši uobičajeni stavovi odveli do sada. Besmisleno je nastaviti kao pre, kako za vas tako i za mene, jer ja nemam želje da radim sa vama ako ostanete kakvi ste. Želite znanje, ali ono šta ste stekli do sada nije znanje. To je bilo samo mehaničko prikupljanje informacije. To nije znanje u vama već izvan vas. Nema vrednost. Šta vas se tiče znanje koje je jednom stvorio neko drugi? Vi ga niste stvorili, prema tome je od male vrednosti. Kažete, na primer, da znate da nameštate slova za novine i cenite to kod sebe. Ali sada to mašina može. Kombino- vanje nije stvaranje.

Svako ima ograničen repertoar uobičajenih položaja i unutra­ šnjih stanja. Ona je slikar i vi ćete, možda, reći da ima svoj stil. Ali to nije stil nego ograničenje. Šta god njene slike mogle da predstavljaju, uvek će ostajati iste, da li slika sliku  evropskog života ili istočnjačkog. Odmah ću prepoznati da je ona,  niko drugi, naslikala to. Jedan glumac koji je isti u svim ulogama - on sam - kakva je on vrsta glumca? Samo slučajno može imati ulogu koja potpuno odgovara onom šta je on u živom.

Uopšte, do danas, svo znanje je bilo mehaničko, kao što je i sve ostalo. Na primer, pogledam je ljubazno; ona odmah postaje ljubazna. Ako je pogledam ljutito, ona odjednom postaje neljuba­ zna - i ne samo prema meni nego i prema susedu, a taj sused prema nekom drugom i tako se to nastavlja. Ona je ljuta pošto sam je pogledao mrzovoljno. Ona je ljuta mehanički. Ali da postane ljuta vlastitom slobodnom voljom ne može. Ona je rob stavova drugih. I ne bi to bilo tako loše da su svi ti drugi uvek živa bića, ali je ona takođe rob svim stvarima. Bilo koji objekat snažniji je od nje. To je neprekidno robovanje. Vaše funkcije nisu vaše, već ste vi sami funkcija onog šta se odvija u vama.

Za nove stvari čovek mora naučiti da ima nove stavove. Vidite, sada svako sluša na svoj način, na način koji odgovara njegovom  unutrašnjem  položaju.  Na  primer,  „starosta"*  sluša

* Starosta - vođa, rukovodilac (grupe, tečaja). U carskoj Rusiji - kmet (prim. prev.)

svojim umom, a vi svojim osećanjima; i kad bi vam tražili da ponovite, svako bi ponovio na svoj način u skladu sa svojim unutrašnjim stanjem u datom momentu. Jedan sat prolazi, neko je rekao nešto neljubazno „starosti", dok je vama dat matematički problem za rešavanje. „Starosta" će ponoviti šta je čuo ovde obojeno njegovim osećanjem, a vi ćete to učiniti u logičkoj formi.

A sve to je zato što samo jedan centar radi - na primer, bilo um bilo osećanja. Morate naučiti da slušate na nov način. Znanje koje ste postigli do sada je znanje jednog centra - znanje bez razumevanja. Da li ima mnogo stvari koje istovremeno znate i razumete? Na primer, znate šta je elektricitet, ali da li to razumete tako jasno kao što razumete da 2 puta 2 daju 4? Kasnije razumete dovoljno jasno da vam niko ne može  dokazati suprotno; ali sa elektricitetom je drugačije. Danas vam je objašnjeno na jedan način - vi verujete u to. Sutra će vam biti dato drugačije objašnjenje - takođe ćete verovati u to. Ali razume- vanje je opažanje ne samo jednim nego uz najmanje 2 centra. Postoji potpunije opažanje, ali privremeno je dovoljno ako postignete da jedan centar kontroliše drugi. Ako jedan centar opaža a drugi priznaje opažanje, slaže se s njim ili ga odbacuje, to je razumevanje. Ako rasprava između centara ne uspe  da proizvede rezultat, biće to polurazumevanje. Polovično razume­ vanje takođe nije dobro. Neophodno je da sve što čujete ovde, sve o čemu govorite između sebe negde drugde treba da bude kazano ili slušano ne jednim centrom već sa dva. Inače će izostati ispravan rezultat kako za mene tako i za vas. Za vas će to biti kao pre, prosto prikupljanje nove informacije.

Prieure, novembar 1922.

Sve vežbe  koje mogu biti date u  Institutu mogu  se podeliti na

7  kategorija.  Centar  gravitacije  prve  kategorije  je  u  tome  da su one specijalno  za telo.  Druga vrsta, specijalno za um. Treća vrsta, specijalno za osećanja. Četvrta vrsta, za um i telo zajedno. Peta vrsta, za telo i osećanja. Šesta vrsta, za osećanja, misli i telo. Sedma vrsta, za sve 3 zajedno i naš automatizam. Mora da se zapazi da više od svega živimo u ovom automatizmu. Kad bi sve vreme živeli samo centrima oni ne bi imali dovoljno energije. Prema tome, ovaj nam je mehanizam potpuno neophodan, iako je u ovom trenutku naš najveći neprijatelj od kog treba da se privremeno oslobodimo da bi, prvo, formirali svesno telo i um. Kasnije, ovaj automatizam mora biti proučavan u svrhu njegovog prilagođavanja.

Sve dok nismo slobodni od ovog automatizma ne  možemo ništa naučiti. Moramo ga privremeno udaljiti.

Neke su nam vežbe već znane. Na primer, proučavamo vežbe za telo. Različiti zadaci koje smo učinili bili su elementarne vežbe za um. Još nismo uradili nikakve vežbe za osećanja - one su složenije. Prvo one su čak teške da se predstave. Iako  su  od glavne važnosti za nas. Carstvo osećanja zauzima prvo mesto u našem unutrašnjem životu; zaista sve naše nesreće potiču od dez- organizovanih osećanja. Imamo suviše materijala ove vrste i mi živimo od njega sve vreme.

Ali u isto vreme mi nemamo osećanja. Mislim, nemamo ni objektivna ni subjektivna osećanja. Celokupna oblast naših oseća-

nja ispunjena je nečim stranim i potpuno mehaničkim. Postoje 3 vrste osećanja - subjektivna, objektivna i automatska. Na primer, ne postoji ni objektivno ni subjektivno osećanje moralnosti.

Objektivno osećanje moralnosti je povezano sa  određenim opštim, uređenim i nepromenljivim moralnim  zakonima,  učvršće­ nim kroz vekove, i hemijski i fizički usklađenim sa ljudskim okolnostima i prirodom, objektivno utvrđenim za  sve  i  poveza­ nim sa prirodom (ili, kako se kaže, sa Bogom).

Subjektivno osećanje moralnosti je kad čovek, na osnovu sopstvenog iskustva i sopstvenih personalnih kvaliteta, ličnih zapažanja, uz potpuno sopstveni osećaj  za  pravdu,  itd,  oblikuje lični koncept moralnosti na osnovu  kog  živi.

Ne samo da su prvo i drugo osećanje moralnosti odsutni kod ljudi nego oni nemaju ni ideju o njima.

A to što smo rekli za moralnost odnosi se na sve.

Mi imamo u našim umovima više ili manje teoretsku ideju o moralnosti. Čuli smo i čitali. Ali ne možemo to da primenimo u životu. Mi živimo kako nam naš mehanizam dopusti. Teoretski znamo da treba da volimo N-a, ali u stvarnosti on nam može biti antipatičan - može da nam se ne dopada njegov nos. Umom razumem da emocionalno treba da zauzmem ispravan stav prema njemu, ali sam nesposoban za to. Ncgdc daleko od N-a, mogu tokom godine da donesem odluku da zauzmem dobar stav prema njemu. Ali ako su se određene mehaničke asocijacije učvrstile, kad ga budem video biće kao pre. U vezi nas osećanje moralnosti je automatsko. Možda bih mogao da ustanovim pravilo za sebe da mislim na takav način, ali „to" ne živi tako.

Ako želimo da radimo na sebi ne smemo biti samo subjektiv­ ni; moramo navići sebe da razumemo šta objektivno znači. Subjektivno osećanje ne može biti isto kod svih pošto su svi ljudi različiti. Jedan je Englez, drugi je Jevrejin, jedan voli zviždovku, itd. Mi smo svi različiti, ali naše razlike treba da budu ujedinjene objektivnim zakonima. U određenim okolnostima su  dovoljni mali subjektivni zakoni. Ali u zajedničkom životu pravda može biti  postignuta   samo  kroz  objektivno.   Objektivni  zakoni  su

veoma ograničeni. Kad bi svi ljudi nosili u sebi ovaj mali broj zakona, naš unutrašnji i spoljašnji život bio bi u velikoj meri srećniji. Ne bi bilo usamljenosti, niti bi bilo nesrećnih stanja.

Od najdrevnijih vremena kroz životno iskustvo i mudro državništvo, život je sam postepeno razvio petnaest zapovesti i ustanovio ih kako za dobro pojedinaca tako i za dobro svih ljudi. Kad bi ovih petnaest zapovesti stvarno bilo u svima nama, bili bismo sposobni da razumemo, volimo, mrzimo. Imali bismo poluge za temelj ispravnog suđenja.

Sve religije, sva učenja dolaze od Boga i govore u ime Boga. To ne znači da ih je Bog zaista njima dao, nego da su povezani sa jednom celinom i sa onim šta mi zovemo Bog.

Na primer: Bog je rekao, voli svoje roditelje i volećeš mene. I zaista, ko god ne voli svoje roditelje ne može voleti Boga.

Pre nego što nastavimo, zastanimo i zapitajmo se: Da li smo voleli svoje roditelje, da li smo ih voleli onoliko koliko su zasluži­ vali, ili je to jednostavno bio slučaj da „to voli", i kako bi trebalo da smo voleli?