Da li slobodna volja ima mesto u vašem učenju?

Pitanje: Da li slobodna volja ima mesto u vašem učenju?

Odgovor: Slobodna volja je funkcija  istinskog  Ja,  onog  koje zovemo Gospodarem. Onaj  ko  ima  Gospodara  ima  volju.  Onaj ko njega nema, nema volju. Ono što obično zovemo voljom je usaglašavanje  između  željenja  i  neželjenja.

Na primer, um želi nešto a osećanje ne; ako se um pokaže snažnijim od osećanja, čovek sluša svoj um. U suprotnom slučaju, poslušaće svoja osećanja. To se zove „slobodnom voljom" kod običnog čoveka. Običan čovek čas je upravljan umom, čas oseća- njima, čas telom. Veoma često sluša naloge koji dolaze iz auto­ matskog aparata; hiljadu puta češće upravljan je seksualnim centrom.

Istinski slobodna volja može postojati kad jedno ja uvek upravlja, kad čovek ima Gospodara u svojoj zaprezi. Običan čovek nema Gospodara; vozilo stalno menja putnike a svaki putnik sebe zove ja.

Ipak, slobodna volja je stvarnost, zaista postoji. Ali mi, takvi kakvi smo, ne možemo je imati. Istinski čovek je može imati.

Pitanje: Zar ne postoje ljudi koji imaju slobodnu volju?

Odgovor: Ja govorim o većini l]udi. Oni koji imaju volju - imaju je. U svakom slučaju, slobodna volja nije obična pojava. Ne može se imati molbom, ne može se kupiti u radnji.

Pitanje: Kakav je stav vašeg učenja prema moralnosti?

Odgovor: Moralnost može biti subjektivna ili objektivna. Obje­ ktivna moralnost ista je širom Zemlje; subjektivna moralnost drugačija je svuda i svako je definiše drugačije: šta je dobro  za jednog loše je za drugog i obrnuto. Moralnost je štap sa dva kraja

-   može se okrenuti na ovaj i na onaj način.

Od vremena kad je čovek počeo da živi na Zemlji, od vremena Adama - uz pomoć Boga, prirode i sveg našeg okruženja - poste­ peno se oblikovao u nama organ, čija je funkcija savest. Svaki čovek ima ovaj organ i svako ko se upravlja prema savesti auto­ matski se ponaša u skladu sa Zapovestima. Kad bi naša svest bila otvorena i čista bilo bi nepotrebno govoriti o moralnosti. Tada, nesvesno ili svesno, svako bi se ponašao u skladu sa diktatima tog unutrašnjeg glasa.

Savest nije štap sa dva kraja. To je potpuno određeno razume- vanje, formirano u nama kroz epohe, o tome šta je dobro a šta zlo. Nažalost, iz mnogih razloga, taj organ je obično prekriven nekom vrstom kore.

Pitanje: Šta može razbiti koru?

Odgovor: Samo snažna patnja ili šok probijaju koru i tada savest progovara; ali posle određenog vremena čovek se smiri i organ ponovo postane pokriven. Potreban  je  snažan  šok  da  organ postane  automatski  otkriven.

Na primer, čovekova majka umire. Savest počinje instinktivno da progovara u njemu. Voleti, poštovati, nežno paziti sopstvenu majku dužnost je svakog čoveka, ali čovek je retko dobar sin. Kad njegova majka umire čovek se  priseća  kako  se  ponašao  prema njoj i počinje da pati od griže savesti. Ali čovek je velika svinja; vrlo brzo zaboravlja i ponovo živi na stari način.

Onaj koji nema savesti ne može biti moralan. Mogu znati šta ne treba da činim, ali, iz slabosti, ne mogu da se uzdržim od tog činjenja. Na primer: znam - doktor mi je rekao - da je kafa loša za

mene. Ali kad želim malo kafe mislim samo na kafu. Samo kad ne želim kafu slažem se sa doktorom i ne pijem  je.  Kad  sam  sit mogu donekle biti moralan. Treba da zaboravite na moralnost. Razgovori o moralnosti sada bi jednostavno bili prazna priča.

Unutrašnja moralnost je naš cilj. Vaš cilj je da budete hrišća- nin. Ali za tako nešto morate biti u stanju da činite - a ne možete. Kad ste u stanju da činite, postaćete hrišćanin.

Ali ponavljam, spoljašnja moralnost je svuda drugačija. Čovek treba da se ponaša kao ostali i, kako izreka kaže, kad si u Rimu ponašaj se kao rimljanin. To je spoljašnja moralnost.

Za unutrašnju moralnost čovek mora biti u stanju da čini, a za to mora imati ja. Prva stvar koja je potrebna je razdvojiti unutra­ šnje stvari od spoljašnjih, isto kao što sam govorio o unutrašnjem i spoljašnjem uvažavanju.

Na primer, sedim ovde i mada sam navikao da sedim sa nogama prekrštenim poda mnom, uvažavam mišljenje prisutnih, ono na šta su oni navikli i sedim kao oni, sa nogama dole.

Sada mi neko uputi neodobravajući pogled. To momentalno pokreće odgovarajuće asocijacije u mom osećanju i ja sam ozlojeđen. Preslab sam da se uzdržim od reagovanja, od uvaža­ vanja iznutra.

Ili, na primer, mada znam da je kafa loša za mene takođe znam da ako je ne pijem neću biti u stanju da pričam, osećaću se suviše umorno. Uvažavam moje telo, pijem kafu, činim to za moje telo.

Obično živimo tako; šta osećamo  iznutra  manifestujemo spolja. Ali  potrebno je ustanoviti graničnu liniju između unutra­ šnjeg i spoljašnjeg i čovek treba da nauči da se uzdržava od unutrašnjeg reagovanja na bilo šta, ne uvažavajući spoljašnje utiske, ali spolja ponekad moramo  da uvažavamo više nego što smo do sada. Na primer, kad moramo da budemo ljubazni, treba ako je potrebno da naučimo da budemo ljubazniji nego što smo bili do sada. Moglo bi se reći da ono šta je uvek bilo unutra treba da bude spolja, a što je bilo spolja treba da bude unutra.

Nažalost, mi uvek reagujemo. Na primer, ako sam ljut sve u meni je ljuto, svaka manifestacija. Mogu naučiti da budem ljuba-

zan kad sam ljut, ali unutra ostajem isti. Ali ako upotrebim zdrav razum, zašto bi trebalo da se ljutim na nekoga ko mi je uputio neodobravajući pogled? Možda to čini iz gluposti. Ili ga je možda neko okrenuo protiv mene.  On je rob tuđeg mišljenja - automat, papagaj koji ponavlja reči drugih ljudi. Sutra može  promeniti svoje mišljenje. Ako je on slab, ja sam,  ako  sam  uzbuđen,  još slabiji i mogu pokvariti svoje odnose sa drugima ako sam ljut na njega, praveći planinu od brdašca.

Treba da razumete i ustanovite kao striktno pravilo da  ne smete poklanjati pažnju mišljenjima drugih ljudi, morate biti slobodni od ljudi koji vas okružuju. Kad ste unutra slobodni, bićete slobodni od njih.

Spolja, ponekad, može biti potrebno praviti  se  ozlojeđenim. Na primer, možete se pretvarati da ste ljuti. Ako ste udareni po jednom obradu, ne znači nužno da morate okrenuti drugi obraz. Ponekad je neophodno uzvratiti na takav način da drugi zaboravi svoju babu. Ali iznutra pojedinac ne treba da uvažava.

Ako ste iznutra slobodni može se ponekad dogoditi da kad vas neko udari po jednom obrazu, treba da okrenete drugi. To zavisi od čovekovog tipa. Ponekad drugi čovek neće zaboraviti takvu lekciju ni za sto godina.

Ponekad treba  uzvratiti  istom  merom,  ponekad  ne. Neophodno je prilagoditi se okolnostima - sad  to  ne  možete pošto  je  sada  vaša  unutrašnjost  spolja.  Morate  praviti  razliku među vašim unutrašnjim asocijacijama. Onda možete odvajati i raspoznavati svaku misao, ali za to je neophodno da se  pitate  i mislite zašto. Izbor akcije je moguć samo ako je čovek slobodan iznutra. Običan čovek ne može da  bira,  ne  može  oblikovati kriti­ čku ocenu situacije; za njega njegovo spoljašnje je  njegovo unutrašnje. Neophodno je naučiti biti nepristrasan, odvojiti  i analizirati svaku akciju kao da pripada nekom strancu. Tada čovek može biti pravedan. Biti pravedan u  samom  trenutku  akcije  sto puta je vrednije  od  naknadne ispravnosti.  Mnogo  je  potrebno  za to. Nepristrasan stav je osnova unutrašnje slobode, prvi korak ka slobodnoj  volji.

Pitanje: Da li je nužno sve vreme patiti da bi sačuvali otvorenu savest?

Odgovor: Postoje različite vrste patnje. Patnja je takođe štap sa dva kraja. Jedan vodi anđelu, drugi đavolu. Čovek mora da se seća njihanja klatna i toga da posle velike patnje dolazi proporcionalno velika reakcija. On je veoma složena mašina. Pored svakog dobrog puta prolazi odgovarajući loš. Jedna stvar je uvek bok uz bok sa drugom. Gde je malo dobrog tu je i malo lošeg; gde je mnogo dobrog tu je i mnogo lošeg. Isto je sa patnjom - lako je naći se na pogrešnom putu. Patnja lako postane prijatna. Udareni ste jednom, povređeni ste; drugi put manje boli;  peti  put  već želite biti udareni. Čovek mora biti na oprezu, mora znati šta je potrebno u svakom trenutku, pošto može zalutad u jarak.

Pitanje: Koji je odnos savesti prema sticanju ja?

Odgovor. Savest pomaže samo u tome što štedi vreme. Čovek koji ima savest miran je; čovek koji je miran ima vreme koje može koristiti za rad. Međutim, savest služi ovoj svrsi samo na početku, kasnije služi drugoj.

Esentuki, 1917.