III

..

Ali nikad ne dovršavamo ono šta nameravamo da uradimo,

u velikim i malim stvarima. Dođemo do si, i vraćamo se na do. Jednostavno, samorazvoj je nemoguć bez dodatne sile koja dolazi kako spolja tako i iznutra.

(25. mart 1922.)

..

Mi uvek koristimo više energije nego što je neophodno, korišćenjem nepotrebnih mišića, dozvoljavanjem mislima da se vrte i preteranim reagovanjem osećanjima. Opustite mišiće, upotrebite samo neophodne, zaustavite misli i nemojte izražavati osećanja osim ako to ne želite.

Nemojte biti povredeni spoljašnjim pošto je ono po sebi neškodljivo; mi sami sebi dopuštamo da budemo povređeni. Težak rad je investicija energije sa dobrim povraćajem. Svesna upotreba energije je isplativa investicija; automatska upotreba je rasipnički trošak.

(Prieure, 12. juli 1923.)

..

Kad se telo buni protiv rada ubrzo nastupa zamor; tad čovek ne sme da se odmori jer bi to bila pobeda tela. Kad telo

želi da se odmori, nemojte; kad um zna da treba da se odmori, uradite tako, ali čovek mora znati i razlikovati jezik tela i uma, i biti pošten.

(25. mart 1922.)

..

Bez borbe, nema ni progresa ni rezultata.

Svaki prekid navike proizvodi promenu u mašini.

(Prieure,2. mart 1923.)

..

Prieure. 30. januar 1923.

Energija - san

Verovatno ste na predavanjima čuli da tokom svaka  dvadeset četiri sata organizam proizvede određenu količinu energije za svoje postojanje. Ponavljam, određenu količinu. Mada ima mno­ go više energije nego što je potrebno za normalnu potrošnju. Ali pošto je naš život toliko pogrešan, potrošimo veći deo a ponekad i sve, i potrošimo je neproduktivno.

Jedan od glavnih činilaca koji troši energiju su naši nepotrebni pokreti u svakodnevnom životu. Kasnije ćete videti kroz odre­ đene eksperimente da se veći deo ove energije potroši kad činimo manje aktivne pokrete. Na primer, koliki će deo energije upotre- biti čovek u danu provedenom u fizičkom radu? Velik deo. Pa ipak potrošiće čak više ako sedi mirno, ništa ne radeći. Naši veliki mišići troše manje energije pošto su prilagođeniji impulsu, dok manji mišići troše više pošto su manje adaptirani za impuls: mogu biti pokrenuti samo uz silu. Na primer, kad ovako sedim izgledam vam kao da se ne pomeram. Ali to ne mora da znači da ne trošim energiju. Svaki pokret, svaka napetost, bilo velika ili  mala,  za mene su mogući samo uz utrošak energije. Moja je ruka sad napeta, ali se ja ne pokrećem. Štaviše sad trošim mnogo više ener­ gije nego kad bih ruku pomerao ovako. (Pokazuje)

To je veoma zanimljiva stvar i morate pokušati da razumete šta govorim u vezi impulsa. Kada činim iznenadni pokret, ener­ gija protiče, ali kada ponavljam pokret impuls više ne uzima energiju. (Pokazuje.) U trenutku kad je energija dala inicijalni udar, tok energije prestaje i impuls preuzima.

Za napetost je potrebna energija. Ako je napetost odsutna manje se energije troši. Ako je moja ruka napeta, kao što je sada, kontinuirani tok je  potreban, Što  znači  da je povezana sa akumulatorima. Ako sada pomerim ruku na taj način,  onoliko dugo koliko to činim sa pauzama, trošim energiju.

Ako čovek pati od hronične napetosti, tada, čak i kad ne radi ništa, čak i kad leži, koristi više energije nego čovek koji ceo dan provede u  fizičkom radu. Dok čovek koji nema ove male hroni- čne napetosti sigurno ne rasipa energiju kada ne radi ili se ne kreće.

Moramo se sada zapitati, ima li mnogo među nama onih koji su slobodni od ove užasne bolesti? Skoro svako od nas - ne govorimo o ljudima uopšte već o onima koji su prisutni, ostali nas ne zanimaju - skoro svako od nas ima ovu divnu naviku.

Moramo imati na umu da ova energija o kojoj sada govorimo tako jednostavno i lako, koju rasipamo tako nepotrebno i nevoljno, da nam je ta ista energija potrebna za rad koji namera- vamo da ostvarimo i bez koje ne možemo ništa da postignemo.

Mi ne možemo dobiti više energije, priliv energije neće se povećati; mašina će ostati kakva je i stvorena. Ako je mašina napravljena  da  proizvodi  deset  ampera  nastaviće  da  proizvodi deset ampera. Tok može da se poveća  samo  ako  se  zamene  sve žice i kalemovi.

Na primer, jedan kalem predstavlja nos, drugi nogu, treći boju lica ili veličinu njegovog stomaka. Tako mašina ne može biti promenjena - njena će struktura ostati takva kakva je. Količina proizvedene energije je konstantna; čak i ako je mašina ispravna ova će količina porasti veoma malo.

Ono šta mi nameravamo da uradimo zahteva veliku količinu energije i mnogo napora. A napor traži mnogo energije. Sa vrs­ tom napora koji sada činimo, sa tako rasipnom potrošnjom energije, nemoguće je učiniti ono šta sada planiramo u našim umovima.

Kao što smo  videli, s jedne strane potrebna nam je velika količina energije, a sa druge naša mašina je tako konstruisana da

ne može proizvesti više. Gde je izlaz iz te situacije? Jedini izlaz i jedini metod i mogućnost je štednja energije koju imamo. Prema tome, ako želimo da imamo višak energije kad nam je to potre­ bno, moramo naučiti da štedimo kad god možemo.

Jedna je stvar definitivno poznata: jedno od glavnih isticanja energije je izazvano našom nevoljnom napetošću. Postoje i mnogi drugi kanali isticanja, ali su svi oni mnogo teži za ispravljanje od prvog. Tako ćemo početi sa najlakšim, osloboditi se ovog isti­ canja i naučiti da budemo sposobni da se borimo sa drugima.

Čovekov san nije ništa drugo nego prekid veza između centa­ ra. Čovekovi centri nikad ne spavaju. Pošto su asocijacije njihov život, njihovo kretanje, oni nikad ne prestaju, nikad se ne zausta­ vljaju. Zaustavljanje asocijacija znači smrt. Kretanje asocijacija  ni za trenutak ne prestaje ni u jednom centru, one teku čak i u najdubljem snu.

Ako čovek u budnom stanju vidi, čuje, zapaža svoje misli, u polusnu on takođe vidi, čuje, zapaža svoje misli i zove ovo stanje snom. Čak i kad misli da apsolutno prestaje da vidi  ili  čuje,  što takođe naziva  snom,  asocijacije  se  nastavljaju.

Jedina razlika je u snazi veza između jednog centra sa drugim. Pamćenje, pažnja, posmatranje nisu ništa više nego posmatra-

nje jednog centra drugim, ili jedan centar sluša drugi.  Stoga sa­

mim centrima nije potrebno da se zaustave i spavaju. Spavanje im ne donosi ni štetu ni korist. Tako spavanje, kako se naziva, nije sredstvo da da centrima odmor. Kao što sam. već rekao, do dubo­ kog spavanja dolazi kad su veze između centara prekinute, i zai­ sta, duboko spavanje, potpun odmor za mašinu, treba  da bude ono spavanje kada sve karike, sve veze prestanu da funkcionišu. Mi imamo nekoliko centara, pa tako imamo i toliko veza  - 5 veza.

Ono šta karakteriše naše budno stanje je to da su sve veze ne­ taknute. Ali ako je jedna od njih prekinuta ili prestane da funkci- oniše mi niti smo zaspali niti smo budni.

Jedna veza je isključena - više nismo budni ali nismo ni zaspali. Ako su dve prekinute, još smo manje budni - ali ponovo nismo

zaspali. Ako je još jedna isključena nismo budni i još uvek nismo istinski zaspali, itd.

Stoga postoje različiti nivoi između budnog stanja i sna. (Go­ voreći o ovim stepenima, uzećcmo prosek: postoje ljudi  koji imaju dve veze, drugi sedam. Uzeli smo 5 kao primer - to nije egzaktno.) Stoga mi nemamo 2 stanja, jedno stanje sna a drugo budnosti, kako mislimo, nego nekoliko stanja. Između najaktiv­ nijeg i najintenzivnijeg stanja koje neko može imati i najpasivnijeg (somnambulislički san) postoji određena gradacija. Ako je preki­ nuta jedna veza to još nije vidno na površini i neprimetno je drugima. Postoje ljudi čija sposobnost da se kreću, hodaju, žive, prestaje samo kada su sve veze prekinute, i postoje ljudi kod kojih je dovoljno da se prekinu dve veze pa da padnu u san. Ako ras­ pon između budnosti i sna označimo sa  7   veza, onda postoje ljudi koji nastavljaju da  žive,  razgovaraju,  hodaju  u  trećem stepenu sna.

Duboka stanja sna ista su za sve, ali su međustanja često subjektivna.

Postoje čak „čudaci" koji su najaktivniji kad je jedna ili nekoliko veza prekinuto. Ako je takvo stanje putem obrazovanja postalo uobičajeno za čoveka, ako je sve postigao u tom stanju, njegova je aktivnost osnovana u njemu i on ne može biti aktivan ako tog stanja nema.

Za vas lično, aktivno stanje je relativno - u određenom stanju možete biti aktivni. Ali postoji jedno objektivno aktivno stanje kad su sve veze očuvane, i postoji subjektivna aktivnost u jednom odgovarajućem stanju.

Tako postoje mnogi stepeni spavanja i budnosti. Aktivno stanje je stanje kada misaona sposobnost i čula rade pod punim kapacitetom i pritiskom. Moramo imati udela kako u objektiv­ nom, to jest, istinskom, budnom stanju tako u objektivnom spa­ vanju. „Objektivan" znači aktivan ili pasivan u aktuelnoj činjenici. (Bolje je ne stremiti biti nego razumeti.)

U svakom slučaju, svako mora razumeti da je svrha spavanja postignuta samo kad su sve veze između centara prekinute. Samo

tada može mašina proizvesti šta je snu namenjeno da proizvede. Tako reć „spavanje" treba da označava stanje kada su sve veze prekinute.

Duboko spavanje je stanje kad nemamo snove ili osećaje. Ako ljudi imaju  snove  to znači da jedna od  njihovih veza nije preki­ nuta, pošto pamćenje, posmatranje, osećaj nisu ništa drugo nego posmatranje jednog centra drugim. Tako kada vidite i pamtite šta se u vama događa, to znači da jedan centar posmatra drugi. I ako postoji nešto kroz šta se posmatra - veza nije prekinuta.

Stoga,  ako  je  mašina  u  dobrom  stanju,  potrebno  je  veoma malo vremena da  se proizvede  ona količina materije  za koju je spavanje  namenjeno;  u  svakom  slučaju  mnogo  manje  nego  što smo mi navikli da spavamo. Ono šta mi zovemo „spavanje" kad spavamo  od  sedam  do  deset  sati  ili  bogzna  koliko  dugo,  nije spavanje. Veći deo tog vremena nije potrošen u spavanju već u tim prelaznim stanjima - tim nepotrebnim polu-snenim stanjima. Nekim ljudima je potrebno mnogo sati da zaspu a kasnije mnogo sad da dođu sebi. Kad bismo mogli da zaspimo odjednom i isto tako brzo prodemo od spavanja do budnosti, potrošili bismo u ovakvom prelaženju trećinu ili četvrtinu vremena manje nego što sada traćimo. Ali mi ne znamo kako da sami prekinemo ove veze

-   za nas one se prekidaju i ponovo uspostavljaju mehanički.

Mi smo robovi ovog mehanizma. Kad je ,,to" raspoloženo, možemo preći u sledeće stanje; kad nije, moramo ležati i čekati dok nam „to" ne dozvoli.

Ova mehaničnost, ovo nepotrebno robovanje i neželjena zavisnost imaju nekoliko uzroka, jedan od uzroka je hronično stanje napetosti o kom smo govorili na početku i koje je jedno od mnogih uzroka oticanja naše rezerve energije. Tako vidite kako sloboda od hronične napetosti može poslužiti dvostrukoj svrsi. Prvo, sačuvali bismo više energije i, drugo, oslobodili bismo se beskorisnog ležanja i čekanja na san.

Vidite kako je to jednostavna stvar, kako je laka da se postigne i tako neophodna. Osloboditi sebe od ovih napetosti je od izu­ zetne važnosti.

Kasnije ću vam dati nekoliko vežbi sa tom svrhom. Savetujem vam da poklonite ozbiljnu pažnju ovom i pokušate što više možete da biste dobili od ovih vežbi ono što se od njih očekuje.

Nužno je po svaku cenu naučiti ne biti napet,  kad napetost nije potrebna. Kad sedite ne radeći ništa, neka telo spava. Kad spavate činite to na takav način da celi spavate.

NjuJork, 15. mart 1924.