Jednostrani razvoj

U svakom od ovde prisutnih jedna od njegovih unutrašnjih mašina je razvijenija od drugih. Između njih ne postoji  veza. Samo onaj kod koga su sve tri mašine razvijene može biti nazvan čovekom bez navodnika. Jednostrani razvoj je jedino štetan. Ako čovek poseduje znanje i čak zna sve šta treba da uradi, to znanje je beskorisno i čak može naneti štetu. Svi ste vi deformisani. Ako je samo ličnost razvijena to je deformisanost; takav  čovek  ne može ni na koji način biti nazvan potpunim čovekom - on je četvrtina, trećina čoveka. Isto se odnosi i na čoveka sa razvijenom suštinom, ili na čoveka sa razvijenim mišićima. Niti bi mogao biti nazvan potpunim čovekom onaj kod kog je više ili manje razvijena ličnost kombinovana sa razvijenim telom, dok mu suština ostaje totalno nerazvijena. Ukratko, čovek kod kog su razvijene samo dve od tri mašine ne može biti zvan čovekom. Čovek tako jednostrano razvijen ima više želja u datoj sferi, želja koje ne može da zadovolji a istovremeno ne može da ih se odrekne. Život za njega postaje bedan. Za ovo stanje jalovosti, poluzadovoljenih želja, ne mogu pronaći adekvatniju reč od onanizma. Sa tačke gledišta ideala punog harmoničnog razvoja takav jednostrani čovek je bezvredan.

Prijem spoljašnjih utisaka zavisi od ritma spoljašnjih izvora utisaka i ritma čula.  Ispravan  prijem  utisaka  je  moguć  samo  ako ovi ritmovi odgovaraju jedan  drugom.  Da  ja  ili  neko  drugi izgovori dve reči, jedna od njih bi bila iskazana sa jednim razu- mevanjem,  druga  sa  drugim.  Svaka  od  mojih  reči  ima  određeni

ritam. Ako izgovorim  12  reči,  u svakom od mojih slušalaca neke reči, recimo 3, bile bi primljene telom, 7 ličnošću i dve suštinom. Pošto mašine nisu međusobno povezane, svaki deo slušaoca bi zabeležio samo deo onog šta sam rekao, u sećanju, opšti utisak je izgubljen i ne može biti reprodukovan. Isto se događa kad čovek želi da izrazi nešto drugom. Zahvaljujući odsustvu veze između mašina on je sposoban da izrazi samo deo sebe.

Svaki čovek nešto želi, ali prvo mora da pronađe i proveri sve što je pogrešno u njemu ili mu nedostaje, i mora imati na umu da čovek ne može biti čovek ako nema ispravne ritmove u sebi.

Uzmimo prijem zvuka. Zvuk doseže do prijemnih aparata sve tri mašine istovremeno, ali zahvaljujući činjenici da su ritmovi mašina različiti, samo jedna od njih ima vremena da ptimi utisak, jer sposobnost primanja drugih zaostaje. Ako čovek čuje zvuk misaonim centrom i prespor je da ga prosledi telu, kom je namenjen, onda će sledeći zvuk koji čuje, takođe namenjen telu, potpuno oterati prvi i željeni rezultat neće biti postignut. Ako čovek odluči da učini nešto, da udari nekog ili nešto, i u trenutku odluke telo ne ispuni ovu odluku pošto nije bilo dovoljno brzo da je primi na vreme, snaga udarca biće mnogo slabija ili udarca uopšte neće ni biti.

Isto kao u slučaju prijema, čovekova ispoljavanja, takođe, ne mogu biti potpuna. Žalost, radost, glad, hladnoća, zavist i druga osećanja i osećaji su proživljeni samo delom običnog čovekovog bića, umesto njegovom celokupnošću.

NjuJork, 13. februar 1924.