Formativni aparat

Iz  razgovora   sam  razumeo  da  ljudi  imaju  pogrešnu  ideju  o jednom od centara, a ta pogrešna ideja stvara mnoge poteškoće.

Reč je o misaonom centru, to  jest,  našem formativnom aparatu. Svi podsticaji koji dolaze iz centara prenose se forma­ tivnom aparatu, i sve percepcije centara ispoljavaju se kroz forma- tivni aparat. On nije centar nego jedan aparat. Povezan je sa svim centrima. Sa svoje strane, centri su povezani jedan sa drugim, ali su te veze posebne vrste. Postoji određeni stepen subjektivnosti, mera snage asocijacija, koja određuje mogućnost međusobne komunikacije centara. Ako uzmemo vibracije između 10 i 10000, onda unutar tog raspona ima mnogo nivoa podeljenih na osnovu snage asocijacija potrebne za svaki centar. Samo asocijacije izve- sne snage u jednom centru izazivaju odgovarajuće asocijacije u drugom; samo tada podsticaj može biti prenesen odgovarajućim vezama drugom centru.

Veze formativnog aparata sa  centrima  su  osetljivije  pošto  ga sve asocijacije dosežu.  Svaki lokalni podsticaj u centrima, svaka asocijacija,  izaziva  asocijacije  u  formativnom  aparatu.

U slučaju veze između centara, njihova osetljivost je određena izvesnim stepenom subjektivnosti. Samo ako  je  podsticaj  dovo­ ljno snažan odgovarajući valjak (ili traka) u drugom centru može

da se pokrene. To može da se dogodi samo uz veoma snažan podsticaj posebne brzine, čiji je tempo već ustanovljen u vama.

Radna ustrojstva svih ovih centara su slična. Svaki uključuje mnogo malih. Svaki manji je projektovan za specifičnu vrstu rada.

Tako su svi ovi centri slični po strukturi ali je njihova suština različita. Četiri centra su sastavljena od materije koja je živa, ali je materija formativnog aparata neživa. Formativni aparat je jedno­ stavno mašina, bal kao pisaća mašina koja prenosi svaki udarac.

Po meni, najbolji način da objasnim formativni aparat je uz pomoć analogije. To je jedna kancelarija sa daktilografkinjom. Svaki dolazeći papir stiže do nje, svaki klijent koji ulazi upućuje se ka njoj. Ona odgovara na sve. Odgovori koje daje ograničeni su činjenicom da je ona, po sebi, samo jedan službenik, da ne zna ništa. Ali ima instrukcije, knjige, dosijee i rečnike na  policama. Ako ima potrebno sredstvo da pronađe neku posebnu informaci­ ju ona to uradi i u skladu s tim odgovori; ako nema ne odgovori.

Ovo preduzeće takođe ima  4  partnera  koji  sede  u 4 različite sobe. Ovi partneri komuniciraju sa spoljašnjim svetom pomoću nje. Povezani su sa njenom kancelarijom telefonom. Ako je neko od njih pozove i kaže nešto, ona to  mora  da prosledi dalje. Dalje, svaki od 4 direktora  ima  različit  kod.  Pretpo­ stavimo da joj jedan od njih pošalje nešto što mora biti tačno preneto. Pošto je poruka kodirana ne može je preneti takvu kakva je, jer je kod nešto proizvoljno ugovoreno. Ona ima u svojoj kancelariji određen broj stereotipova, oblika i znakova prikup­ ljenih tokom godina. U skladu s tim s kim je u kontaktu, ona konsultuje knjigu, dekodira i prosleđuje.

Ako partneri žele da međusobno razgovaraju  ne  postoje sredstva  za  tu  komunikaciju.  Povezani  su  telefonom,  ali  taj telefon  može da radi samo po dobrom vremenu i u uslovima mira i tišine koji se retko pojavljuju.  Pošto  su  takvi  uslovi  retki,  oni šalju poruke  preko  glavne  centrale,  to  jest,  kancelarije.  Pošto svako od njih ima sopstveni kod, daktilografkin posao je  da deko­ dira i rekodira te poruke. Dakle dekodiranje zavisi od ovog služ­ benika koji nema interes ili udeo u poslu. Čim radno vreme završi ona ide kući. Njeno dekodiranje zavisi od toga koliko je dobro obrazovana;  daktilografkinje  mogu   biti   različito   obrazovane. Jedna može biti budala, druga dobra poslovna žena. Postoji ustanovljena rutina  u  kancelariji  i  daktilografkinja  postupa  u skladu sa njom. Ako joj je potreban izvestan kod, mora da uzme jedan ili drugi stereotip pa koristi bilo koji od češće korišćenih stereotipova koji joj  se nađu pri ruci.

Ta je kancelarija  moderna  i ima određen  broj  mehaničkih uređaja, pa je daktilografkin  rad  veoma  lak.  Vrlo  retko  ima obavezu da koristi pisaću mašinu. Postoje sve vrste  pronalazaka, kako mehaničkih tako i polumehaničkih; za svaku vrstu pretrage postoje već gotove nalepnice koje  se momentalno  prilepljuju.

Zatim, svakako, tu je skoro hroničan karakter svih daktilo­ grafkinja.  Obično  su  to  mlade  devojke   romantičnog  karaktera koje provode svoje vreme u čitanju romana i bavljenju ličnom prepiskom. Daktilografkinja je obično koketa. Stalno se gleda u ogledalo, puderiše i bavi  se  svojim  poslovima  pošto  su  njeni šefovi retko tu. Često ne shvati šta je tamo rečeno već odsutno pritisne pogrešno dugme koje odštampa jedan stereotip umesto drugog. Šta ju je briga - direktori tako retko dolaze!

Isto kao što direktori  razgovaraju između sebe pomoću nje, tako rade i sa ljudima izvana. Sve što ulazi i izlazi mora biti deko­ dirane i rekodirano. Njen je posao da dekodira i rekodira cclokupnu komunikaciju između direktora, a onda da je prosledi do njenog odredišta. Isto je sa svom prispelom korespon­ dencijom; ako je adresirana na jednog od direktora ona je prosleđujc u prikladnom kodu. Ipak, ona često greši i šalje nešto

pogrešno  kodirano  jednom  od  njih.  Ona  ništa  ne  shvata  i  ne razume. To je približna slika stanja poslova.

Ta kancelarija je naš formativni aparat, a daktilografkinja predstavlja naše obrazovanje, naše automatske, mehaničke pogle­ de, lokalne klišee, teorije i mišljenja koji su se formirali u nama. Daktilografkinja nema ništa zajedničko sa centrima, a zaista čak ni sa formativnim aparatom. Ali radi tamo, a ja sam vam objasnio šta ta devojka znači. Obrazovanje nema ništa sa centrima. Dete se podiže na ovaj način: ,,Ako se neko rukuje sa tobom, uvek moraš ovako stajati." Sve to je potpuno mehaničko - u tom  slučaju, moraš to učiniti. A jednom ustanovljeno tako i ostaje. Odrasli je isti. Ako mu neko stane na žulj uvek reaguje na isti način. Odrasli su kao deca, deca kao odrasli: svi oni reaguju. Mašina radi i nasta- viće da radi na isti način hiljadu godina odavde.

Vremenom se prikupila velika količina etiketa na policama kancelarije. Što čovek duže živi to je veći broj polica u kancelariji. Tako je uređeno da se sve etikete slične vrste čuvaju u jednom ormanu. Tako kad pristigne zahtev daktilografkinja  počinje  da traži odgovarajuću etiketu. Da bi to uradila mora ih izvaditi, pregledati i sortirati dok ne pronađe pravu. Mnogo toga zavisi od njene urednosti i u kom stanju čuva kartoteku etiketa. Neke su daktilografkinje metodične; neke nisu tako metodične.  Neke  ih drže razdvojene, druge ne. Jedna može staviti pristigli zahtev u pogrešnu fioku, druga ne. Jedna pronalazi etiketu odmah, druga dugo traži i dok traži sve ili izmeša.

Naše takozvane misli nisu ništa drugo nego te etikete izvađene iz ormana. Ono šta mi zovemo mislima nisu misli, mi nemamo misli: imamo različite etikete, kratke, skraćene,  duge - ali ništa sem etiketa. Te se etikete premeštaju sa jednog mesta na drugo. Zahtevi koji nam stižu spolja su ono šta primamo kao utiske. Ta ispoljavanja, zahtevi, ne dolaze samo spolja već i iz  različitih mesta iznutra. Sve to mora biti rekodirano.

Sav ovaj haos je ono šta mi zovemo našim mislima i asocija­ cijama. U isto vreme čovek zaista misli. Svaki centar misli. Ove misli, ako ih ima uopšte i ako dospevaju do formativnog aparata,

dotiču ga samo u obliku podsticaja i onda se rekonstruišu, ali je rekonstrukcija mehanička. A to je tako u najboljim slučajevima, pošto po pravilu neki centri gotovo da nemaju nikakva sredstva za komunikaciju sa formativnim aparatom. Zahvaljujući neisprav­ nim vezama poruke se ili ne prenesu uopšte ili se prenesu u iskrivljenom obliku. Ali to ne dokazuje odsustvo misli. U svim centrima rad se nastavlja, postoje misli i asocijacije, ali one ne dospevaju do  formativnog aparata pa se tako ne ispoljavaju. Niti mogu biti poslate u drugom pravcu - to jest, od formativnog apa­ rata ka centrima - a iz istog razloga ne mogu tamo dospeti izvana.

Svako ima centre; razlika se nalazi jedino u količini materijala koji sadrže. Neko ima više, neko manje. Svako ima nešto, razlika je jedino u kvantitetu. Ali su centri isti kod svakoga.

Čovek se rodi kao prazan orman ili skladište. Onda materijal počinje da se prikuplja. Mašina radi slično kod svakoga; osobine centara su iste, ali, zahvaljujući njihovoj prirodi i životnim uslovi- ma, karike, veze između centara, razlikuju se po stepenu osetlji- vosti, grubosti ili finoći.

Najprimitivnija i najpristupačnija je veza između pokretnog centra  i  formativnog  aparata.   Ova  je  veza  najgrublja,  najviše

„čujna", najbrža, najpunija i najbolja. Slična je velikoj cevi (mislim ovde ne na centar sam nego na vezu). Najbrže se oblikuje  i najbrže se popunjava. Smatra se da je druga veza ona sa seksu­ alnim centrom. Treća - veza sa emocionalnim centrom. Četvrta - veza sa intelektualnim centrom.

Tako količina materijala i stepen funkcionisanja ovih veza stoji u toj gradaciji. Prva veza postoji i funkcioniše kod svih ljudi; asocijacije se primaju i ispoljavaju. Druga veza, ona sa seksualnim centrom, postoji kod većine ljudi. Prema tome najviše ljudi živi sa prvim i drugim centrom - njihov sav život, sve njihove percepcije i ispoljavanja dolaze iz ovih centara i izviru u njima. Ljudi kod kojih je emocionalni centar povezan sa formativnim aparatom su u manjini, i u njihovom slučaju sav njihov život i ispoljavanja protiču kroz njega. Ali gotovo da nema nikog kod koga radi intelektualni centar.

Ako bismo čovekova ispoljavanja u životu klasifikovali u skladu sa njihovim kvalitetom i uzrokom, našli bismo sledeću proporciju: 50 procenata njegovih životnih ispoljavanja i opažanja pripada pokretnom centru, 40 procenata seksualnom centru i 10 procenata emocionalnom centru. Mada smo površno gledajući uobičajili da pridajemo visoku vrednost ovim ispoljavanjima emo­ cionalnog centra i dajemo visoko zvučna imena njihovim dolas­ cima i odlascima, dodeljujući im uzvišeno mesto.

U svakom slučaju do sada smo govorili o našoj situaciji kao da je najbolja. Sa nama stvari stoje mnogo gore. Ako intelektualni centar ima kvalitet br.l, emocionalni kvalitet br.2, seksualni centar kvalitet br.3, i pokretni centar kvalitet br.4, onda u najboljem slučaju imamo veoma malo od drugog kvaliteta, više  trećeg  i dosta četvrtog kvaliteta, posmatrajući ih sa tačke gledišta istinski vrednog. U stvarnosti, međutim, više od 75 procenata naših životnih ispoljavanja i opažanja se odigravaju bez ikakve poveza­ nosti uopšte, sasvim kroz tu unajmljenu službenicu, koja, kad izađe, ostavlja iza sebe samo mašinu.

Počeo sam sa jednom stvari a završio govoreći o drugoj. Vrati­ mo se onom šta sam mislio da kažem o formativnom aparatu.

Tz   nekog  razloga   oni   koji  dolaze  na  predavanja  takođe  ga nazivaju centrom. Ali da  bismo razumeli ono šta sledi neophodno je  da  razjasnimo  da  to  nije  centar.  On  je  jednostavno  izvestan organ, iako  je i  on mozak.  Kako  njegova  materija  tako  i njegova struktura   su   potpuno  različiti   od   onog  šta  mi  zovemo   živim centrom.  Ovi  živi centri, ako  ih  uzmemo  pojedinačno, po  sebi  su životinje  i  žive  kao  odgovarajuće  životinje.  Ovaj  je mozak  crva;  a ovaj  je  mozak  ovce.  Postoje  životinje  koje  imaju  nešto   slično. Ovde  su  mozgovi  različitog  stepena  finoće  prikupljeni  u  jedan. Postoje  organizacije  sa jednim  mozgom i sa  dva mozga.  Tako  da svaki  od  ovih  mozgova  u  jednoj  pojedinačnoj   organizaciji  dela kao pokretni centar  -  kao  duša.  Om su  nezavisni.  Čak i ako  žive na  jednom i istom  mestu  oni  mogu  i  zaista  i  postoje  nezavisno. Svaki   ima   sopstvene   osobine.   Neki   ljudi   žive   pokrenuti   sad jednim,  sad  drugim.  Svaki  mozak ima  određeno,  nezavisno  speci-

fično postojanje. Ukratko, u skladu sa kvalitetom njegove mate­ rije, svaki može biti nazvan pojedinačnim bićem, dušom.

Kohezija, postojanje, imaju svoje sopstvene zakone. Sa tačke gledišta njegove materijalnosti, u skladu sa zakonom kohezije, formativni aparat je organizam. U centrima, život,  asocijacije, uticaj i postojanje su psihički, dok su kod formativnog aparata sve njegove osobine, kvaliteti, njegovo postojanje, organski.

(Povreda, bolest, lečenje bolesti, disharmonija su fizički. Posledica, uzrok, kvalitet, stanje, promena su psihički.)

Onima koji su čuli za gustinu inteligencije mogu reći da seksualni centar i pokretni centar imaju odgovarajuću gustinu inteligencije, dok formativni aparat nema tu osobinu. Akcija ovih centara i njihova reakcija podjednako su psihičke, dok su kod formativnog aparata obe materijalne. Prema tome naše mišljenje, naše takozvane misli - ako uzrok i posledica ovog mišljenja leže u formativnom aparatu - su materijalne. Nevažno je koliko razno­ liko naše mišljenje može biti, nevažno koju etiketu nosi,  koji izgled preuzima, koje visoko zvučno ime ima, vrednost ovog mišljenja je prosto materijalna. A materijalne stvari su, na primer, hleb, kafa, činjenica da mi je neko stao na žulj, pogledao sa strane ili direktno, ogrebao po leđima i sl. Kad bi taj materijal, kao što je bol u žulju, itd, bio odsutan ne bi bilo mišljenja.

Umoran  sam.

Pariz, avgust 1922.