G. I. Gurđijev

POGLEDI IZ STVARNOG SVETA

Rani govori Gurđijeva održani u Moskvi, Esentukiju, Tiflisu,

Berlinu,Londonu, Parizu, Njujorku i Čikagu, po sećanju njegovih učenika

Naslov originala: Views forom fhe Real World Early Talks in Moscow, Essentuki, Tiflis, Berlin, London, Paris, New York and Chicago

As Recollected by His Pupils

UVOD

Gurđijev postaje dobro poznat kao nosilac novog toka misli o čovekovoj situaciji, koja se ustanovila kroz vekove u prelomnim vremenima ljudske istorije.

Četvrt veka posle smrti, njegovo se ime izdiglo iznad mnoštva glasina i danas je prepoznat kao velika duhovna snaga, kao onaj koji je jasno video smer koji zauzima moderna civilizacija i koji se prihvatio rada iza kulisa radi pripreme ljudi na Zapadu da otkriju za sebe i eventualno rašire medu čovečanstvom neospornu činje­ nicu da je Biće jedina neuništiva stvarnost.

Obrisi njegovog života su poznati čitaocima njegove druge i treće serije, Susreti sa izuzetnim ljudima (objavljeno 1963) i Život je stvaran samo kada "Ja jesam" (privatno objavljeno 1975).

Rođen na granici Rusije i Turske 1877. "u čudnim, skoro biblijskim okolnostima", njegovo obrazovanje u vreme dečaštva nije mu dalo odgovor na brojna pitanja, pa je kao mladić krenuo u potragu za ljudima koji su postigli potpuno poznavanje ljudskog života. Njegova rana putovanja po neidentifikovanim mestima Centralne Azije i Srednjeg Istoka potrajala su dvadeset godina.

Po povratku počeo je da okuplja učenike u Moskvi uoči prvog svetskog rata i nastavio je rad sa malim delom sledbenika dok se selio, tokom godina ruske revolucije, do Esentukija na Kavkazu, zatim preko Tiflisa, Konstantinopolja, Berlina i Londona do Chateau du Prieure-a blizu Pariza, gde je ponovo, u širem obimu, otvorio institut za harmoničan razvoj čoveka, 1922. godine. Posle njegove prve posete Americi 1924. saobraćajna nezgoda prekinula

 

je dalje planove vezane za Institut. Od 1924. do 1935. usmerio je svu svoju energiju na pisanje.

Ostatak života proveo je u intenzivnom radu, uglavnom sa francuskim učenicima u Parizu gde je, nakon potpune pripreme za posthumno izdavanje u Njujorku i Londonu njegove prve serije, Belzebubove priče sa unukom, umro 1949.

U čemu se sastoji njegovo učenje? I da li je svakom razumljivo?

Pokazao je da evolucija  čoveka - tema istaknuta u naučnom mišljenju u njegovoj mladosti - ne može da se dostigne  kroz uticaje na mase već da je rezultat individualnog unutrašnjeg rasta; da je takav unutrašnji početak bio cilj svih religija, svih Puteva, ali zahteva direktno i precizno znanje menjanja shodno kvalitetu unutrašnje svesti svakog čoveka: znanje koje je bilo sačuvano na mestima koja je posetio, ali koje može biti dostignuto samo uz iskusno vođenje kroz dugotrajno samoproučavanje i "rad na sebi".

Kroz redosled njegovih ideja i vežbe koje je brzo  menjao, umovi svih koji bi došli k njemu postajali su otvoreni za naj­ potpunije nezadovoljstvo sobom i istovremeno za ogromnu skalu svojih unutrašnjih  mogućnosti,  na  takav  način  koji  niko  od  njih ne bi nikad više zaboravio.

Prikaz učenja koji je Gurđijev dao u Belzebubovim pričama je unutrašnje pretraživanje panorame celokupne istorije ljudske kulture, od stvaranja života na planeti, preko uspona i padova civilizacija do modernih vremena.

Srećom, postoje zapisi njegovih izvornih reči i neposrednih uputstava datih u razgovorima, govorima i predavanjima u Prieure-u, i tokom putovanja iz jednog grada u drugi sa učeni­ cima, često u teškim uslovima. To su govori sadržani  u  ovoj knjizi.

Sastoje se od beleški sa predavanja sakupljenih po sećanju onih koji su ih slušali i potom verno zapisali. Čuvane kao blago i pažljivo štićene od zloupotrebe, čak se i činjenica postojanja ovih beleški saznavala postepeno.

 

Nekompletne kakve jesu, čak fragmentarne u nekim sluča­ jevima, njihova zbirka je autentično tumačenje Gurđijevo g pristupa radu na sebi, onako kako je izlagan učenicima u potrebnom trenutku. Štaviše, čak i u ovim beleškama po sećanju, upadljivo je da je bez obzira na raznolikost slušalaca - u nekim slučajevima, ljudi dugo bliskih njegovoj ideji, u drugim ljudi pozvanih da se sretnu sa njim prvi put - uvek prisutan isti ljudski ton glasa, isti čovek izaziva jedan prisan odgovor u svakom od slušalaca.

U predgovoru prvom izdanju knjige, Jeanne de Salzmann, koja je provela trideset godina sa Gutđijevim od 1919. u Tiflisu do njegove smrti, i učestvovala u svim stadijumima njegovog rada, čak bivajući odgovorna za grupe poslednjih deset  godina njegovog života izjavljuje da:

,,Danas, kad se Gurđijevljevo učenje izučava i praktikujc od značajnog broja istraživačkih grupa u Americi, Evropi i  čak  i Aziji, izgleda poželjno da se baci svetio na fundamentalnu karakteristiku njegovog učenja, tj, da dok je tražena  istina uvek bila ista, forme kroz koje je pomagao učenicima da je dosegnu služile su samo za određeno vreme. Čim bi se novo razumevanje postiglo promenila bi se forma.

Čitanja, govori, diskusije i proučavanja, koji su bili glavna osobina rada za određeno vreme i stimulisali razum do tačke otvorenosti ka potpuno novom načinu gledanja, bili bi iz jednog ili drugog razloga odjednom odbačeni.

To bi zateklo učenika. Šta je njegov intelekt postao sposoban da razume sad se moralo iskusiti kroz osećanje.

Neočekivane okolnosti su ostvarivane radi prekidanja navika, jedina mogućnost suočavanja sa novom situacijom postojala je kroz duboko samoispitivanje, uz potpunu iskrenost koja jedina može promeniti kvalitet ljudskog osećanja.

Zatim se od samog tela tražilo da sakupi svu energiju  svoje pažnje da bi se usaglasilo sa poretkom kome treba da  služi.

Posle tog iskustva čovek je mogao da prati njegov kurs na drugom  nivou.

 

Kao što je sam Gurđijev obično govorio: 'Svi delovi koji čine ljudsko biće moraju biti obaveštcni  -  obavešteni  na  jedini  način koji je odgovarajući za svakog od njih  -  inače  će  razvoj  biti naopak i neće moći da napreduje.'

Ideje su bile poziv, poziv za drugi svet, poziv od onog ko zna i ko je u stanju da nam pokaže put, Ali transformacija ljudskog bića zahteva nešto više. Ona može biti postignuta samo ako postoji stvarni susret između svesne sile koja se spušta i potpunog predavanja koje mu odgovara. To dovodi do fuzije.

Novi život tada može da se pojavi kroz novi skup okolnosti koje samo neko ko ima objektivnu svest može stvoriti i razviti.

Ali da bi to razumeo pojedinac mora proći sve etape tog razvoja. Bez tog iskustva i razumevanja rad će izgubiti efektivnost i okolnosti će biti pogrešno interpretirane; neće biti date u pravom trenutku i situacije i napori će ostati na nivou običnog života, beskorisno se ponavljajući."

Odbljesci istine je prikaz razgovora sa Gurđijevim zapisan od strane moskovskog učenika 1914. koji je spomenuo P.  D. Uspenski u U potrazi za čudesnim. To je prvi - verovatno i jedini - primer niza eseja o Gurđijevljevim idejama koje je zamislio u tom periodu. Njegov autor je nepoznat.

Govori su upoređivani i ponovo  grupisani  uz  pomoć  gđe Tomasa de Hartmana, koja je od 1917.  prisustvovala  svim susretima  i  tako  mogla  garantovati njihovu autentičnost.

Zapaziće se da su delovi nekih govora (uključujući one koji počinju sa  „Za precizno proučavanje",  „Na sva moja  pitanja" i

,,Dve reke") u stvari izrazi materijala koje je Gurđijev kasnije iskoristio u samo malo drugačijem obliku kad je pisao poslednje poglavlje Belzebubovih priča svom unuku.

Neki od Aforizama bili su publikovani ranije za račun života u Prieure-u. Bili su ispisani specijalnim pismom, znanim samo učenicima, na zidovima Studijske kuće gde su održavani govori.

 

BELEŠKA IZDAVAČA 1

Odbljesci istine je prikaz, koji je napisao jedan od njegovih ruskih učenika, po poseti Gurđijevu u blizini Moskve pre Revolucije. To je prvi verovatno i jedini iz niza eseja o Gurđijevljevim idejama za koje ju on dao odobrenje da članovi njegovog kruga u Moskvi 1914. treba da pišu. Autor je nepoznat i, prekinut ruskom re­ volucijom, Gurđijev se preselio na Kavkaz i projekat je bio napušten. Ali ovaj esej je čitan povremeno u Moskvi kao uvod za ljude koji dolaze kod Gurđijeva prvi put, kako je zapisao P. D. Uspenski u U potrazi za čudesnim.

Govori su sećanja na razgovore koji su se održavali skoro svake večeri između Gurđijeva i nekolicine posvećenih  sledbenika, tokom selidbe Instituta za harmoničan razvoj čoveka, u najtežim okolnostima, od Esentukija na Kavkazu do Tiflisa, Konstan- tinopolja, Berlina, Londona i konačno Chateau du Prieure-a, u Fontenblou, blizu Pariza; i takođe iz zatvorenih predavanja koje je držao tokom nekoliko poseta Americi.

Nažalost, taj dragoceni materijal nije direktan prepis Gurđijevljevih reči. Da bi pomogao učenicima da postignu stanje slobodne pažnje neophodne za razmenu sa njim na susretima, Gurđijev nije dozvoljavao da se vode beleške dok teku njegovi govori. I pored toga, nekoliko dalekovidih slušalaca - sa zadiv­ ljujućom snagom pamćenja i u najvećem broju slučajeva bez Gurđijevljevog znanja - beležili su posle bilo sami ili sa još nekim sve šta su čuli. Beleške koje su sačuvali različiti ljudi postepeno su prikupljane,  upoređivane,  prerađivane  gde  je  bilo  potrebno  i

1                                      Beleška             engleskog             izdavača

 

proveravane čitanjem naglas nekima od onih koji su slušali originalne govore.

Nekompletne kakve jesu, čak fragmentarne u nekim sluča­ jevima, one su autentično tumačenje Gurđijevljevog pristupa radu na sebi, onako kako je izlagano učenicima u potrebnom trenutku.

Zapaziće se da su delovi nekih govora (uključujući one koji počinju sa „Za precizno proučavanje", „Na sva moja pitanja"  i

„Dve reke") u stvari izrazi materijala koje je Guuđijev kasnije iskoristio u samo malo drugačijem obliku kad je pisao poslednje poglavlje „Od autora" Belzebubovih priča svom unuku.

Neki od Aforizama bili su publikovani ranije za račun života u Prieure-u. Bili su ispisam specijalnim pismom, znanim samo učenicima, na zidovima Studijske kuće gde su održavani govori.

 

I

1914.