Počeo sam da vežbam slušanje „zvukova sveta“ i radio sam to dva meseca, kako mi je don Huan odredio. U početku mi je bilo veoma teško da slušam, a da ne gledam, ali mi je još teže bilo da ne razgovaram sam sa sobom. Kad je drugi mesec tih vežbi bio pri kraju, mogao sam na kratko da isključim svoj unutrašnji dijalog, a takođe i da obratim pažnju na šumove i zvuke.

Stigao sam don Huanovoj kući 10. novembra 1969. u 9 časova. „Trebalo bi da odmah pođemo na onaj put“, rekao mi je čim sam stigao.

Odmorio sam se jedan sat i onda smo kolima pošli prema niskim padinama planina na istočnoj strani. Ostavili smo kola kod jednog njegovog prijatelja koji živi u tom kraju i produžili pešice u planine. Don Huan je spakovao u ranac slani keks i burek za mene. Imali smo dovoljno hrane za jedan do dva dana. Pitao sam don Huana da li treba više da ponesemo. Odmahnuo je glavom odrično.

Pešačili smo celo prepodne. Dan je bio dosta topao. Nosio sam čuturicu vode i sam sam je gotovo svu popio. Don Huan je pio samo u dva navrata. Kad vode više nije bilo, rekao mi je da mogu slobodno da pijem vodu iz potoka na koje smo nailazili. Smejao se što se ustežem od toga. Ali ubrzo je moja žeđ nadvladala strah.

Rano posle podne zastali smo u jednoj manjoj dolini u podnožju brda obraslih bujnim zelenilom. Iza tih brda, u pravcu istoka, visoke planine ocrtavale su se prema oblačnom nebu.

„Možeš da razmišljaš, možeš i da pišeš o onome što razgovaramo ili o onome što ćeš zapaziti, ali ništa ne smeš reći o mestu na kome se nalazimo“, reče on.

Odmarali smo se neko vreme, a onda je on iz nedara izvadio neki svežanj. Odvezao ga je i pokazao mi svoju lulu. Napunio je glavu lule mešavinom za pušenje, kresnuo šibicu i zapalio jednu suvu grančicu, gurnuo zapaljeno drvce u lulu i naredio mi da pušim. Bilo je teško upaliti lulu bez žara; morali smo da zapalimo više grančica dok mešavina najzad nije počela da gori.

Kad sam popušio lulu, rekao mi je da smo tu došli zato da bih ja otkrio koju vrstu divljači treba da lovim. Brižljivo mi je ponovio tri-četiri puta da je za mene sada najvažnije da nađem neke rupe. Naglašavao je reč „rupe“ i rekao da čarobnjak u njima može naći najraznovrsnije poruke i uputstva.

Hteo sam da ga pitam kakve su to rupe; don Huan je, izgleda, naslutio moje pitanje pa je rekao da ih je nemoguće opisati i da one spadaju u oblast „viđenja“. Ponovio je više puta, u raznim vremenskim razmacima, da treba svu svoju pažnju da usmerim na osluškivanje šumova i da se svim silama trudim da između njih pronađem te rupe. Rekao je i to da će četiri puta svirati na svom „duholovcu“. Ti jezivi zvuci treba da mi posluže kao vodič prema onom savezniku koji me dočekao dobrodošlicom; taj će mi saveznik dati poruku koju tražim. Don Huan dodade da treba budno da pazim na sve, jer on nema pojma o tome u kom će mi se obličju saveznik ukazati.

Pažljivo sam osluškivao. Sedeo sam leđima naslonjen na stenu u brdu. Osetio sam blagu obamrlost. Don Huan me upozori da ne zatvaram oči. Počeo sam da osluškujem i mogao sam da razaznam zvižduk ptica, šuštanje lišća na vetru, zujanje insekata. Kad sam svu pažnju usmerio na te zvuke, razabrao sam četiri razne vrste ptičjeg zviždanja. Mogao sam da razlikujem i brzine vetra; mogao sam pored toga i da čujem šuštanje tri vrste lišća. Zujanje insekata bilo je fantastično. Bilo je tako mnogo raznog zujanja da ga nisam mogao ni izbrojati, niti tačno razlikovati.

Utonuo sam u čudan svet zvukova kao nikad u životu. Počeo sam da klizim na svoju desnu stranu. Don Huan načini pokret kao da želi da me zadrži da ne padnem, ali ja sam se sam ispravio pre njegove pomoći. Uspravio sam se i opet tako sedeo. Don Huan me je pomerao sve dok me nije namestio tako da sam leđima bio naslonjen na pukotinu u steni iza sebe. Uklonio je kamenčiće ispod mojih nogu i potiljak mi prislonio uz stenu.

Zapovedio mi je da gledam u planine na jugoistoku. Upravio sam pogled u daljinu, ali on mi je rekao da ne treba da zurim, nego da gledam polako, s jednog kraja na drugi, u brda pred sobom i rastinje po njima. Ponavljao je neprestano da treba svu svoju pažnju da usredsredim na slušanje.

Sad zvuci opet počeše da se ističu. Nije stvar bila toliko u tome što sam želeo da ih čujem, koliko u tome što su mi se oni nametali i prisiljavali me da ih pažljivo osluškujem. Lišće je šuštalo na vetru koji je duvao visoko iznad drveća, a onda se spuštao u dolinu u kojoj smo bili. Padajući niže, dodirivao je prvo visoke jele; taj šum je bio naročit — rekao bih bogat, hrapav, pun šum. Zatim je vetar udarao u žbunje i lišće je šumelo kao da je tu puno nekakvih malih stvari na okupu; bio je to melodičan šum koji se nametao i sav me zaokupljao. Činilo se da je kadar da sve drugo potisne. Nije mi bio prijatan. Osetih se nelagodno jer mi je palo na um da i sam ličim na šum tog žbunja — zakeram i zahtevam nešto. Taj šum me je toliko podsećao na mene da sam ga omrznuo. Zatim sam čuo kako se vetar valja po zemlji. To više nije bilo šuštanje, nego je pre ličilo na zviždanje ili ravnomerno zujanje. Slušajući tako šumove koje je vetar proizvodio, shvatio sam da se sva tri zbivaju istovremeno. Čudio sam se kako sam mogao da ih pojedinačno razaznam, kad sam opet začuo zviždanje ptica i zujanje insekata. U jednom trenutku čuo sam samo one šumove vetra, a u sledećem se mojoj pažnji odjednom nametnula džinovska reka drugih zvukova. Logično, svi ti zvuci morali su biti emitovani i za ono vreme kad sam čuo samo vetar.

Nisam mogao da prebrojim sve zvižduke ptica ni zujanje insekata, ali bio sam uveren da slušam svaki taj pojedini zvuk u trenutku kad nastaje. Svi zajedno, oni su sačinjavali neobično veliki red. Ne mogu to nazvati nikako drugačije osim „red“. To je bio sistem šumova koji su imali svoju šemu, to jest svi su se zvuci čuli u sekvencama.

Onda sam čuo usamljen, dug vapaj. Zadrhtao sam od njega. Za trenutak ne ču se ni jedan drugi šum i dolinom je zavladala mrtva tišina sve dok odjeci tog krika nisu doprli do granica doline, a onda se opet čuše šumovi i zvuci. Posle kraćeg pažljivog slušanja, učini mi se da sam shvatio don Huanovo uputstvo da pazim na rupe između šumova. U šemi zvukova nalazio se i prazan prostor između njih! Na primer, specifični zvižduci ptica bili su ritmični i između njih su bile pauze, a tako je bilo i sa svim drugim zvucima koje sam opažao. Šuštanje lišća bilo je nalik na lepak koji je sve to povezivao u homogeno zujanje. Stvar je bila u tome što je ritam svakog tog zvuka činio jedinicu u opštoj šemi zvukova. Tako su prostori ili pauze između zvukova, ako sam pazio na njih, bili rupe u toj strukturi.

Čuo sam opet prodorni krik don Huanovog duholovca. Nisam se trgnuo, ali su za časak svi drugi zvuci utihnuli i taj trenutak sam opazio kao rupu, veoma veliku rupu. Tačno u tom času prebacio sam pažnju sa slušanja na gledanje. Gledao sam u grupu onižih brda obraslih bujnim zelenilom. Silueta tih brda bila je takva da se, s mesta sa koga sam je posmatrao, činilo da na padini jednog od tih brda postoji neka rupa. To je bio prostor između dva brda i meni se učinilo da kroz taj procep vidim tamnu, sivu boju planina u daljini. Za trenutak nisam znao šta je to. Činilo se da je ta rupa u koju gledam, u stvari, „rupa“ u šumovima i zvucima. Onda se zvuci opet začuše, ali vizuelna slika one ogromne rupe ostade. Ubrzo potom još sam jasnije razaznao šemu zvukova, njihov red i raspored pauza u njima. Moj um je bio kadar da razlikuje mnoge pojedinačne zvuke u tom ogromnom broju šumova. Mogao sam, u stvari, da pratim sve te zvuke tako da je svaka pauza između njih bila jasno određena rupa. U datom trenutku sve su se te pauze iskristalisale u mojoj svesti i postale neka vrsta čvrste rešetke. Ja je nisam ni video ni čuo. Osećao sam je nekim neznanim delom svog bića.

Don Huan opet okinu svoju strunu; zvuci utihnuše kao i ranije, načinivši veliku rupu u strukturi zvukova. Međutim, ta rupa se ovog puta slila sa onom rupom među brdima u koju sam gledao; prosto kao da je jedna poklopila drugu. Taj utisak da vidim obe rupe trajao je dovoljno dugo da sam mogao da vidim-čujem kako se one uklapaju jedna u drugu. Onda se opet čuše i drugi zvuci i struktura njihovih pauza postala je neobična – gotovo sam mogao da je vidim. Počeo sam vizuelno da opažam zvuke dok su stvarali određene šare, a onda su sve te šare poklapale predeo oko mene isto onako kako sam video one dve velike rupe kad su se uklapale jedna u drugu. Nisam ni gledao ni slušao na uobičajeni način. Činio sam nešto što je bilo sasvim drugačije, ali što je u sebi sadržalo karakteristike i jednog i drugog. Moja pažnja je bila usredsređena na onu veliku rupu u brdima. Osećao sam da je čujem i da je istovremeno vidim. Privlačila me je. Dominirala je mojim poljem opažaja i svaka pojedina šara zvukova koja se uklapala u neki deo predela oko mene bila je vezana za tu rupu.

Još jednom sam čuo onaj jezivi vapaj don Huanovog duholovca; svi drugi zvuci utihnuše; dve velike rupe kao da se odjednom osvetliše i ja opet ugledah onu uzoranu njivu; saveznik je stajao na njoj kao i onda kad sam ga prvi put video. Ceo taj prizor postade veoma jasno osvetljen. Video sam ga dobro, kao da je na pedesetak koraka od mene. Nisam mogao da mu vidim lice, jer je bilo pokriveno šeširom. Onda on pođe prema meni, dižući lagano glavu u hodu; već sam gotovo video njegovo lice i to me strahovito uplašilo. Znao sam da ga moram smesta zaustaviti. Neka čudna plima ispuni moje telo, a onda sam osetio da iz mene teče „moć“. Želeo sam da okrenem glavu na stranu da bih prekinuo tu viziju, ali nisam mogao. U tom kritičnom trenutku nešto mi je palo na um. Shvatio sam na šta je don Huan mislio kad je govorio da su predmeti sa „puta sa srcem“ štitovi. Postojalo je nešto čime sam želeo da se bavim otkad znam za sebe, nešto što me je veoma zanimalo i sasvim obuzimalo, nešto što me ispunjavalo velikim spokojstvom i radošću. Znao sam da me saveznik ne može savladati. Okrenuo sam glavu bez ikakve teškoće pre nego što sam mu video celo lice.

Opet čuh sve druge zvuke; oni iznenada postadoše veoma glasni i piskavi, kao da se zaista ljute na mene. Njihove šare se izgubiše i oni se pretvoriše u amorfan konglomerat oštrih, bolnih krikova. U ušima mi je zujalo od njihovog pritiska. Činilo mi se da će mi glava pući. Ustao sam i poklopio uši dlanovima.

Don Huan mi je pomogao da dođem do jednog potočića, da svučem odeću, a onda me valjao u toj vodi. Prisilio me je da ležim na gotovo sasvim suvom dnu tog potoka, a onda je šeširom zahvatao vodu i prskao me. Pritisak u mojim ušima veoma je brzo opadao i bilo je dovoljno samo nekoliko minuta da se „operem“. Don Huan me pogleda, klimnu glavom u znak odobravanja i reče da sam veoma brzo opet „očvrsnuo“. Obukao sam se, i on me ponovo odvede do onog mesta na kome sam sedeo. Osećao sam se veoma snažan, živahan i glava mi je bila sasvim bistra.

Želeo je da čuje sve u tančine o mojoj viziji. Rekao je da čarobnjaci koriste „rupe“ u zvucima da bi otkrili određene stvari. Čarobnjakovi saveznici im otkrivaju komplikovane stvari pomoću tih rupa u zvucima. Nije hteo ništa pobliže da mi kaže o tim „rupama“ i izvrdavao je da odgovori na moja pitanja, rekavši da bi meni to saznanje moglo samo da škodi pošto nemam saveznika.

„Za čarobnjaka je sve značajno“, reče on. „Zvuci imaju svoje rupe, a tako i sve ostalo oko tebe. Obično čovek nije dovoljno brz da uhvati te rupe, pa zato prolazi kroz život bez zaštite. Crvi, ptice, drveće — sve to može da nam kaže štošta o čemu mi i ne sanjamo, kad bismo bili dovoljno brzi da uhvatimo njihove poruke. Dim nam može dati tu brzinu s kojom ih možemo uhvatiti. Ali mi moramo biti u dobrim odnosima sa svim živim bićima na ovom svetu. Zato moramo da govorimo biljkama koje nameravamo da ubijemo i moramo im se izviniti što ćemo im naneti bol; isto tako moramo postupiti i sa životinjama koje smo naumili da lovimo. Poželjno je da uzmemo samo onoliko koliko nam treba, inače će se biljke, životinje i crvi koje smo ubili okrenuti protiv nas i navući će bolest i nesreću na nas. Ratnik je toga svestan pa nastoji da ih umilostivi, tako da mu u času kad vidi kroz rupe, drveće, ptice i crvi daju poruke pune istine.

Ali ništa od svega toga sad nije važno. Važno je to što si video saveznika. To je tvoja lovina! Rekao sam ti da idemo nešto da lovimo. Mislio sam da će to biti neka životinja. Očekivao sam da ćeš videti životinju koju treba da lovimo. Ja sam video divljeg vepra; moj duholovac je divlji vepar.“

„Hoćeš time da kažeš da je tvoj duholovac načinjen od divljeg vepra?“

„Ne! U čarobnjakovom životu ništa nije načinjeno ni od čega drugog. Ako je nešto uopšte bilo šta, onda je to što jeste. Da poznaješ divlje veprove, znao bi da je i moj duholovac takav vepar.“

„Šta je duholovac?“

„To je jedna struna. Pomoću nje mogu da dozovem saveznike, ili svog ličnog saveznika, ili mogu da dozovem izvorske, rečne ili planinske duhove. Moj je divlji vepar, pa i urlikne kao vepar. Dvaput sam se njim poslužio u vezi s tobom da bih dozvao izvorskog duha da ti pomogne. Duh ti je došao isto ovako kako ti je danas došao saveznik. Ali ti ga nisi mogao videti jer nisi imao potrebnu brzinu; međutim, kad sam te onog dana odveo u klanac i posadio na kamen, znao si da je duh gotovo sasvim na tebi, da te pritisnuo, iako ga nisi video. Ti duhovi pomažu čoveku. Teško je vladati njima, a mogu biti i opasni. Potrebna je besprekorna volja da bi ih čovek držao na bezbednom odstojanju.“

„Kako oni izgledaju?“

„Drugačije svakom čoveku, kao uostalom i njegovi saveznici. Tebi bi saveznik, verovatno, ličio na nekog čoveka koga si nekada poznavao, ili na nekoga ko će ti se uvek činiti poznat — takva je tvoja priroda. Sklon si misterijama i tajnama. Ja nisam kao ti i zato je saveznik za mene uvek nešto sasvim određeno.

Izvorski duhovi se nalaze na naročitim mestima. Onaj koga sam dozivao da ti pomogne bio je duh koga poznajem. Pomogao mi je mnogo puta. On boravi u onom klancu. U vreme kad sam ga dozvao da ti pomogne, ti nisi bio jak i duh te čvrsto zgrabio. To nije bila njegova namera — oni nemaju nikakvih namera — ali ti si tamo ležao veoma slab, slabiji nego što sam pretpostavljao da si. Posle toga te duh zamalo nije odmamio u smrt; u onoj vodi, u kanalu, ti si bio fosforescentan. Duh te uhvatio na prepad i samo je malo trebalo pa da podlegneš. Kada duh jednom tako postupi, on se kasnije uvek vraća po svoju žrtvu. Siguran sam da će opet doći po tebe. Nažalost, tebi je potrebna voda da bi ponovo postao čvrst posle pušenja one mešavine, i zbog toga si u veoma nepovoljnom položaju. Ako se ne okupaš u vodi, ti ćeš verovatno umreti, ali ako se okupaš, duh će te uzeti.“

„Mogu li se poslužiti vodom na nekom drugom mestu?“

„To ništa ne menja. Izvorski duh iz blizine moje kuće može da te prati ma kuda pošao, osim ako imaš duholovca. Zato ti ga je saveznik i pokazao. Rekao ti je da je potrebna ta naprava. On ju je omotao oko svoje leve ruke i došao ti je pošto ti je pokazao klanac. Danas je opet želeo da ti pokaže duholovca, kao i prvi put kad si ga video. Pametno si postupio što si ga prekinuo; saveznik je išao suviše brzo za tvoju snagu i direktan sudar s njim mogao bi te teško ozlediti.“

„Kako sad mogu da dođem do duholovca?“

„Izgleda da će ti ga dati sam saveznik.“

„Kako?“

„Ne znam. Moraćeš da odeš k njemu. On ti je već rekao gde treba da ga tražiš.“

„Gde?“

„Tamo gore u onim brdima gde si video rupu.“

„Hoću li ja tamo tražiti samog saveznika?“

„Nećeš. Ali on te već rado očekuje. Dimčić ti je otvorio put do njega. A onda, kasnije, srešćeš se s njim lice u lice, ali do toga će doći tek kad ga dobro upoznaš.“