28. septembar 1969.

Don Huanova kuća delovala je nekako sablasno. U prvi mah sam pomislio da se on skriva negde oko kuće zato što želi da me uplaši. Dozivao sam ga, a onda skupio hrabrost i ušao. Don Huan nije bio tu. Dve kese namirnica koje sam doneo ostavih na gomilu drva, pa sedoh da ga čekam, kao i toliko puta pre toga.

Ali, posle tolikih godina druženja s don Huanom, sad sam se prvi put plašio da ostanem sam u njegovoj kući. Osećao sam nečije prisustvo, kao da se tu sa mnom nalazi neko nevidljiv. Setio sam se tada da sam pre više godina imao isto ovakvo neodređeno osećanje da se nešto nepoznato šunja oko mene kad sam sam. Skočih na noge pa istrčah napolje.

Došao sam da kažem don Huanu kako je kumulativno dejstvo mojih pokušaja da "vidim" počelo da ostavlja traga na meni. Nelagodno sam se osećao; nejasno sam se plašio bez ikakvog određenog razloga; zamarao sam se bez ikakvog prethodnog napora. Onda me moja reakcija na činjenicu da sam sam u don Huanovoj kući navela na to da se sasvim jasno setim kako je počeo i rastao taj strah u meni.

Susret sa La Katalinom

Taj strah se pojavio pre više godina, kad me don Huan prisilio na veoma čudan susret s jednom vešticom, ženom koju je nazivao "La Katalina". To je počelo 23. novembra 1961, kad sam ga našao gde u kući leži sa iščašenim zglobom. Objasnio mi je da ima neprijatelja, vešticu koja može da se pretvori u kosa; ona je pokušala da ga ubije.

• "Čim opet prohodam, pokazaću ti tu ženu", reče don Huan. "Moraš znati ko je ona."

• "Zašto ona želi da te ubije?"

• On nestrpljivo sleže ramenima i ne htede više ništa da mi kaže.

Posle deset dana opet sam ga posetio i zatekao sasvim zdrava. Svoje brzo ozdravljenje pripisivao je kalupu koji je sam načinio. "Dobro je što si došao", reče. "Danas ću te povesti na jedan kratak put."

Noćno bdenje u kanjonu

Rekao mi je da ga vozim u jedan pust kraj. Kad se dobro smrklo, otišli smo u pustinjski čestar. Don Huan mi je dao podrobna uputstva o tome kako da sedim na "bdenju". Kazao mi je da desnu nogu podvijem pod levu butinu, a da levu držim kao da čučim – ta noga treba da posluži kao opruga za hitro ustajanje.

Zapovedio mi je da gledam ka zapadu, čekajući talas povetarca u žbunju. Rekao je da je "veštica u letu" prizor koji se rečima ne da iskazati. Iako ništa vanzemaljsko nisam video te noći, don Huanovo ispoljavanje "moći" bilo je izvanredno. On je snažno udarao nogom o zemlju i mahao rukama kao bičevima. U cik zore, izgledao je potpuno iscrpljen, mrmljajući kako mu nije pošlo za rukom da "probode onu ženu".

Ratnikova strategija i "Poslednji adut"

Mesecima kasnije, don Huan mi je priznao da ga je "kos" (veštica) skoro ubio na spavanju. Glas mu je bio dirljiv, gotovo patetičan. Međutim, iznenada se nasmejao i rekao:

"Ratnik živi strateški. Ratnik nikada ne nosi teret kojim ne može da rukuje."

Tada mi je saopštio šokantnu vest: "Znaš, od svega na ovom svetu ti si moj poslednji adut. Ti si mi adut u borbi s tom vešticom." Objasnio je da ja, pošto me ona ne poznaje, mogu da je "probušim kao balon" ako budem pratio njegova uputstva.

Zaseda sa puškom

Naterao me je da nabavim lovačku pušku (ne moju, već tuđu). Očistili smo je lišćem biljke naročitog mirisa. Postavio mi je oslonac od grana kako bi dvocevka stalno bila uperena u krov njegove kuće.

U mraku, video sam crnu pticu kako sleće na krov. Pucao sam. Zaorio se jeziv, ljudski krik. Iako sam mislio da sam je pogodio, do jutra nismo našli ni kap krvi ni jedno pero. Don Huan je delovao očajno, tvrdeći da mu život više ne vredi ni prebijene pare jer će mu se razdražena veštica osvetiti.

Papak divljeg vepra

Kada sam ga očajnički upitao kako da pomognem, izvukao je iz torbe grozan predmet: prednji papak divljeg vepra. "Moraš joj ovog divljeg vepra zabiti tačno u pupak", reče. Objasnio je da je ovo obračun čarobnjaka i da će papak ući u njen trbuh, a niko ga osim drugog čarobnjaka neće videti.

Te večeri, podučavao me je kako da prizovem moć iz sutona, kaskajući u mestu sa raširenim prstima okrenutim ka narandžastim oblacima.

Obmana kao pouka

Sledećeg dana, sreli smo ženu na raskrsnici. Potrčao sam i "zario" papak u nju. Međutim, ona je nestala kao senka i pojavila se pedeset stopa dalje, smireno se smeškajući. Don Huan je tada prasnuo u smeh.

"Sve što sam ti danas učinio bila je podvala", priznao je. "Pravila kažu da čovek od znanja mora da prevari svog učenika."

Pobesneo sam, ali on mi je objasnio suštinu:

1. Morao sam da se suočim sa njom u stanju potpune odlučnosti.

2. Pokazao sam joj "kandže" i ona me se sada plaši, ali će me isprobavati.

3. Morao sam da osetim sopstvenu moć kroz tu dramu.

Duh ratnika

Don Huan je zaključio naš razgovor dubokom poukom o tome šta znači biti ratnik:

• Sile su neumoljive: Čarobnjak ne pokušava da objasni ili promeni neobjašnjive sile, već im se prilagođava.

• Ranjivost: Otvarajući se za znanje, čovek postaje plen moćnih sila. Jedini spas je volja.

• Poslednja bitka: Ratnikov duh ne sme da bude popustljiv niti da se žali. Svaka njegova bitka je poslednja bitka na ovom svetu.

• Smeh: Znajući da mu je volja bez mane, ratnik se u toj borbi smeje.

"Ratnik bira predmete koji sačinjavaju njegov svet," rekao je don Huan na kraju, spremajući me za novu lekciju o "štitovima".