PRIRODA OGLEDALO ČOVEKA

Teorije o sebičnosti ne mogu se opravdati prirodom. Ljudi su vrlo brzi da za svoje zlo krive drugoga.

Priroda se ravna prema ljudima. Prema ćudi čoveka i priroda udešava svoju ćud. Dok je Adam bio pokoran Bogu i priroda je bila njemu pokorna. Kada se on zbuntovao protiv Boga i priroda se zbuntovala protiv čoveka.

Kao što jedna određena i jaka misao, ili želja, ili strast, dejstvuje na celo telo čovekovo i na nerve čovekove do u same vrhove ovih, tako i ćud, raspoloženje, vera i moral čovekov dejstvuje na svu prirodu s kraja u kraj.

Zloba čovekova može ispuniti celu prirodu zlobom, i milost čovekova može preobraziti celu prirodu milošću.

Kod nas na Balkanu i danas narod veruje, da kiše, suše, gradobiti, plodne i neplodne godine, zdravlje i pomori zavise od moralne čistote naroda. Ovo je najstarija i najupornija vera svih naroda na zemlji.

Prema svetim ljudima priroda je milostiva, prema nesvetima i nečistima osvetljiva. Priroda je, dakle, ogledalo čoveka. Kakav je čovek, onakvoga ga priroda sobom i

prikazuje.

Ne postoji nijedan zakon sebičnosti u prirodi. No, ljudi sebični, u vremenima plime sebičnosti, ogledaju svoje unakaženo lice u ogledalu prirode i pripisuju svoju rugobu ogledalu.

Kad je ogledalo bilo odgovorno za rugobno lice, koje ono mora verno prikazati?