DUŠA NE ZNA ZA UMOR

-  Daj mi odmora telu!

U krajnjoj liniji ovo znači: daj mi sna!

-  Daj mi odmora duši!

U krajnjoj liniji znači: daj mi Boga!

Smešno je i misliti da duša koja pozajmljuje snagu telu, može se tako brzo umoriti kao telo i još da se mora tako dugo odmarati kao telo.

Noću duša radi kao i danju; noću ona rezimira i svaruje svoju dnevnu lekciju. I noću duša izriče svoj strašni sud nad čovekom za minuli rad.

Isposnici svetogorski, kao uopšte isposnici istočni, imaju običaj poduže spavati danju dok noć provode u razmišljanju i molitvi. Ovo je od ogromnog značaja po njihovu dušu. U noćnoj tišini i tami, kada se aktivnost čula zaustavi, duša radi nesmetano i stalno.

Neprestano opštenje duše jednog duhovnika s nevidljivim, nečulnim svetom, naravno, čini i njegove snove različnim od snova čulnih ljudi.

Veliki molitvenici znaju iz iskustva da je duša neumorna.

Ljudi pak koji nisu naučili ili koji su odlučili opštiti s Bogom, kroz razmišljanje i molitvu, govore neprestano o "duševnoj zamorenosti". No ta njihova "duševna zamorenost" nije ništa drugo do tiranija čulne hiperaktivnosti nad neaktivnom i sputanom dušom.

LAGANO ALI DOSTIŽNO

Priroda je tako ležerna, kao da ništa ne radi, no ustvari ona je tako bezodmorno

zaposlena, kao da se večeras za smrt sprema.

Lenjiv čovek, čija lenjost pada u oči, prividno liči na prirodu, ali je u stvari sasvim različit od nje. Užurban čovek, čija žurba pada u oči, prividno liči na prirodu, ali je u stvari različit od nje. "Žuri se lagano!" - rekli su stari, i time su svakako hteli poučiti ljude metodu lagane žurbe.

Skrivena je užurbanost prirode, a otkrivena njena tihost. Trava se ne primećuje da raste

-  i neuka deca ljute se na nemoć prirode - no priroda i dan i noć radi, da trava uzraste veća.

Ne moraju ljudi primetiti svaki dan, da ti duhovno rasteš, ne vodi brigu o tome, ali ti

treba da osećaš, da sve veći iznutra rasteš.

Božija je mera finija i pravija od ljudske mere. Kada ljudi mere štapom, Bog meri svilenim vlaknom.

UČINI PA ZABORAVI

Ne beleži svoja dobra dela, jer ako ih zabeležiš, brzo će izbledeti, ako, pak zaboraviš ih, biće upisana u večnost.

Ne beleži zla dela suseda svog, jer ako ih zabeležiš, pola tereta njihovih zala pašće na tebe. Ako ih pak zaboraviš i Bog će tvoja zla dela predati zaboravu.

ISPOVEST

Ispovest je zahtev crkve, da čovek pokaže svoju skrivenu senku.

Ispovest je zahtev crkve, da čovek pokaže rane svoje duše koje prikriva prividnim

zdravljem.

Ispovest je zahtev crkve, da čovek otkrije slabost svoju, koju prikriva maskom moći. Ispovest je zahtev crkve, da čovek otvori otrovan gnoj duše svoje, koji on veštački

zamazuje spoljašnjim mirisima.

Ispovest je zahtev crkve, da čovek koji igra ulogu prekrasnog viteza, pokaže sebe kao

grbonju, kakav se on intimno i pokazuje sebi samom.

Niko ne ide lekaru da mu se pohvali svojim zdravljem, no da mu pokaže trulo mesto na svome zdravlju. Isto tako, niko ne ide ispovedniku, da mu se pohvali svojom pravednošću, no da mu saopšti neku opasnu pukotinu na svojoj pravednosti.

Kada čovek prelazi prag lekarev, on ostavlja svu oholost pred vratima, da bi je ponovo uzeo pri povratku među ljude. Kada čovek polazi na ispovest, on mora ostaviti svu oholost pred vratima crkve. Blago njemu ako je tu i zaboravi pri povratku među ljude. Daj Bože da pri izlasku iz crkve promeni štap, i da umesto oholosti uzme smirenost za poštapač u životu.

ZALUDNE SLUGE

Predaji zaboravu što brže svoje dobre trudove i zasluge.

Sramota je da pčela i mrav te preteknu u tome. Smatraj, kao pčela i mrav, svaki novi

trud kao prvi trud i svaku novu zaslugu kao prvu zaslugu.

Isticanje svojih trudova i prepričavanje svojih zasluga donosi zao plod: zlu volju, razdor i svađu među ljudima. I najzad, neizbežno osećanje nenagrađenosti i očajanja.

Da li si ikada video očajna mrava ili očajnu pčelu?

 

Zaista, sramota je za čoveka da mrav i pčela bolje od njega ispunjavaju slavnu zapovest Hristovu: Kada svršite sve što vam je zapoveđeno, govorite: Mi smo zaludne sluge jer učinismo što smo bili dužni činiti (Luka, 17, 10).