50. ŠKOLA DUPINA

 

        Bilo je proljeće, doba dupina. Jedan poveći plov izabrao je vode oko otoka, da bi otvorio školu za male dupine. Od jutra do mraka more je kipjelo od njihovih skokova.

        Velike dupinske majke govorile su mladuncima:

        “Hajde, mališane, skači, znaš ti to, ta nisi se rodio kao dupin da ne znaš!”

        I mladunci su skakali, oduševljeni što znaju. Majka je također skakala, ali od radosti što joj djeca znaju da znaju.

        No jedan mali dupin nikako nije uspijevao skočiti kao njegova braća. Zalijetao se iz dubine poput metka, no vazda bi u zadnji čas zaustavljao svoj iskok nad more.

        “Što je s tobom?” pitali ga svi.

        “Ne želim skakati,” odgovarao je mali dupin nabusito.

        Zapravo, on se plašio vlastitih kočnica; osjećao je da se one tajanstveno stavljaju u pogon trenutak prije iskoka, pa je strepio da će mu skok ispasti nespretan i smiješan. Radije je trpio ukore, nego što bi mogao podnijeti ruganje. A ukori su pljuštali i od malih i od velikih, baš nemilice.

        Taj je mali dupin kasnije postao filozof. Posebno se posvetio tajni samosvladavanja i samosvijesti. U tomu mu nije bilo ravnoga u svih sedam mora.

 

        U istomu plovu našao se još jedan loš učenik. Drsko je govorio majci:

        “Neću, i gotovo.”

        Ne mogavši ga nagovoriti, majka je potražila pomoć dupinskoga psihologa. Ovaj ga strogo upita:

        “Zbog čega nećeš? Zar ti nisi dupin?”

        Mali se tada okrenu majci i pomirljivo promumlja:

        “Pokaži mi kako se to radi.”

        No psiholog je smatrao da je bolje nešto drugo:

        “To nije potrebno. Pa ti znaš taj skok. Rodio si se s njim - iskočio si iz majke kao torpedo.”

        “Ali ja želim da mi se najprije pokaže što je to što ja znam,” tvrdoglavio se mali.

        Psiholog je otplivao, odmahnuvši prezrivo repom. Taj je repni odmah govorio: izgubljen slučaj, razmaženo derište.

        Onda mu je majka udovoljila želji, i izvela visok i otmjen skok nad morem. Mali se odjednom razvedrio, pljesnuo u svoje prednje perajice, i kliknuo:

        “Oh, zar samo to?!”

        I skočio više od majke.

 

 

        Nekima pomaže razumijevanje okoline, a nekima, naprotiv, nerazumijevanje.

 

 

Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 2.