86. KOLIKO TKO MOŽE

 

        “Ja mogu ići brzo, pa još brže, pa još brže”, reče Divni Stranac svojemu pomoćniku. “Mogu, naravno, i usporiti. Jer ja idem onoliko brzo, koliko tvoje noge mogu brzo”.

“Više ne znam koliko mi noge mogu, i koji je moj pravi korak”, vajkao se dečko. A u sebi je mislio: “Uopće nisam trebao s njim krenuti...”

“Kad ti nogama nađemo tvoj pravi korak, naći ćemo ti i cilj”, zagonetao ga je putovodič. “Predlažem ti da malo o tomu promisliš“.

        Pomoćnik se jedio i gunđao, vukući sjenu za sobom, kao da je ista od olova.

        “A zašto uopće moramo ići? Hodati? Putovati? Zar se ne bismo mogli naći na cilju, bez cijeloga tog napora putovanja”?

        “Ja bih mogao, ali ti...”

        “Oh, opet se o meni radi”, zlovoljno viknu dječak. “Zar Ti ne bi mogao tako napraviti da i ja budem Ti? Ili barem, kao Ti? Ako si već ti – Ti”?!

        “Hm. To je jedino što ne želim moći”, odgovori Divni Stranac, i sasvim malo ubrza korak.

 

        Stigoše predvečer do prve kuće u selu. Pokucaše. Na vratima se pojavi krupan čovjek s uljanicom u ruci. Za ramenom mu je virilo jedno mlado lice.

        “Uđite”, reče čovjek, ni ne pitajući tko su, i koliko će noći pod njegovim krovom zanoćiti. Pokaza im ležaj u kutu sobe. Mlado lice donese još pokrivače, vrč vode, i zdjelu s rižom. Uze stidljivo pričati s gostima, zapravo samo s Divnim Strancem, jer je pomoćnik šutio i gledao u svoje nožne prste.

        “Je li to tvoj sin”? plaho na kraju upita djevojka.

        “Moglo bi se reći”, tajnovito će stranac.

        “A je li to tvoja kći”? progovori teškom mukom pomoćnik, obraćajući se domaćinu.

        “Moglo bi se reći”, nasmija se on.

 

 

        Ujutro su se gosti okrijepili doručkom, zahvalili se domaćinima, i uzeli put pod noge. Koračali su u šutnji, nešto sporije, jer su tako htjele mladićeve noge. Onda noge još usporiše. Napokon stadoše.

        “Što je? Vraćaš li se”?

        “Pogodio si, učitelju. Oprosti mi, ne mogu dalje s Tobom. Malen sam ja, i nisam za veliki cilj kakvoga si mi Ti namijenio”.

        “Varaš se”, reče Divni Stranac. “Ja sam ti namijenio upravo ovaj cilj: ovu djevojku”.

Mladić padne na koljena.

“Kako to, Divni? Zar to nije skretanje s puta”?!

“Naprotiv. Nisam li ti rekao da idemo onoliko brzo koliko ti noge mogu podnijeti? Sporije nećemo, a brže ne možemo. Rekao bih da smo na putu našli tvoj pravi korak. Što će reći, tvoj cilj. Pa Mi reci na rastanku: bismo li ga našli da nismo krenuli na put”?

 

 

Kad nađeš, lako je reći: ne, ne, drukčije ne bismo našli.

 

 

Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 5.
(još neobjavljeno)