3. PČELE I ŽABE

 

       U jednoj bari živjelo je bratstvo žaba. Bile su tamnozelene boje, nalik bari. Iz bare je procvjetao lotos. Bio je bijele boje, nenalik bari.

Iz lotosa se izvio miris, i pčele su ga osjetile, leptiri su ga udahnuli, iako su košnice bile daleko, livade daleko, vjetar beskrilan. Stadoše pčele i leptiri dolijetati nad baru, kružeći u opojnomu zraku podneva, slijećući put čaške, omamljena čeljad. Jedina smetnja tomu obredu bijaše povremeni zeleni kreket.

Zuj i lepet izmami žabe na list. 

“O čemu se radi”? upitaše. “Što ste navrli toliki? Sada je podne, pričekajte do večeri, tada ćemo vam prirediti koncert u punomu sastavu”.

“Oh, mi dolazimo zbog lotosa”, jedva izustiše neke od pčela, neki od leptira. “Njegov miris nas je doveo ovamo”.

“Čudno”, rekoše žabe, “o kakvu vi mirisu govorite? Pa mi valjda bolje znamo, mi smo odavde. Nema tu nikakvoga mirisa”.

 

 

Tko je u službi meda, taj već izdaleka čuje njegov miris.

        A tko nije, ne pomaže mu blizina.

 

Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 5. (još neobjavljeno)