Trudim se da vam pišem uglavnom lepo, jer na ovim stranicama smo svi ovde iz istog razloga. Želimo jedni druge. Želimo čoveka pored sebe za druženje. Pa iz toga razloga i samo iz njega:

 

Ne želim, da vam pišem, da me je juče probolo na levoj, a danas na desnoj strani.

Ne želim, da vam pišem da me već pola godine boli petica, da hodim na fizioterapiju.

Ne želim, da vam pišem da mi nedostaje moja ljubav.

Ne želim, da vam pišem, da nikako ili teško mogu shvatiti, da je to otišlo u nepovrat.

Ne želim, da vam pišem, da sanjam, a kada se probudim, osetim duboku prazninu jer znam da nikada više neću videti moga viteza, sestru, moju mamu, moga tatu.

Ne želim, da vam pišem kako još uvek pamtim subotnja i nedeljna jutra, kada smo svi bili na okupu, kada nam je doručak trajao satima, kada smo se smejali i razgovarali i živeli život.

Ne želim, da vam pišem o ljubavi do mojeg malog stada, čijih poseta se veoma obradujem, a tako su "retke".

Ne želim, da vam pišem o mojim "rupama" koje pokušavam da popunim.

Ne želim, da vam pišem, a mogla bih, a neću.

 

A želim, da vam pišem:

  

jer vi to zaslužite,

o ljubavi, o lepome, o prirodi, o pozitivnom iskustvu.

O tome kako sam uspela prevazići probleme.

O tome kako mi je lepo sa vama.

O tome da vas cenim, sve jednako. Jer čovek to zasluži, a nesporazume između nas, shvatiti kao iskustvo, da nam je pružena prilika da dokažemo svoju plemenitost, koju svi imamo i trebamo joj dati veću pozornost.

O tome kako sam ovde, da nešto naučim, da vas pitam i ako hoćete, da mi odgovorite.

 

Znam, znam,  od problema se ne beži i ne bežim. Sa razmenom iskustava, i životnih priča, pokušajmo ih zajedno rešiti. I zato ako budem imala neki problem, biću slobodna da se obratim po savet vama.

Ovo sam ispisala sa željom i nadom da moje pisanje uzmete kao veliki trud, da vam budem uz rame. "kradem" vaše znanje i mudrost.

Hvala vam i volimo se ljudi.