Dakle, u mom djetinjstvu ima puno zimskih priča...

Uz nošenje cjepanica od kuće u školu da se đaci ne bi smrzavali, bilo je i dana kad je snijeg tako gusto i tako bez prestanka padao, a i puhalo je, tako da bi smetovi (zapusi) začas zasuli prtinu...

Tada bi pred nama u školu išao netko stariji, a mi djeca bi svoje male stope stavljali točno u tragove velikih stopa pred nama i tako stopu u stopu, polako stizali u školu...

Danas svaka i mala smetnja napravi opći zastoj...

Pripadam li ja stvarno nekom drugom vremenu i nekoj žilavijoj generaciji...

Ima li stvarno opravdanja za proglašavanje neradnih dana i kad treba i kad ne treba...

Ne mogu a da se ne sjetim svojih stopa u snijegu...

Bile su male, ali moćne...

I ne samo moje...

Izgleda da sve to pripada nekom izgubljenom vremenu kad se riječi "neću" i "ne mogu" nisu olako izgovarale...

Izdržati je bilo izazov, ma kako teško bilo...

Tako se kalio život...

Tako se kalila moja generacija...

Uvjerenna sam da i vi imate ovakvih priča...

Vaša urednica irida