Sve nas drži u šaci. Kako može imati toliku moć nad nama? Ili je to zato što je ona jedina majka koju je Morgoza ikada znala? Vivijen je bila odrasla žena kad se Morgoza rodila, i oduvek je bila ne samo sestra, nego i majka, nama obema. Njihova majka, zaista prestara za rađanje, umrla je dajući život Morgozi. Vivijen je ranije te godine takođe rodila dete; njeno je umrlo, i Vivijen je preuzela da neguje Morgozu.
Morgana se čvrsto ugnezdila u Vivijeninom krilu; Morgoza je naslonila riđu glavu na Vivijenino koleno. Sveštenica je jednom rukom držala bebu, a drugom je milovala devojčinu dugačku, svilenu kosu.
"Došla bih kod tebe kad se rodila Morgana", rekla je Vivijen, "ali i ja sam tada bila trudna. Te godine sam rodila sina. Dala sam ga drugima na negu, i mislim da će ga usvojena majka možda poslati monasima. Ona je hrišćanka."
"I ne smeta ti što će biti podignut kao hrišćanin?" upitala je Morgoza. "Je li lep? Kako se zove?"
Vivijen se nasmejala. "Nazvala sam ga Balan", rekla je, "a njegova usvojena majka je svog sina nazvala Balin. Rođeni su u razmaku od svega deset dana, pa će svakako odrasti kao blizanci. I ne, ne smeta mi to što će odrasti kao hrišćanin. I njegov otac je to bio, a Priscila je dobra žena. Rekla si da je put dovde dug; veruj mi, dete, sada je duži nego onda kad si se udala za Gorloasa. Možda nije duži od Ostrva sveštenika, gde raste njihov Sveti Trn, ali od Avalona je duži, mnogo duži..."
"I zato smo došli ovamo", iznenada se oglasio Merlin, a glas mu je bio nalik na zvonjavu velikog zvona, pa se Morgana naglo uspravila i počela da uplašeno cvili.
"Ne razumem", rekla je Igrena, osećajući nelagodnost. "Ta dva ostrva leže tako blizu..."
"Ta dva ostrva su jedno", rekao je Merlin, sedeći veoma uspravno, "ali sledbenici Hrista su rešili da kažu ne da oni neće imati drugih bogova do svog Boga, nego da nema drugih Bogova sem njihovog; da je on sam stvorio svet, da on sam vlada njima, da je on sam načinio zvezde i čitavo postanje."
Igrena je brzo načinila sveti znak pred ovim svetogrđem.
"Ali to ne može biti", pobunila se. "Nijedan Bog ne vlada svim stvarima... i šta je sa Boginjom? Šta je sa Majkom...?"
"Oni veruju", rekla je Vivijen svojim mirnim, blagim glasom, "da nema Boginje; jer načelo žene, kako oni kažu, jeste načelo zla; kroz ženu, kako oni kažu, Zlo je ušlo u ovaj svet; postoji neka fantastična jevrejska bajka o jabuci i zmiji."
"Boginja će ih kazniti", rekla je Igrena, potresena. "A mene si ipak udala za jednog takvog?"
"Nismo znali koliko je njihovo svetogrđe", rekao je Merlin, "jer u naše vreme bilo je poštovalaca drugih bogova. Ali oni su poštovali i bogove drugih ljudi."
"Ali kakve to veze ima sa dužinom puta od Avalona?" upitala je Igrena.
"Sada stižemo do razloga naše posete", rekao je Merlin, "jer, kao što druidi znaju, vera čovečanstva uobličava svet i svu stvarnost. Još vrlo davno, kada su Hristovi sledbenici tek stigli na naše ostrvo, znao sam da je to bio moćan trenutak u vremenu, čas promene sveta."
Morgoza je pogledala starca očima raširenim u čudu.
"Zar si ti toliko star, Prečasni?"
Merlin joj se nasmešio. "Ne u svom telu. Ali mnogo sam čitao u velikoj dvorani koja nije deo ovog sveta i u kojoj se nalaze Zapisi o Svemu. A osim toga, jesam živeo tada. Oni koji su gospodari ovog sveta dopustili su mi da se vratim, ali u drugom telu."
"Ta priča je suviše složena za malenu, Prečasni Oče", blago ga je prekinula Vivijen. "Ona nije sveštenica. Merlin hoće da kaže, sestrice, da je živeo kada su hrišćani tek stigli ovamo, i da je odabrao, i da mu je bilo dopušteno da ponovo oživi, kako bi nastavio svoj rad. To su Misterije koje ne treba da pokušavaš da razumeš. Nastavi, Oče."
"Znao sam da je to jedan od onih trenutaka kada se menja istorija čitavog čovečanstva", rekao je Merlin. "Hrišćani žele da zbrišu svu mudrost sem svoje; i u toj borbi uništavaju sve oblike misterija sem onih koji odgovaraju njihovoj veri. Proglasili su za jeres da ljudi žive više od jednog života - što svaki seljak zna da je istina..."
"Ali ako ljudi ne veruju u više od jednog života", pobunila se Igrena, potresena, "kako izbegavaju očaj? Kakav bi to Bog stvorio neke ljude nesrećnim, a druge srećnim i bogatim, ako će imati pred sobom samo jedan život?"
"To ne znam", rekao je Merlin. "Možda žele da ljudi očajavaju nad svojom sudbinom, kako bi pali na kolena pred Hristom koji će ih odneti u raj. Ne znam šta veruju Hristovi sledbenici, niti čemu se nadaju." Za trenutak je zatvorio oči, a lice mu je postalo puno gorčine. "Ali u šta god da veruju, njihovo verovanje menja svet; ne samo u duhu, nego i materijalno. Pošto poriču svet duha, i postojanje prostranstava Avalona, ona prestaju da postoje za njih. Pri tom postoje i dalje, naravno; ali ne u istom svetu sa Hristovim sledbenicima. Avalon, Sveto ostrvo, više nije isto ostrvo kao Glastonberi na kome smo mi, od Stare vere, nekada dozvolilli monasima da sagrade svoju kapelu i manastir. Jer naša mudrost i njihova mudrost... koliko ti znaš o prirodnoj filozofiji, Igrena?"
"Veoma malo", odgovorila je mlada žena, potresena, gledajući sveštenicu i velikog druida. "Nikada je nisam učila."
"Šteta", rekao je Merlin, "jer ovo moraš da razumeš, Igrena. Pokušaću da ti kažem što jednostavnije. Pogledaj ovo", rekao je, i uzeo jednom rukom svoj zlatni medaljon, a drugom bodež. "Mogu li da stavim ovu bronzu i ovo zlato na isto mesto u isto vreme?"
Žmirkala je i piljila u njega, ne shvatajući. "Ne, naravno da ne možeš. Mogu stajati jedno kraj drugog, ali ne na istom mestu ukoliko prvo ne pomeriš jedno."
"A tako je i sa Svetim ostrvom", rekao je Merlin. "Sveštenici su nam se zavetovali, pre više stotina godina, pre nego što su Rimljani uopšte došli ovamo i pokušali da nas pokore, da se nikada neće podići protiv nas niti dići oružje na nas; jer mi smo bili tu pre njih, a oni su bili izbeglice i slabi. Poštovali su taj zavet - to im moram priznati. Ali u duhu, u svojim molitvama, nikada nisu propuštali da nam se suprotstave, moleći svog Boga da otera naše bogove, da njihova mudrost nadjača našu. U našem svetu, Igrena, ima dovoljno prostora za mnogo bogova i mnogo boginja. Ali u hrišćanskoj vaseljeni - kako ovo da kažem? - nema mesta za naš svet ni za našu mudrost. U njihovom svetu postoji samo jedan Bog; on ne samo što mora da pokori sve ostale bogove, nego mora tako učiniti da drugi bogovi nisu nikada ni postojali, da nikada nisu ni bili bogovi nego samo lažni idoli, delo njihovog đavola. I tako, verujući u njega, svi ljudi bivaju spaseni u svom jedinom životu. U to oni veruju. A kako ljudi veruju, tako svet dejstvuje. I stoga, svetovi koji su nekada bili jedno sada se polako razilaze.
Sada postoje dve Britanije, Igrena; njihov svet, pod njihovim jedinim Bogom i Hristom; i, pored njega i iza njega, svet u kome i dalje vlada Velika Majka, svet u kome je Stari Narod odabran da živi i obožava je. To se desilo ranije. Bilo je vreme kada se vilinski narod, Svetlucavi, povukao iz našeg sveta, odlazeći sve dalje i dalje u magle, tako da sada tek ponekad slučajni namernik može da provede noć u vilinskim brdima, a ako to učini, vreme teče dalje bez njega, i može da se vrati posle te jedne noći i da ustanovi da su mu svi srodnici mrtvi i da je prošlo desetak godina. A sada, Igrena, sada se to ponovo dešava. Naš svet - kojim vlada Boginja i Rogati, njen saputnik, svet kakav ti poznaješ, svet mnogo istina - biva potisnut iz glavnog toka vremena. Čak i sada, Igrena, ako se putnik otisne bez vodiča ka Ostrvu Avalon, ako ne poznaje odlično put, neće moći da dospe donde, nego će naći samo Ostrvo Sveštenika. Za većinu ljudi, naš svet je sada izgubljen u maglama Letnjeg mora. Čak i pre nego što su Rimljani otišli, ovo je počelo da se dešava; sada, kad crkve prekrivaju čitavu Britaniju, naš svet se sve više i više udaljava. Zato nam je bilo potrebno toliko vremena da stignemo ovamo; sve manje i manje je gradova i puteva Starog Naroda da nas vode. Svetovi se i dalje dodiruju, i dalje leže jedan na drugom, bliski kao ljubavnici; ali se polako udaljavaju, i ako se ne zaustave, jednog dana će možda postojati dva sveta, i niko neće moći da putuje između njih..."
"I neka!" ljutito ga je prekinula Vivijen. "I dalje mislim da treba da ih pustimo da odu! Ne želim da živim u svetu hrišćana, koji poriču Majku..."
"Ali šta je sa svima ostalima, onima koji žive u očajanju?" Merlinov glas opet je zvučao kao ogromno zvono. "Ne, mora ostati staza, makar i tajna. Neki delovi sveta su i dalje jedno. Saksonci se kreću kroz oba sveta, ali naši ratnici sve više i više postaju Hristovi sledbenici. Saksonci..."
"Saksonci su varvari i okrutni su", rekla je Vivijen. "Plemena ne mogu da ih sama oteraju sa ovih obala, a Merlin i ja smo uvideli da Ambrozije neće dugo ostati na ovom svetu, i da će ga njegov vojskovođa, Pendragon - zovu li ga Uter? - naslediti. Ali u ovoj zemlji ima ih mnogo koji se neće pokoriti Pendragonu. Šta god zadesilo naš svet u duhu, nijedan od naša dva sveta neće preživeti plamen i mač Saksonaca. Pre nego što povedemo duhovnu bitku koja će sprečiti svetove da se razdvoje, moramo spasiti srce Britanije od komadanja saksonskim oružjem. Ne napadaju nas samo Saksonci, nego i Jute, Škoti, svi divlji narodi koji silaze sa Severa. Svi gradovi, čak i sam Rim, opsednuti su; toliko ih mnogo ima. Tvoj muž se borio čitavog života. Ambrozije, vojvoda od Britanije, dobar je čovek, ali može očekivati vernost samo od onih koji su nekada bili verni Rimu; njegov otac je nosio purpur, pa je i Ambrozije želeo da postane car. A mi moramo imati vođu koji će odgovarati čitavom narodu Britanije."
"Ali Rim opstaje", pobunila se Igrena. "Gorloas mi je rekao da će Rim, kad savlada nevolje u Velikom gradu, poslati svoje legije nazad! Zar se ne možemo obratiti Rimu za pomoć protiv divljih naroda sa Severa? Rimljani su bili najveći ratnici sveta, izgradili su veliki zid na Severu kako bi zadržali divlje jahače..."
Merlinov glas je zazvučao prazno, što ga je činilo sličnim velikom zvonu. "Video sam to u Svetom Bunaru", rekao je. "Orao je odleteo i više se neće vratiti u Britaniju."
"Rim ništa ne može", rekla je Vivijen. "Moramo naći svog vođu, koji će moći da zapoveda čitavoj Britaniji. Inače, kad se ujedine protiv nas, čitava će Britanija pasti i stotinama i stotinama godina ležaće u ruševinama pod saksonskim varvarima. Svetovi će se konačno razdvojiti i sećanje na Avalon neće ostati čak ni u predanjima, kako bi pružao čovečanstvu nadu. Ne, moramo imati vođu koji će moći da zahteva vernost od svih naroda obe Britanije - Britanije sveštenika i sveta izmaglice kojim vlada Avalon. Zalečen pojavom Vrhovnog Kralja", glas joj je postao jasan, s prizvukom proročanstva, "svetovi će se ponovo stopiti i postaće jedan, svet u kome ima mesta i za Boginju i za Hrista, i za pehar i za krst. A taj vođa će nas ujediniti."
"Ali gde da nađemo takvog kralja?" upitala je Igrena. "Ko će nam dati takvog vođu?"
A onda je iznenada osetila strah, kao da joj se led sliva niz leđa, jer Merlin i sveštenica su se okrenuli i pogledali je, a od njihovog pogleda se ukočila kao ptičica u senci sokola, shvativši da se glasnik-prorok druida zove Merlin.
Ali kad je Vivijen progovorila, glas joj je bio veoma blag.
"Ti, Igrena", rekla je. "Ti ćeš roditi tog Vrhovnog Kralja."
2.
U sobi je nastala tišina, prekidana samo tihim pucketanjem vatre. Konačno je Igrena začula sebe kako duboko udiše, kao da se upravo probudila iz sna. "Šta mi to govorite? Znači li da će Gorloas biti otac tog Vrhovnog Kralja?" Čula je reči kako joj odjekuju i odzvanjaju u mislima, i upitala se kako to da nikada nije ni pomislila da Gorloasa čeka tako velika sudbina. Videla je kako se njena sestra i Merlin zgledaju, a primetila je i sitan pokret kojim je sveštenica naložila starcu da ćuti.
"Ne, gospodaru Merline, ovo mora žena da kaže ženi... Igrena, Gorloas je Rimljanin. Plemena neće slediti čoveka koji je rođen kao sin Rima. Vrhovni Kralj koga će slediti mora biti dete Svetog ostrva, pravi sin Boginje. Tvoj sin, Igrena, da. Ali neće samo Plemena moći da oteraju Saksonce i druge divlje narode sa Severa. Trebaće nam podrška Rimljana, Kelta i Simrija, a oni će slediti samo svog vojskovođu, svog Pendragona, sina čoveka kome su verovali da ih vodi i vlada nad njima. A Stari Narod, oni će tražiti sina plemenite majke. Tvog sina, Igrena - ali otac će biti Uter Pendragon."
Igrena se upiljila u njih, polako shvatajući, sve dok se kroz otupelost nije probio gnev. Potom je planula. "Ne! Ja imam muža i rodila sam mu dete! Ne dozvoljavam da se ponovo igrate piljaka sa mojim životom! Udala sam se onako kako ste mi naredili - i nikada nećete znati..." Reči su joj zastale u grlu. Nikada neće imati načina da im kaže kako je izgledala ta prva godina; čak ni Vivijen nikada neće znati. Mogla je da kaže bojala sam se, ili bila sam sama i užasnuta, ili silovanje bi mi lakše palo jer bih posle mogla da pobegnem i umrem, ali sve to bi bile samo reči koje bi sadržale tek mali deo onoga što je osećala.
A čak i da je Vivijen znala sve, da joj je dodirnula um i saznala sve što nije mogla da joj kaže, Vivijen bi je pogledala sa saosećanjem i čak sa malo sažaljenja, ali ne bi se predomislila niti bi imalo umanjila ono što je zahtevala od Igrene. Dovoljno često je slušala sestru, dok je Vivijen još verovala da će Igrena postati sveštenica Misterija: Ako želiš da izbegneš sudbinu ili da izbegneš patnju, to te samo osuđuje da dvostruko propatiš u narednom životu. I zato nije ništa rekla, samo je pogledala Vivijen sa prigušenim otporom iz protekle četiri godine, kada je obavljala svoju dužnost, odvažno i usamljeno, podvrgavajući se sudbini i ne žaleći se više nego što je dopušteno ženama. Ali zar opet? Nikada, nemo je rekla u sebi Igrena, nikada. Tvrdoglavo je odmahnula glavom.
"Slušaj me, Igrena", rekao je Merlin. "Ja sam ti otac, mada mi to ne pruža nikakva prava; krv Gospe prenosi plemstvo, a ti si potomak najstarije plemenite krvi, potomak kćerinih kćeri sa Svetog ostrva. Zapisano je u zvezdama, dete, da samo kralj koji potiče od dve plemenite loze, jedne iz Plemena koja poštuju Boginju, a druge iz redova onih koji se ugledaju na Rim, može zalečiti našu zemlju od svih ovih borbi. Mora nastati mir u kome će naša dva sveta opstajati rame uz rame, mir takav da u njemu opstanu i krst i pehar. Ako budemo imali takvog vladara, Igrena, čak i oni koji slede krst imaće svest o Misterijama da ih teši u njihovim praznim životima patnje i greha, u njihovom verovanju u jedan kratak život tokom koga se bira između večnog raja i večnog pakla. Inače će naš svet nestati u magli, i tokom stotina - možda i hiljada - godina Boginju i Sveto ostrvo zaboraviće čitavo čovečanstvo, osim onih malobrojnih koji će moći da se kreću između svetova. Hoćeš li dozvoliti da Boginja i njena dela izblede sa ovog sveta, Igrena, ti koju su rodili Gospa od Svetog ostrva i Merlin od Britanije?"
Igrena je pognula glavu, podižući u umu zid pred nežnošću u starčevom glasu. Oduvek je znala, a da joj niko nije rekao, da je Talesin, Merlin od Britanije, stvorio sa njenom majkom iskru života iz koje je ona nastala, ali kćer Svetog ostrva ne govori o takvim stvarima. Kćer Gospe pripada jedino Boginji i onom muškarcu u čije ruke Gospa odluči da je preda - najčešće bratu, a samo vrlo retko muškarcu koji ju je začeo. Postojao je razlog za to: nijedan pobožan muškarac ne može tvrditi da je otac detetu Boginje, a sva deca koju rodi Gospa jesu deca Boginje. To što je Talesin pomenuo ovu činjenicu duboko ju je uznemirilo, ali ju je i dirnulo.
No, i dalje je bila tvrdoglava i odgovorila je ne pogledavši ga: "Gorloas je možda odabrao Pendragona. Taj Uter svakako ne može biti toliko iznad ostalih sinova čovečanstva. Ako morate da nađete takvog, zašto ne upotrebite čarolije, pa da Gorloas bude proglašen za vojskovođu Britanije, i za Velikog Zmaja? Onda, kad nam se bude rodio sin, možete imati svog Vrhovnog Kralja..."
Merlin je odmahnuo glavom, ali opet je progovorila Vivijen, i to njihovo nemo razumevanje još više je naljutilo Igrenu. Zašto su se ovako ujedinili protiv nje?
"Nećeš poneti Gorloasovog sina, Igrena", blago je rekla Vivijen.
"Jesi li ti Boginja, kad udeljuješ ženama trudnoću u njeno ime?" drsko je upitala Igrena, znajući koliko je to detinjasto. "Gorloas je napravio sinove drugim ženama; zašto mu ne bih rodila jednog zakonitog, kao što želi?"
Vivijen nije odgovorila na to. Samo je pogledala pravo u Igrenu. "Voliš li Gorloasa, Igrena?" upitala je vrlo blagim glasom.
Igrena je oborila pogled. "To nema nikakve veze. To je pitanje časti. Bio je dobar prema meni..." prekinula je, ali misli su joj nastavile dalje: dobar prema meni kada nisam imala kome da se obratim, kada sam bila sama i napuštena, i kad si me čak i ti prepustila sudbini. Ima li u tome ljubavi?
"To je pitanje časti", ponovila je. "Dugujem mu to. Pustio me je da zadržim Morganu, jer bila je sve što sam imala u svojoj usamljenosti. Bio je ljubazan i strpljiv, što za muškarca njegovih godina nije lako. Želi sina, veruje da je to važno za njegov život i čast, i neću mu to uskratiti. Ako ponesem sina, to će biti sin vojvode Gorloasa, a ne nekog drugog muškarca. I u to se kunem, tako mi vatre i..."
"Tišina!" Vivijenin glas, nalik na moćnu zvonjavu, smesta je prekinuo Igrenu. "Naređujem ti, Igrena, ne polaži zavet koga se ne možeš pridržavati doveka!"
"A zašto misliš da neću moći da ga održim?" planula je Igrena. "Odrasla sam u istini! I ja sam dete Svetog ostrva, Vivijen! Ti jesi moja starija sestra, moja sveštenica i Gospa od Avalona, ali ne možeš se ponašati prema meni kao da sam beslovesno dete poput moje Morgane, koje ne može da razume ni reč što joj se kaže, niti zna značenje zaveta..."
Kad je čula svoje ime, Morgana se naglo uspravila u Gospinom krilu. Gospa od Jezera se nasmešila i pogladila je po tamnoj kosi. "Nemoj misliti da ovo maleno ne razume. Bebe znaju više nego što zamišljamo; ne mogu da govore, i zato smatramo da ni ne misle. A što se tiče tvoje bebe - pa, to je u budućnosti, i neću da govorim o tome pred njom; ali ko zna, jednog dana će možda i ona biti velika sveštenica..."
"Nikada! Makar morala da postanem hrišćanka kako bih to sprečila", besnela je Igrena. "Zar misliš da ću te pustiti da praviš zavere oko života mog deteta kako si pravila oko moga?"
"Mir, Igrena", rekao je Merlin. "Ti si slobodna, kao što je slobodno svako dete bogova. Došli smo da te ubedimo, a ne da ti naredimo. Ne, Vivijen..." rekao je, podigavši ruku kada je Gospa pokušala da ga prekine. "Igrena nije bespomoćna igračka sudbine. Ipak mislim da će, kada sve bude znala, pravilno odabrati."
Morgana je počela da se buni u Gospinom krilu. Vivijen joj je tiho tepala, gladeći je po kosi, i dete se umirilo, ali Igrena je ustala i uzela ga, ljuta i ljubomorna zbog Vivijenine gotovo magične moći da umiri devojčicu. U njenom naručju Morgana je delovala čudno, tuđe, kao da ju je vreme koje je provela u Vivijeninom krilu izmenilo, učinilo nekako manje Igreninom. Igrena je osetila da joj se oči pune suzama. Morgana joj je bila sve na svetu, a sada su joj i nju oduzeli; Morgana je postala žrtva, kao i svi drugi, Vivijenine čarolije, čarolije koja svakoga pretvara u bespomoćnu igračku njene volje.
Oštro se obratila Morgozi, koja je još držala glavu u Vivijeninom krilu. "Odmah ustani, Morgoza, i idi u svoju sobu; ti si gotovo žena, ne smeš se ponašati kao razmaženo dete!"
Morgoza je podigla glavu, sklonivši zavesu riđe kose sa lepog, nadurenog lica. "Zašto si odabrala Igrenu za svoje planove, Vivijen?" upitala je. "Ona ne želi da učestvuje u tome. Ali i ja sam žena, i ja sam kćer Svetog ostrva. Zašto nisi odabrala mene za Utera Pendragona? Zašto ne bih ja bila majka Vrhovnog Kralja?"
Merlin se nasmešio. "Hoćeš li tako spremno požuriti u susret svojoj sudbini, Morgoza?"
"Zašto je odabrana Igrena, a ne ja? Ja nemam muža..."
"U tvojoj budućnosti postoje kralj i mnogi sinovi; ali time se, Morgoza, moraš zadovoljiti. Nijedan muškarac ni žena ne mogu preuzeti tuđu sudbinu. Tvoja sudbina, i sudbina tvojih sinova, zavise od ovog Vrhovnog Kralja. Više od toga ne mogu da kažem", rekao je Merlin. "Dosta, Morgoza."
Igrena je, stojeći sa Morganom u naručju, malo povratila kontrolu nad sobom. Progovorila je praznim glasom. "Nisam dovoljno gostoljubiva, sestro, gospodaru Merline. Dozvolite da vas sluge odvedu u gostinske odaje koje su spremne za vas, da vam donesu vino i vodu za umivanje, a u sumrak će biti spreman obrok."
Vivijen je ustala. Glas joj je bio zvaničan, i Igrena je za trenutak osetila olakšanje; opet je bila gospodarica na svom ognjištu, ne pasivno dete nego žena Gorloasa, vojvode od Kornvola.
"Znači, u sumrak, sestro."
Ali Igrena je primetila kako se zgledala sa Merlinom, i mogla je da rauzme taj pogled jasno kao reči: Pusti to zasad. Savladaću je, kao i uvek, kasnije.
Igrena je osetila da joj je lice očvrslo kao gvožđe. Da, to je oduvek radila. Ali ovog puta neće biti tako. Jednom sam se pokorila njenoj volji, kada sam bila dete i kada nisam znala za bolje. Ali sada sam odrasla, žena sam, i nije me lako navesti kao dete koje je dala za nevestu vojvodi Gorloasu. Sada ću učiniti po svojoj volji, a ne po volji Gospe od Jezera.
Sluge su odvele goste; Igrena se uputila u svoje odaje, spustila Morganu u krevet i nervozno se pozabavila oko nje, misli punih onoga što je čula.
Uter Pendragon. Nikada ga nije videla, ali Gorloas je bio pun priča o njegovim vrlinama. Bio je blizak srodnik, sestrić, Ambrozija Aurelijanusa, Velikog Kralja Britanije, ali za razliku od Ambrozija, Uter je bio Brit iz Britanije, bez kapi rimske krvi, pa Simri i Plemena nisu okevali da ga prate. Nije bilo sumnje da će jednog dana Uter biti izabran za Velikog Kralja. Ambrozije više nije bio mlad: taj dan nije bio daleko.
A ja ću biti kraljica... Kako to razmišljam? Zar da izdam Gorloasa i svoju čast?
Kad je ponovo uzela ogledalo, iza sebe je na vratima ugledala sestru. Vivijen je skinula pantalone koje je nosila zbog jahanja, i obukla je komotnu haljinu od nebojene vune; kosa joj je bila raspuštena, meka i tamna kao vuna crne ovce. Izgledala je mala, krhka i stara, a oči su joj bile kao oči sveštenice u pećini odrastanja, pre mnogo godina i u drugom svetu... Igrena je nestrpljivo odbacila takve misli.
Vivijen joj je prišla i pružila ruku da joj dodirne kosu.
"Mala Igrena. Više nisi tako mala", nežno je rekla. "Znaš li, malena, da sam ti ja dala ime: Grena, po Boginji Beltanskih vatri... Koliko je prošlo otkako si služila Boginju u Beltanu, Igrena?"
Igrena je tek malo pomerila usne; osmeh nije otišao dalje od zuba. "Gorloas je Rimljanin i hrišćanin. Da li zaista veruješ da njegovo domaćinstvo održava obrede Beltana?"
"Ne, verovatno ne", rekla je vedro Vivijen. "Mada, da sam na tvom mestu, ne bih smela da se zakunem kako se sluge ne iskradaju na dan dugodnevice da pale vatre i ležu zajedno pod punim mesecom. Ali gospodar i gospa hrišćanskog domaćinstva ne mogu to da čine, bar ne pred očima svojih sveštenika i njihovog strogog i nepomirljivog Boga..."
Igrena ju je oštro prekinula. "Ne govori tako o Bogu moga muža, koji je Bog ljubavi."
"Ti tako kažeš. A ipak je poveo rat protiv ostalih bogova i ubija one koji ga ne obožavaju", odgovorila je Vivijen. "Trebalo bi da se molimo da nas poštedi takve ljubavi. Mogla bih ti se obratiti u ime zaveta koje si nekada položila, da učiniš ono što sam te molila u ime Boginje i Svetog ostrva..."
"Ma nemoj", sarkastično je rekla Igrena. "Sada moja Boginja zahteva od mene da postanem kurva, a Merlin od Britanije i Gospa od Jezera će mi držati sveću!"
Vivjanin pogled je planuo; prišla je za korak, i Igreni se za trenutak učinilo da će je sveštenica udariti. "Kako se usuuješ!" rekla je Vivijen, i mada joj je glas bio tih, odjeknuo je u čitavoj odaji, tako da je Morgana, koja je zaspala pod Igreninim vunenim pokrivačem, sela i zaplakala se od straha.
"Eto, sad si mi probudila bebu..." rekla je Igrena i sela na ivicu kreveta, umirujući dete. Sa Vivijeninog lica postepeno je nestalo gnevnog rumenila. Sela je kraj Igrene. "Nisi me razumela, Grena. Zar misliš da je Gorloas besmrtan? Reći ću ti, dete, pokušala sam da pročitam u zvezdama sudbinu onih koji su važni za jedinstvo Britanije u narednim godinama, i kažem ti, njegovo ime nije tamo zapisano."
Igrena je osetila da joj kolena klecaju i da joj popuštaju svi zglobovi. "Hoće li ga Uter ubiti?"
"Kunem ti se: Uter neće imati udela u njegovoj smrti, i kada Gorloas umre, Uter će biti daleko odatle. Ali razmisli, dete. Tintagel je veliki zamak; zar misliš, kada Gorloas više ne bude mogao da ga brani, da Uter Pendragon neće požuriti da kaže nekom svom ratniku: Uzmi taj zamak i ženu koja je u njemu? Bolje Uter nego neki njegov ratnik."
Morgana. Šta će biti sa mojim detetom; šta će biti sa Morgozom, mojom malom sestrom? Zaista, žena koja pripada nekom muškarcu mora se moliti da on poživi kako bi je štitio.
"Zar ne mogu da se vratim na Sveto ostrvo i da poživim u Avalonu kao sveštenica?"
"To nije tvoja sudbina, malena", rekla je Vivijen. Glas joj je opet bio nežan. "Ne možeš se sakriti od svoje sudbine. Dato ti je da igraš ulogu u spasenju ove zemlje, ali put ka Avalonu ti je zauvek zatvoren. Hoćeš li poći putem svoje sudbine, ili moraju bogovi da te vuku njime protiv tvoje volje?"
Nije čekala da Igrena odgovori. "Neće dugo trajati. Ambrozije Aurelijanus umire; mnogo godina je vodio Britance, a sada će se njegove vojvode sastati da izaberu Velikog Kralja. A ne mogu verovati nikome do Uteru. I tako će Uter biti i vojskovođa i Veliki Kralj. I trebaće mu sin."
- nastavlja se -
bglavac
irida
