"Nego zašto?" upitala je Morgoza, oštro i ispitivački, a Igrena je uzdahnula, znajući da je devojka ne bi razumela. Ali želja da nekome poveri makar deo svojih osećanja, koja nikada neće moći u potpunosti da razotkrije, navela ju je da odgovori. "Pa... ne znam. Samo... pa, kao da ga poznajem od početka sveta, kao da mi nikada nije bio stranac, ma šta radio i ma šta se desilo između nas."
"Ali ako te uopšte nije ni poljubio..."
"To nije bitno", umorno je rekla Igrena i tog časa je konačno, rasplakavši se, kazala ono što je već dugo znala, a nije želela da prizna. "Čak i ako mu u ovom životu više nikada ne ugedam lice, vezana sam za njega i ostaću vezana do smrti. A ne mogu da poverujem da Boginja ne bi stvorila ovolike teškoće u mom životu, ako mi nije suđeno da ga ikada više vidim."
Pod slabim svetlom videla je kako je Morgoza posmatra sa mešavinom divljenja i zavisti, kao da je u njenim očima Igrena iznenada postala junakinja neke stare, romantične bajke. Želela je da joj kaže: ne, nije tako, ovo uopšte nije romantično, naprosto se tako desilo, ali znala je da to ne može reći, jer Morgoza nije imala dovoljno iskustva da razlikuje romantiku od ovakve, konačne stvarnosti, čvrste kao stena na dnu mašte. Bolje neka misli da je romantično, ako joj to prija, pomislila je i shvatila da se ovakva stvarnost Morgozi nikada neće desiti: ona živi u drugačijem svetu.
Sada je, eto, rešila da se otarasi sveštenika koji je pripadao vojvodi, i priznala je Morgozi da voli Utera. Vivijen je govorila nešto o svetovima koji se razdvajaju, i Igreni se činilo kao da se nalazi u svetu odvojenom od običnog u kome Gorloas možda ima pravo što očekuje da mu ona bude verna domaćica, sluškinja, sluga, robinja - njegova žena. Sada ju je samo Morgana vezivala za ovaj svet. Pogledala je umazano, zaspalo dete, crne kose rasute na sve strane, i na mlađu sestru razrogačenih očiju, i upitala se da li bi, zbog ovoga što joj se desilo, mogla da napusti čak i te dve poslednje veze koje je zadržavaju u ovom svetu.
Pomisao joj je nanela veliki bol, ali u sebi je odgovorila šapatom. "Da. Čak i to."
I tako joj je naredni korak, koga se toliko plašila, sasvim lako pao.
Ležala je te noći budna između Morgoze i svoje sestre, pokušavajući da odluči šta joj je činiti. Da li da pobegne i veruje kako će je Uter naći uz pomoć svog dela sna? Skoro odmah je odbacila tu pomisao. Da li da pošalje Morgozu u Avalon sa porukom da je zatvorena? Ne; ako je to postalo opšte poznato - za balade po tržnicama - onda bi joj sestra pritekla u pomoć kad bi mislila da bi to vredelo. A srce joj je nagrizao nemi glas sumnje i očajanja. Vizija je bila lažna... ili su možda, kad je ona onako odbila svaku pomisao na Utera, odustali od plana, našli mu drugu ženu koja će spasti Britaniju, kao što bi, kad se velika sveštenica razboli pred veliku Proslavu, odabrali zamenu za nju.
Pred jutro, kad je nebo već porumenelo, zapala je u nemiran san. I tada, kad je već prestala da se nada, našla je pomoć. Baš kad se budila, kao da joj je neki glas rekao u umu: Samo ovog jednog dana se oslobodi deteta i deovjke, i znaćeš šta ti je činiti.
Dan je svanuo vedar i blistav, i dok su doručkovali kozji sir i sveže pečeni hleb, Morgoza je pogledala blistavo more. "Tako sam se umorila od sedenja u četiri zida - do juče nisam ni znala koliko mi je dosadila ova kuća!"
"Pa, onda uzmi Morganu i iziđite na ceo dan sa pastirskim ženama", predložila je Igrena. "Verovatno bi i ona želela da malo iziđe."
Spakovala im je komade mesa i hleba; Morgani je to bila prava svečanost. Igrena ih je ispratila, nadajući se da će sada nekako uspeti da izbegne budne oči oca Kolumbe, jer, mada joj se pokorio i više joj se nije obraćao, svuda ju je pratio pogledom. Sredinom prepodneva, dok je sedela i tkala, pojavio se pred njom. "Gospo..."
Nije ga ni pogledala. "Naredila sam ti da se držiš dalje od mene, svešteniče. Tuži me vojvodi kada dođe kući, ako želiš, ali mi se ne obraćaj."
"Jedan od vojvodinih ljudi je pao sa litice i povređen je. Ostali misle da umire i pozvali su me da odem kod njega. Ne morate se plašiti; bićete i dalje pažljivo čuvani."
Znala je to - nije ni pomislila da bi, ako bi se otarasila sveštenika, mogla nekako da pobegne. U svakom slučaju, kuda bi pošla? Ovo je Gorloasova zemlja i niko od njegovih seljaka ne bi pružio sklonište njegovoj odbegloj ženi. Uopšte nije nameravala da tek tako pobegne. "Idi i neka te đavo nosi, kako mi se više ne bi približavao", rekla je i okrenula mu leđa.
"Ako hoćeš da me proklinješ, ženo..."
"Zašto bih trošila dah na kletve? Vrlo rado bih ti poželela da te Bog što pre pozove u svoj raj, i neka više uživa u tvom društvu nego ja."
Čim je otišao, požurujući malog magarca duž prilaznog puta, shvatila je zašto je osećala da se mora otarasiti sveštenika. On je, na svoj način, bio posvećen u Misterije, mada ne iste kao njene, i brzo bi shvatio i osudio ono što je smerala da učini. Otišla je u Morgozinu sobu i našla srebrno ogledalo. Potom je sišla u kuhinju i zatražila od služavke da joj u sobi založi vatru. Piljili su u nju, jer dan nije bio hladan, ali ona je ponovila zahtev kao da je najnormalnija stvar na svetu i pokupila je iz kuhinje još nekoliko sitnica: so i malo ulja, komadić hleba i bočicu vina - što su žene, nesumnjivo, smatrale da će joj biti podnevni obrok, pa je uzela i malo sira da to potvrdi. Kasnije će ga baciti galebovima.
Napolju, u bašti, našla je cvetove lavande, pa čak i nekoliko plodova divlje ruže. Odsekla je svojim malim nožem i nekoliko grančica kleke, samo simbolično, i jednu granu leske. Kad se ponovo našla u sobi, odmotala je pojas i svukla odeću, ostavši naga i uzdrhtala pred vatrom. Nikad ranije nije činila ovo i znala je da joj Vivijen to ne bi odobrila, jer oni koji nisu vični umeću proricanja mogu upasti u nevolje ako se time bave. Ali sa ovim što ima, znala je, izazvala bi Vid čak i kad ga ne bi posedovala.
Bacila je kleku u vatru, a kad se podigao oblak dima privila je granu leske na čelo. Položila je plodove i cveće pred vatru, a onda stavila na grudi so i ulje, uzela zalogaj hleba i gutljaj vina, položila, drhteći, srebrno ogledalo tako da na njega pada svetlost, i potom iz bureta za kupanje nasula čistu kišnicu preko glatke površine.
Počela je da šapuće. "Običnim i neobičnim stvarima, vodom i vatrom, solju, uljem i vinom, plodovima i cvećem, preklinjem te, Boginjo, dopusti mi da vidim svoju sestru Vivijen."
Vodena površina polako se namreškala. Igrena je zadrhtala na iznenadnom naletu ledenog vetra, upitavši se za trenutak hoće li čarolija zakazati, da nije ipak počinila svetogrđe. Nejasno lice odraženo u ogledalu isprva je bilo njeno, a onda se polako menjalo, pretvorivši se u divno lice Boginje, sa vencem oskoruša oko čela. A onda, kad se voda smirila i izbistrila, Igrena je videla; ali ne živo lice, kao što je mislila i nadala se. Videla je poznatu sobu. Nekada je to bila odaja njene majke u Avalonu, i bila je puna žena, u tamnim ogrtačima sveštenica, i isprva je uzalud tražila pogledom sestru, jer žene su ulazile i izlazile, muvale se tamo-amo i u sobi je vladala zbrka. A onda je ugledala sestru, Vivijen; izgledala je bolesno, umorno i ispijeno, i hodala je, hodala je tamo-amo, oslonjena na ruku jedne od sveštenica, i Igrena je shvatila, užasnuta, šta vidi. Jer Vivijen, u svetloj haljini od nebojene vune, bila je otečena od deteta, lica ispijenog od patnje, i neprekidno je hodala i hodala, kao što su je, setila se Igrena, babice terale da radi kad je rađala Morganu...
Oh, ne! Oh, Majko Ceridven, blagoslovena Boginjo, ne... naša majka je tako umrla, ali Vivijen je bila sigurna da više ne može zaneti... i sada će umreti, ne može roditi dete u tim godinama i preživeti... zašto, kad je znala da je začela, zašto nije popila neki napitak da se otarasi deteta? Ovo je propast svih njenih planova, ovo je kraj...
A i ja sam snovima uništila svoj život... Tu se Igrena postidela što misli o svom jadu kada Vivijen treba da legne u porodiljski krevet iz koga teško da će ikada ustati. Užasnuta i rasplakana, nije čak mogla ni da odvrati pogled od ogledala, a uto je Vivijen podigla glavu, gledajući preko glave sveštenice na čiju se ruku oslanjala, i u njenom otupelom pogledu, bledom od bola, pojavili su se uviđanje i nežnost. Igrena nije mogla da je čuje, ali bio je isto kao da se Vivijen obratila pravo njenom umu.
Devojčice... sestrice... Grena...
Igrena je poželela da krikne od tuge, bola i straha, ali nije mogla da sada optereti Vivijen i svojim osećanjima. Unela je čitavo srce u jedan uzvik.
Čujem te, majko, sestro moja, sveštenice i Boginjo moja...
Igrena, kažem ti, ni u ovom času ne gubi nadu, ne očajavaj! Ima razoga svim našim patnjama, videla sam to... ne očajavaj... i za trenutak, naježivši se, Igrena je osetila laki dodir na obrazu, kao pravi nežni poljubac, i Vivijen je šapnula: "Sestrice...", a potom je Igrena videla kako se sestrino lice grči od bola i kako pada kao pokošena u ruke sveštenice, a površina ogledala se opet namreškala, i Igrena je u njemu kroz vodu videla samo svoje uplakano lice. Stresla se, dohvatila odeću, bilo šta samo da se ugreje, i bacila čarobnjačko ogledalo u vatru; potom se bacila na krevet i zajecala.
Vivijen mi je rekla da ne očajavam. Ali kako da ne očajavam kad ona umire?
Ležala je i plakala dok je nisu uhvatili grčevi. Konačno, kad su joj suze presušile, umorno je ustala i umila se hladnom vodom. Vivijen umire, možda je već mrtva. Ali poslednjim rečima obavezala je Igrenu da ne gubi nadu. Obukla se i stavila oko vrata dragulj koji je dobila od Vivijen. A onda je, u blagom mreškanju vazduha pred sobom, ugledala Utera.
Ovog puta je znala da je ovo Vest, a ne sam čovek. Ništa telesno, pogotovo ne Uter Pendragon, ne bi moglo da uđe u njene čuvane odaje, a da ga neki vojnik ne vidi i ne zaustavi. Bio je ogrnut teškom tkaninom, ali na rukama - i po tome je znala da ne sanja - imao je zmije kakve je videla kad je sanjala o životu u Atlantidi. Samo što ovo nisu bili zlatni ukrasi, nego žive zmije, koje su podigle glave i šištale, ali ona ih se nije plašila.
"Voljena moja", rekao je, i mada je to zaista bio njegov glas, soba je bila tiha i videlo se plamsanje vatre, a kroz njegov šapat čula je tiho pucketanje klekovih grančica. "Doći ću ti na Kratkodnevicu. Kunem ti se da ću doći, na bilo koji način. Budi spremna za mene na dan kratkodnevice..."
A onda je ostala sama, u sobi punoj sunca, i sa odrazom mora spolja, a u dvorištu duboko dole, čula je smeh, Morgozin i svoje kćerkice.
Igrena je duboko udahnula i mirno ispila ostatak vina. Na prazan stomak, posle posta, osetila je kako joj smesta udara u glavu blagom vrtoglavicom. Potom je tiho pošla niz stepenice da čeka vesti za koje je znala da će stići.
7.
Prvi događaj bio je Gorloasov povratak kući.
I dalje obuzeta vrtoglavicom onog trenutka vizije - i uplašena, jer nikada nije ozbiljno pomislila da će Vivijen jednog dana umreti, a uprkos rečima nade, nije mogla ni da zamisli da će sada uspeti da preživi - Igrena je očekivala nešto drugo; neku magičnu vest od Utera, ili vest da je Gorloas mrtav i da je ona slobodna. Gorloas lično, prašnjav, gladan i namršten, naveo je Igrenu da poveruje u to kako je čitavo priviđenje bilo jedino zavaravanje ili nameštaljka Zlog.
Pa, ako je tako, ima i u tome dobrog, jer bi značilo da mi je sestra živa i da sam videla samo varku rođenu iz sopstvenih strahova. I zato je mirno pozdravila Gorloasa, dočekavši ga hranom, kupatilom, čistom odećom i samo prijatnim rečima. Neka misli, ako hoće, da se pokajala zbog svoje nepromišljenosti i da pokušava da mu se ponovo umili. Više joj nije bilo važno šta Gorloas misli o njoj. Više ga nije mrzela niti ga se gadila kao u prvim godinama jada i očajanja. Te patnje su je pripremile za ono što je došlo kasnije. Poslužila je Gorloasa hranom i pićem, postarala se za smeštaj vojnika koliko se moglo i pazila je da ga ne ispituje. Za trenutak je dovela Morganu, opranu, očešljanu i lepu, da se nakloni pred ocem, a onda je naložila Izoti da je odvede u postelju.
Gorloas je uzdahnuo i odgurnuo tanjir. "Postaje lepa; ali liči na vilinsko dete, kao da pripada narodu iz šupljih brda. Odakle joj ta krv? U mom narodu je nema."
"Ali moja mati je od stare krvi", rekla je Igrena, "a i Vivijen. Mislim da je njen otac svakako bio neko iz vilinskog naroda."
Gorloas se stresao. "Čak ne znaš ni ko joj je otac - jedna od pametnih stvari koje su Rimljani učinili bilo je da dokrajče taj narod. Ne bojim se naoružanog čoveka koga mogu da ubijem, ali se plašim podzemnog naroda iz šupljih bregova, sa tim začaranim krugovima i hranom koja te može navesti da lutaš omađijan stotinama godina, i sa vilinskim munjama koje doleću iz tame da ubiju čoveka, bez razloga, i pošalju ga u pakao... Đavo ih je stvorio da ubijaju hrišćane, i Božje delo je ubiti ih, čini mi se!"
Igrena je pomislila na bilje i napitke koje su žene iz vilinskog naroda donosile čak i svojim porobljivačima za isceljenje; na otrovne strele koje mogu oboriti divljač kada se nikako drugačije ne može uloviti; na svoju majku, poreklom od vilinskog naroda, i na Vivijeninog nepoznatog oca. A Gorloas je, kao hrišćčani, želeo da uništi taj jednostavan narod u ime svog Boga? "Pa", rekla je, "mora biti po Božjoj volji, valjda."
"Morgana bi možda trebalo da odraste u manastiru časnih sestara, kako je veliko zlo koje je nasledila od tvoje stare krvi nikada ne bi zahvatilo", razmišljao je Gorloas. "Kada još odraste, razmislićemo o tome. Jedan sveti čovek mi je davno rekao da žene nose krv svojih majki i da je tako još od Evinog vremena: da ono što je u ženi, koja je puna greha, može zahvatiti žensko dete; ali da će sin nositi očevu krv baš kao što je Hrist svoren po liku svog oca, Boga. Pa ako budemo imali sina, Igrena, ne moramo se plašiti da će se na njemu pokazati krv starog, zlog naroda iz brda."
Igrenu je obuzeo bes, ali je pazila da ga ne naljuti. "Mora da je i to volja tvoga Boga." Jer ako je on zaboravio, ona je znala da je više nikada neće moći dodirnuti kao muškarac ženu. Sada više nije bilo važno šta će joj reći ili učiniti. "Reci mi šta te je ovako neočekivano dovelo kući, mužu moj."
"Uter, naravno", rekao je Gorloas. "Bilo je veliko proglašenje kralja na Ostrvu Zmaja, koje je blizu Glastonberija i sveštenika - ne znam zašto mu sveštenici dozvoljavaju da opstane, jer to je prokleto mesto, gde ukazuju počasti Rogatome iz šuma i gaje zmije, a takve gluposti nije prikladno raditi u hrišćanskoj zemlji. Kralj Leodegranc, koji vlada Letnjom Zemljom, slaže se sa mnom i odbio je da sklopi savez sa Uterom. Leodegranc ne voli Utera ništa više nego ja, ali neće da sada zarati sa Pendragonom; nije dobro da međusobno ratujemo dok se Saksonci okupljaju na istočnim obalama. Ako Škoti dođu ovog leta, naći ćemo se između čekića i nakovnja. A sada mi je Uter poslao ultimatum - ili ću staviti svoje Kornvolce pod njegovu komandu, ili će doći da me primora na to. I zato sam ovde - možemo da držimo Tintagel zauvek, ako uzmoramo. Ali upozorio sam Utera da ću se boriti protiv njega, ako dođe u Kornvol. Leodegranc je sklopio primirje sa Uterom, dok Saksonci ne odu, ali ja neću."
"Zaboga, to je glupo", rekla je Igrena, "jer Leodegranc je u pravu - Saksonci neće izdržati ako se svi Britanci ujedine. Ako se svađate među sobom, Saksonci mogu da napadaju jedno po jedno kraljevstvo, i ubrzo će čitava Britanija služiti njihovim bogovima!"
Gorloas je odgurnuo tanjire. "Ne očekujem da žena zna išta o časti, Igrena. Hodi u krevet."
Mislila je da joj više neće biti važno šta će joj učiniti, da je to vreme prošlo; ali nije bila spremna za očajničku bitku sa njegovim ponosom. Na kraju ju je opet istukao, proklinjući je. "Bacila si čini na moju muškost, prokelta veštice!"
Kada je zaspao, iscrpljen, Igrena je ležala budna, bolno izubijanog lica, tiho plačući kraj njega. Je li ovo nagrada za njenu pitomost, isto što je dobila i za grube reči? Sada je zaista imala razloga da ga mrzi, i na neki način se nije osećala kriva što ga se gnuša. Iznenada se divlje ponadala da će ga Uter ubiti.
Odjahao je sutradan u zoru, ostavivši za sobom samo nekolicinu vojnika da brane Tintagel. Iz razgovora koje je čula u hodniku pre polaska, znala je da on namerava da dočeka iz zasede Uterovu vojsku kada bude ušla iz močvara u dolinu. A sve to zbog onog što je smatao čašću; lišiće Britaniju Velikog Kralja, ostaviće zemlju golu kao ženu da je siluju saksonske horde - i sve to stoga što nije bio muškarac pred svojom ženom i što se bojao da će Uter to postati.
Kada je otišao, dani su se vukli, prazni i tihi. Potom su naišli prvi mrazevi, sa snegom u močvarama, pa se čak ni močvare nisu videle osim u najvedrijim danima. Čeznula je za vestima; osećala se kao jazavac zarobljen u zimskoj jazbini.
Zimska kratkodnevica. Uter je rekao da će joj doći na Kratkodnevicu - ali sada je počela da se pita da nije to bio samo san. Kako su prolazili dani jeseni, mračni i hladni, počela je da sumnja u viziju, ali je znala da pokušaj da je potvrdi, da je ponovi, ne bi uspeo. Još kao dete, naučila je da je toliko oslanjanje na umetnost magije pogrešno. Bilo je dozvoljeno tragati za zračkom svetlosti u tami, i to je i bila uradila; ali magija se ne sme pretvoriti u večitog savetnika za svaki korak, jer na kraju ne bi umela da učini ništa u životu bez pomoći natprirodnog.
Nikada nisam bila sposobna da se oslonim na samu sebe, gorko je pomislila. Dok je bila dete, tražila je pomoć od Vivijen. Ali čim je dorasla do žene, udali su je, da bi potom osećala da mora od Gorloasa očekivati svaku odluku, a u njegovom odsustvu stalno se savetovati sa ocem Kolumbom.
I tako se sada, znajući da ima izglede da započne sama da razmišlja, zagledala u sebe. Učila je kćer da prede i počela je da uči sestru Morgozu kako da tka u bojama; gomilala je zalihe hrane, jer je počelo da joj se čini kako će zima biti hladnija i duža nego obično; i pažljivo je osluškivala svaku i najsitniju novost koju bi doneli pastiri sa tržnice, ili putnici - ali putnika je bilo sve manje kako se zima nadvijala nad Tintagel.
Već je prošla Samha kada je u zamak došla torbarka, umotana u krpe i pocepane šalove, umorna i bolnih nogu. Stopala su joj bila zavijena u krpe, a ona sama nije bila naročito čista, ali Igrena ju je pustila unutra i dala joj mesto pored vatre, kao i činiju kozjeg paprikaša sa bajatim hlebom, što bi inače verovatno jedino i jela. Kada je primetila da žena hramlje od udarca o stenu, zatražila je od kuvara da ugreje vodu i našla čistiju krpu za previjanje. Kupila je od nje dve igle - bile su prilično grube, imala je mnogo bolje od toga, ali trebalo je da uči Morganu prvim bodovima. Potom, smatrajući da je to zaslužila, upitala je ženu ima li vesti sa severa.
"Vojnici, gospo", rekla je starica i uzdahnula, "a Saksonci se okupljaju na severnim putevima, i bitka... i Uter pod zastavom sa zmajem, Saksonci severno od njega, a, kažu, vojvoda od Kornvola je južno od njega i protiv njega. Bitke svuda, čak i na Svetom ostr..."
Igrena ju je prekinula. "Dolaziš sa Svetog ostrva?"
"Da, gospo, noćila sam tamo kraj jezera i izgubila sam se u magli... Sveštenici su mi dali suvog hleba i naredili mi da dođem na misu i pokajem se, ali kakve grehe može imati ovakva starica? Moji gresi odavno su počinjeni, zaboravljeni i oprošteni i više niko ni ne žali zbog njih", rekla je, piskavo se smejući; Igreni se činilo da nije naročito pametna, a da je ono malo pameti koje je nekada posedovala razvejano teškoćama, usamljenošću i dugim lutanjem. "A stari i siromašni imaju malo prilike za grehe, osim da sumnjaju u Božju dobrotu, a ako Bog ne može da razume takvu sumnju, onda nije tako mudar kao što njegovi sveštenici misle, he he he... ali nisam želela da slušam misu, a unutra je bilo hladnije nego napolju, pa sam pošla da lutam kroz maglu, i onda sam videla čamac, i nekako sam se našla na Svetom ostrvu, i tamo su mi žene i Gospa dale hrane i ugrejale me, kao i vi... he he he..."
"Videla si Gospu?" uzviknula je Igrena, nagnuvši se da joj se zagleda u lice. "Oh, pričaj mi o njoj, to mi je sestra..."
"Da, to mi je rekla, da joj je sestra udata za vojvodu od Kornvola, ako je vojvoda od Kornvola još živ, što ona nije znala, he he he... oh, da, dala mi je poruku za vas, zato sam došla čak ovamo kroz močvare i preko stenja koje mi je izranjavilo noge, he he he...e, a šta mi je rekla, jadna ja, ne mogu da se setim, mislim da sam izgubila poruku u maglama oko Svetog ostva, sveštenici, znate, rekli su mi da nema nikakvog Svetog ostrva, sada ni zauvek, rekli su, Bog ga je potopio u more i ako mislim da sam se tamo provodila to je samo čarolija i đavolovo zavaravanje..." Zastala je, sagnula se i zakašljala; Igrena je čekala.
Konačno nije izdržala. "Pričaj mi o Gospi od Avalona. Jesi li je videla?"
"Oh, da, videla sam je, ne liči na vas, više je kao vilinska žena, sitna i tamna..." Ženine oči su sinule i razbistrile se. "Sad sam se setila poruke. Rekla je, reci mojoj sestri Igreni da se seti snova i da ne gubi nadu, i ja sam se na to nasmejala, he he he, kakve veze imaju snovi, osim možda vama gospama iz velikih kuća, a ne nama koji lutamo drumovima po magli... A, da, još i ovo: rodila je lepog sina u vreme žetve, i rekla mi je da kažem kako se oseća neobično dobro, iznad svih nada i očekivanja, i da je dečaku dala ime Galahad."
Igrena je duboko uzdahnula od olakšanja. Znači, Vivijen je zaista, van svih očekivanja, preživela porođaj.
Torbarka je nastavila: "Takođe je rekla, he he he, da je on sin jednog kralja i da je prikladno da jedan kraljevski sin služi drugog... Da li vam to išta znači, gospo? Meni zvuči kao još snova i mesečevih senki, he he he..." Počela je da se kikoće, sklupčana u svojim krpama, pružajući mršave ruke da ih ogreje na vatri.
Ali Igrena je razumela značenje poruke. Jedan kraljevski sin treba da služi drugoga. Znači, Vivijen je zaista rodila sina kralja Bana od Donje Britanije, posle obreda Veikog Braka. A ako, prema njenom i Merlinovom proročanstvu, Igrena rodi sina Uteru, Velikom Kralju Britanije, jedan će služiti drugoga. Za trenutak je osetila da podrhtava na ivici istog histeričnog smeha kao izmoždena starica. Nevesta još nije odvedena u krevet, a mi već ugovaramo kako ćemo odgajati sinove!
Tako opijena, Igrena kao da je videla tu decu, jedno rođeno i jedno nerođeno, kako lebde oko nje kao senke; Je li Vivijenin sin Galahad tamniji blizanac, parnjak njenog nerođenog sina sa Uterom? Činilo joj se da ih vidi kroz plamsaje vatre; tamnokosog, vitkog momka sa Vivijeninim očima; i drugog, sa kosom svetlom kao u severnjaka... a onda, u blesku kraj vatre, ugledala je posvećene sudove Obreda druida, koji se sada čuvaju u Avalonu pošto su Rimljani spalili svete gajeve. Tanjir, pehar, mač i koplje, svetlucave i bleštave, sačinjene od četiri elementa: tanjir od zemlje, pehar od vode, mač od vatre, koplje od vazduha... ošamućeno je gledala sudove pod plamsajima vatre i pomislila kako postoji po jedan za svakog od njih. Kakva sreća.
Žustro je zažmirkala i uspravila se. Vatra je zamrla do ugljevlja; stara torbarka je spavala, nogu ušuškanih u šalove i krpe, privukavši se sasvim blizu vatre. Odaja je bila prazna. Služavka je dremala na klupi, čvrsto umotana u šal i ogrtač; ostala posluga je otišla u krevet. Zar je prespavala pola noći tu, kraj vatre, i sve sanjala? Probudla je služavku, koja se gunđajući povukla u svoj krevet. Ostavivši torbarku da spava kraj vatre, Igrena je drhteći otišla u svoju sobu, zavukavši se pored Morgane i čvrsto je zagrlivši, kao da bi da time otera priviđenja i strah.
Došla je zima, vrlo rano. U Tintagelu nije bilo mnogo drva za loženje, samo neka vrsta kamena koja je gorela, ali se uvek strašno dimila i garavila vrata i tavanice. Ponekad su morali da lože osušenu morsku travu, od čega je čitav zamak zaudarao na mrtvu ribu, kao more pri oseci. I konačno su počele da dolaze glasine o Uterovoj vojsci koja se približava Tintagelu, spremna da pređe velike močvare.
Pod drugim okolnostima, Uterova vojska bi lako porazila Gorloasa. Ali ako ih dočekaju u zasedi? Uter ne poznaje ove krajeve! Biće mu dovoljno teško zbog stenovitog i nepoznatog terena, jer znaće da se kornvolska vojska okuplja u blizini Titangela. Uter neće očekivati zasedu tako rano!
Nije mogla ništa drugo do da čeka. To je ženska sudbina, da sedi kod kuće, u zamku ili kolibi - tako je od dolaska Rimljana. Pre toga su keltska plemena slušala savete žena, a daleko na severu postojalo je ostrvo žena-ratnica koje su pravile oružje i učile vojskovođe kako se ono koristi...
Igrena je ležala budna u postelji svake noći, misleći na muža i na ljubavnika. Kako možeš zvati ljubavnikom, mislila je, čoveka sa kojim se nisi ni poljubila. Uter se zarekao da će doći na dan kratkodnevice, ali kako da pređe močvare i prođe kroz zamke koje je postavio Gorloas i koji ga sada čeka u zasedi...?
Kad bi barem bila vešta u magiji ili kad bi bila sveštenica, kao Vivijen. Odrasla je uz bajke o zlu koje snađe one koji magijom nameću svoju volju Božijoj. Znači, onda treba da pusti da Uter padne u zasedu i da mu pobiju vojsku? Govorila je sebi da će Uter poslati uhode i izviđače i da mu nije potrebna pomoć jedne žene. No, i dalje je osećala da mora biti nečega pametnijeg što bi mogla učiniti umesto da samo sedi i čeka.
- nastavlja se -
bglavac
irida
