Smesta ga je poznala po tamnocrvenom ogrtaču, prebačenom preko crne, gusto izvezene tunike, i opasaču za mač prekrivenom draguljima. Ambrozije Aurelijanus mora da je imao oko šezdeset godina, pomislila je; bio je visok i mršav, obrijan po rimskim običajima, ali pogrbljen, i koračao je pažljivo kao da ima neki unutrašnji bol. Nekada je možda bio i lep; sada mu je lice bilo izborano i žuto, brci oboreni i gotovo sasvim sedi, a kosa proređena. Kraj njega se nalazilo nekoliko savetnika ili drugih kraljeva; poželela je da zna ko su, ali sveštenik, kad je video kralja da ulazi, počeo je da čita iz neke velike knjige, pa se ugrizla za usnu i zaćutala, slušajući službu koju ni sada, posle četiri godine podučavanja kod oca Kolumbe, nije sasvim razumela, niti joj je do nje bilo stalo. Znala je da je neučtivo osvrtati se po crkvi, kao seoska prostakuša, ali je provirila ispod kapuljače i osmotrila ljude oko kralja; za jednog je pretpostavila da je Urijens od Severnog Velsa, a drugi je bio bogato odeveni muškarac, vitak i lep, kratko podšišan u rimskom stilu, sa kosom do brade. Upitala se je li to Uter, Ambrozijev pratilac, a možda i naslednik. Tokom čitave službe pažjivo je stajao kraj Ambrozija, a kada se ostareli kralj zateturao, lepi muškarac mu je ponudio ruku. Pažljivo je posmatrao sveštenika; ali Igrena, naučena da na licima ljudi pročita njihove misli, znala je da on ne sluša ni sveštneika ni službu, nego da se bavi svojim mislima. Podigao je glavu, jednom, i osmotrio pravo Gorloasa, za trenutak pogledavši u oči i Igrenu. Oči su mu bile crne, pod gustim, tamnim veđama, i Igrena je smesta osetila drhtaj gađenja. Ako je ovo Uter, pomislila je, neću da imam ništa sa njim; kruna bi uz njega bila preskupo plaćena. Mora da je stariji nego što izgleda, jer izgledao je kao da ima najviše dvadeset pet godina.
     Tokom službe pojavilo se komešanje na ulazu, i visok, otresit muškarac, širokih ramna, ali vitak, u debelom, tkanom ogrtaču kao što ih nose severnjavci, ušao je u crkvu, u pratnji pet-šest vojnika. Sveštenik je nastavio dalje, ne uznemirivši se, ali đakon koji je stajao kraj njega podigao je glavu sa knjige himni i namrštio se. Dugajlija je skinuo kapu, otkrivši svetlu kosu, već prilično proređenu na temenu. Pošao je kroz okupljenu pastvu, sveštenik je rekao Pomolimo se, i Igrena je kleknula. Pri tom je primetila da je visoki, plavokosi muškarac stigao blizu njih. Njegovi ljudi su kleknuli oko vojvodinih, a dugajlija se našao kraj nje. Kada se spustio na kolena, brzo se osvrnuo da vidi gde mu se nalaze ljudi, a onda je pokorno pognuo glavu da sasluša molitvu.
     Tokom čitave duge službe nije nijednom podigao glavu; čak i kada je pastva počela da se približava oltaru kako bi primili posvećeni hleb i vino, on nije pošao tamo. Gorloas je dodirnuao Igrenu po ramenu, i ona je pošla za njim - hrišćani su smatrali da žena treba da poštuje muževljevu veru, pa bi Bog okrivio samo Gorloasa ako bi se ona nečim obrukala. Otac Kolumba je mnogo raspravljao sa njom o pristojnim molitvama i pripremama, i Igrena je zaključila da nikada neće biti valjano pripremljena. Ali Gorloas bi se ljutio na nju, i na kraju krajeva nije mogla da prekine službu svađom sa njim, čak ni šapatom.
     Kada se vratila na mesto, usta punih mrvica od tvrdog hleba i sa kiselim vinom u praznom stomaku, primetila je da je dugajlija podigao glavu. Gorloas mu je kruto klimnuo glavom i prošao. Čovek je pogledao Igrenu, i za trenutak joj se učinilo da joj se osmehuje, kao i njenom mužu; osetila je da se i sama smeši. Na vojvodino ljutito mrštenje pošla je za njim i krotko kleknula kraj njega. Ali videla je da je plavušan i dalje pomatra. Po severnjačkom ogrtaču pretpostavila je da je to Lot od Orknija, onaj koga je Gorloas nazvao mladim i ambicioznim. Neki severnjaci su plavi kao i Saksonci.
     Počeo je završni psalm; slušala je reči, ne obraćajući mnogo pažnje na njih.
     
     Poslao je spasenje svom narodu, u skladu sa svojim večnim zavetom...
     Njegovo je ime sveto i strašno; strah od Gospoda je početak mudrosti.
     Gorloas je pognuo glavu da primi blagoslov. Toliko je naučila o svom mužu za ovih nekoliko dana. Kada se udala za njega, znala je da je hrišćanin; danas je ionako većina sveta pripadala hrišćanima, a ako i nisu, zadržavali su to za sebe, osim u blizini Svetog ostrva gde je vladala Stara Vera, ili među severnjačkim varvarima, ili među Saksoncima. Ali nije znala koliko je on zaista pobožan.
     Blagoslov se završio; sveštenik i đakoni su otišli, noseći svoj dugački krst i Svetu Knjigu. Igrena je pogledala prema kralju. Izgledao je žut i umoran, a kada se okrenuo da iziđe iz crkve, teško se oslonio o ruku tamnokosog mladića koji je stajao kraj njega i pridržavao ga tokom čitave službe.
     "Lot od Orknija ne gubi vreme, zar ne, gospodaru Kornvola", rekao je visok, plavokos muškarac u severnjačkom ogrtaču. "Ovih dana je stalno uz Ambrozija, i uvek je tako uslužan!"
     Aha, pomislila je Igrena, ovo nije vojvoda od Orknija kao što sam mislila.
     Gorloas se složio gunđanjem.
     "Je li ovo tvoja gospa, Gorloase?"
     Gorloas je odgovorio oklevajući i džangrizavo. "Igrena, draga, ovo je naš vojskovođa: Uter, koga Plemena zovu Pendragonom, po njegovom grbu."
     Lako se naklonila, iznenađeno žmirkajući. Uter Pendragon, ovaj nezgrapan čovek, plav kao Saksonci? Je li ovo velikodostojnik koji treba da nasledi Ambrozija - ovaj skitnica koji je ulaskom prekinuo misu? Uter je piljio - ne u njeno lice, shvatila je Igrena, nego u nešto niže, i Igrena, pitajući se nije li prosula pričesno vino na haljinu, primetila je da on zuri u opal koji je nosila na grudima. Smesta se upitala je li moguće da još nije video tako nešto.
     I Gorloas je primetio kuda Uter gleda. "Voleo bih da predstavim svoju gospu kralju", rekao je. "Budi pozdravljen, vojskovođo moj." I otišao je, ne sačekavši Uterov odgovor. "Ne sviđa mi se kako te gleda, Igrena", rekao je kada su se našli van dometa sluha. "On nije čovek koga bi pristojna žena trebalo da poznaje. Izbegavaj ga."
     "Nije gledao u mene, mužu moj", odgovorila je Igrena. "Gledao je moj dragulj. Je li on pohlepan na dragulje?"
     "Pohlepan je na sve", kratko je odgovorio Gorloas. Koračao je tako brzo da se Igrena spoticala po kamenoj ulici, pa su sustigli kraljevu pratnju.
     Okružen sveštenicima i savetnicima, Ambrozije je izgledao kao svaki bolesni starac koji je gladan otišao na misu, pa sad jedva čeka da doručkuje i sedne. Hodao je držeći se jednom rukom za bok, kao da oseća bol. Ali nasmešio se vojvodi od Korvola zaista prijateljski, i Igrena je shvatila zašto čitava Britanija zaboravlja međusobne svađe kako bi služila pod ovim čovekom i terala Saksonce sa svojih obala.
     "Pa, Gorloase, tako brzo si se vratio iz Kornvola? Nisam se nadao da ću te videti pred Većem, niti uopšte na ovom svetu", rekao je. Glas mu je bio tanak, zadihan, ali pružio je ruku, a Gorloas je pažljivo zagrlio starca. "Bolesni ste, gospodaru, i trebalo bi da ostanete u krevetu!"
     Ambrozije se nasmešio. "Naći ću se u njemu vrlo brzo i ostaću vrlo dugo, bojim se. Biskup mi je to rekao i doneo bi mi svetinje u krevet da sam poželeo, ali hteo sam da se još jednom pojavim. Hodi da doručkuješ sa mnom, Gorloase, pa ćeš mi pričati kako stoje stvari u tvom mirnom kraju."
     Njih dvojica su nastavili zajedno, a Igrena je išla iza muža. Sa druge kraljeve strane nalazio se vitak, tamnokos muškarac, obučen u skerlet: Lot od Orknija, setila se. Kada su stigli u kraljevu kuću i kad je Ambrozije smešten u udobnu stolicu, Veliki Kralj joj je dao znak da se približi.
     "Dobro došla na moj dvor, gospo Igrena. Tvoj muž mi kaže da si kćer Svetog ostrva."
     "Jesam, ser", stidljivo je odgovorila.
     "Neki tvoji sunarodnici su savetnici na mom dvoru; moji sveštenici ne vole što su druidi ravnopravni sa njima, ali ja im kažem da i jedni i drugi služe Velike nad nama, ma kako da se zvali. A mudrost je mudrost, ma odakle poticala. Ponekad mislim da vaši bogovi traže za sluge mudrije ljude nego naš Bog", govorio je Ambrozije, smešeći se. "Hodi, Gorloase, sedi za sto kraj mene."
     Igreni, koja je sela na meku klupu, činilo se da je Lot od Orknija vrebao u blizini kao pas koji je šutnut, ali želi da dopuzi natrag do gospodara. Ako Ambrozije ima oko sebe ljude koji ga vole, to je dobro. Ali da li Lot voli svog kralja, ili samo želi da bude blizu prestola čija moć bi se mogla preneti i na njega? Primetila je da Ambrozije, iako je učtivo nudio goste da jedu pšenični hleb, mleko i svežu ribu iznete na sto, sam jede samo mrvice hleba natopljene mlekom. Takođe je primetila da su mu beonjače obojene žućkasto. Ambrozije umire, rekao je Gorloas. Do sada je videla dovoljno samrtnika i znala je da je to tačno, a Ambrozije je, po onom što je rekao, to takođe znao.
     "Stigle su mi vesti da su Saksonci obavili nekakve pregovore, da su zaklali konja, ili već nešto slično tome, i nad njegovom krvlju se zarekli na savez sa Severnjacima", rekao je Ambrozije. "Ovog puta bi borbe mogle da se prenesu u Kornvol. Urijense, možda bi trebalo da povedeš našu vojsku ka zapadu; ti i Uter, koji poznaje velške bregove kao što poznaje balčak sopstvenog mača. Rat će možda zahvatiti i tvoju mirnu oblast, Gorloase."
     "Ali zaštićeni ste, kao i mi na severu, obalama i grebenima koji okružuju našezemlje", odvratio je Lot od Orknija uglađenim glasom. "Ne verujem da će horda divljaka doći pod Tintagel, osim ako poznaje stenje i luke. A što se tiče kopnene strane, Tintagel se može braniti, pošto ima dugačak prilazni put."
     "Istina", rekao je Gorloas, "ali ostaju luke i obale na kojima se može nasukati čamac, i čak i ako ne mogu da stignu do dvorca, ostaju im imanja, bogata zemlja i usevi. Mogu da branim zamak, ali šta ću sa zemljom? Ja sam njihov vojvoda zato što mogu da ih branim."
     "Meni se čini da bi vojvoda, ili kralj, trebalo da bude nešto više od toga", rekao je Ambrozije, "ali ne znam šta. Nikada nisam imao dovoljno mira da smislim. Možda će ga naši sinovi imati. Možda u tvoje vreme, Lote, jer ti si najmlađi od nas."
     U susednoj prostoriji javilo se komešanje, a onda je ušao visoki, plavokosi Uter. Vodio je na povocu dva psa, i povoci su se prepleli jer su se psi koškali i kevtali. Zastao je na vratima, mirno ih razmrsujući, a onda je predao povoce slugi i ušao u sobu.
     "Uznemiruješ nas čitavo jutro, Utere", otrovno je rekao Lot, "prvo sveštenika na misi, a onda kralja za doručkom."
     "Jesam li vas uznemirio? Molim za oproštaj, gospodaru", rekao je Uter, smešeći se, a kralj je ispružio ruku, smešeći mu se kao mezimcu.
     "Oprošteno ti je, Utere, ali skloni pse odavde, molim te. E, uđi i sedi sa nama, dečače", rekao je Ambrozije, nespretno ustajući, a Uter je prišao da ga zagrli; Igrena je primetila da je to učinio veoma pažljivo i oprezno. Pa Uter voli kralja! pomislila je. Ovo nije samo ambicija ili ulagivanje!
     Gorloas je ustao kako bi oslobodio mesto kraj kralja, ali Ambrozije ga je zaustavio pokretom ruke. Uter je prebacio dugačke noge preko klupe i prekoračio je, pa je seo kraj Igrene. Ona je prikupila suknju, osećajući se čudno zbog njegove nespretnosti. Kako je trapav! Kao veliko, umiljato kuče! Morao je da pruži ruke kako ne bi pao pravo preko Igrene.
     "Izvinite me zbog nespretnosti, gospo", rekao je, smešeći joj se. "Zaista sam suviše veliki da vam sedim u krilu!"
     Nehotice mu je uzvratila osmeh. "Čak i vaši psi su suviše veliki za to, gospodaru Utere!"
     Poslužio se hlebom i ribom, i ponudio i njoj med dok ga je vadio iz vrča. Učtivo je odbila.
     "Ne volim slatkiše", rekla je.
     "I nisu vam potrebni, gospo", rekao je, a ona je primetila da joj opet gleda grudi. Zar nikada ranije nije video opal? Ili gleda u njene dojke? Iznenada je postala bolno svesna da joj grudi više nisu čvrste i visoke kao pre nego što je dojila Morganu. Osetila je da joj se lice žari, pa je brzo otpila gutljaj svežeg, hladnog mleka.
     Uter je bio visok i svetle puti, čvrste i nenaborane kože. Mogla je da oseti njegov znoj, čist i svež kao dečiji. Pa ipak, nije bio suviše mlad, jer plava kosa mu se već poprilično proredila na temenu. Osetila je neobičnu nelagodnost, kakvu nikada ranije nije iskusila; butina mu se nalazila na klupi tik uz njenu i bila je strašno svesna toga. Oborila je pogled i gricnula hleb namazan maslacem, slušajući kako Gorloas i Lot raspravljaju šta će se desiti ako rat stigne do zapadnih zemalja.
     "Saksonci su borci, tačno", pridružio im se Uter, "ali oni se ipak donekle civilizovano bore. Severnjaci, Škoti, divlji narodi iz zemalja iza njih - to su ludaci, jurišaju goli i vrišteći, i važno je obučiti trupe da ih čvrsto dočekaju, a ne da se razbeže u strahu pred takvim jurišem."
     "Zato su legije bolje nego naši ljudi", rekao je Gorloas, "jer njih čine vojnici po izboru, disciplinovani, obučeni za borbu, a ne ratari i seljaci pozvani u borbu bez znanja kako se to radi, koji će se vratiti na svoja imanja čim opasnost prođe. Britaniji su potrebne legije. Ako bismo se ponovo obratili imperatoru..."
     Ambrozije se blago nasmešio. "Imperator ima dovoljno svojih problema. Potrebni su nam konjanici, legije konjanika; ali ako želimo legije u Britaniji, Utere, moraćemo da ih sami uvežbamo."
     "To se ne može učiniti", odlučno je rekao Lot, "jer naši ljudi se bore za odbranu svojih domova i iz odanosti prema svojim poglavarima klanova, a ne za nekog Velikog Kralja ili imperatora. I za šta se bore, ako ne za to da se vrate kući i uživaju u njima posle bitke? Ljudi koji me prate, prate mene - a ne neki ideal slobode. Imao sam problema da ih povedem ovako daleko na jug - govore, donekle opravdano, da kod nas nema Saksonaca, pa zašto bi išli da ih traže negde drugde? Kažu, kad Saksonci stignu do naše zemlje, biće vremena da se borimo i pobedimo, ali južnjaci bi trebalo da se sami postaraju za odbranu svoje zemlje."
     "Zar im nije jasno, ako dođu i zaustave Saksonce ovde, onda horde neće uopšte stići do njihovog..." počeo je Uter, ali Lot se nasmejao i podigao ruke.
     "Mirno, Utere! Ja to znam - samo moji ljudi ne znaju! Ambrozije, od ljudi severno od velikog zida nećeš dobiti nikakve legije za Britaniju, niti redovnu vojsku."
     "Možda je Cezar ipak bio u pravu", promuklo je rekao Gorloas. "Možda bi trebalo da obnovimo zid. Ne da zadržimo severnjake van velikih gradova, što je on hteo, nego da sprečimo Saksonce da uđu u naše zemlje, Lote."
     "Nemamo ljudi za to", nestrpljivo je rekao Uter. "Uopšte ne možemo odvojiti za to obučenu vojsku. Možda bi trebalo da na Saksonkim obalama ostavimo ugovorne trupe, a mi da uspostavimo uporište na zapadu, pred Škotima i severnjacima. Mislim da bi trebalo da napravimo glavno uporište u Letnjoj zemlji; onda neprijatelj neće moći da dođe usred zime i uništi nam logore kao pre tri godine, jer neće umeti da prođu između ostrva."
     Igrena je pažljivo slušala, jer bila je rođena u Letnjoj zemlji i znala je kako zimi more prodire u unutrašnjost i plavi zemlju. Ono što je preko leta bilo prohodno, mada blatnjavo tlo, zimi postaje niz jezera i prostranih unutrašnjih mora. Čak i vojski bi bilo teško da zađe u tu zemlju, osim usred leta.
     "To mi je i Merlin rekao", odgovorio je Ambrozije, "i ponudio je mesto za logor našim vojskama u Letnjoj zemlji."
     Urijens se oglasio promuklim glasom. "Ne volim da prepustim Saksonske obale ugovornim trupama. Saksonci su Saksonci i držaće se zakletve samo dok njima to odgovara. Mislim da je Konstantin ugovorom sa Vortigernom načinio najveću moguću grešku..."
     "Ne", prekinuo ga je Ambrozije. "Pas koji ima vučje krvi boriće se žešće protiv drugih vukova nego bilo koji drugi pas. Konstantin je Vortigernovim Saksoncima dao njihovu zemlju, i oni se bore da je brane. To Saksonci žele: zemlju. Oni su ratari i boriće se do smrti kako bi odbranili svoju zemlju. Ugovorne trupe su se odvažno borile protiv Saksonaca koji su došli da se iskrcaju na našim obalama..."
     "Ali sad ih ima tako mnogo", rekao je Urijens, "da zahtevaju da im se proširi teritorija, i zapretili su da će sami doći i uzeti je ukoliko im je ne damo mi. I sad, kao da nije dovoljno boriti se protiv Saksonaca sa druge strane mora, moramo da se borimo i protiv onih koje je Konstantin doveo u našu zemlju..."
     "Dosta", rekao je Ambrozije, podigavši mršavu ruku, a Igreni se učinio užasno bolestan. "Ne mogu da popravljam greške, ako su i bile greške, onih ljudi koji su umrli pre nego što sam se rodio; dosta mi je da popravljam sopstvene greške, a neću poživeti dovoljno ni to da obavim. Ali učiniću što mogu dok sam živ."
     "Mislim da je najvažnije i najbolje", rekao je Lot, "da oteramo Saksonce iz svojih kraljevstava, a onda da se osiguramo od njihovog povratka."
     "Mislim da se to ne može", odgovorio je Ambrozije. "Oni su živeli tu još od svojih pradedova, i ako nećemo da ih sve pobijemo, nema načina da ih nateramo da napuste zemlju koju smatraju svojom; niti ćemo prekršiti ugovor. Ako počnemo da se međusobno borimo, mi na britanskim obalama, kako ćemo imati snage i oružja za borbu kada nas napadnu spolja? Osim toga, među Saksoncima na obalama ima i hrišćana i boriće se uz nas protiv divljaka i njihovih varvarskih bogova."
     "Meni se čini", rekao je Lot, uz mračan osmeh, "da su britanski biskupi imali pravo kada su odbili da pošalju misionare da spasu duše Saksonaca na našim obalama, rekavši da, ukoliko Saksonci smeju da uđu u raj, onda oni sami to ne žele! Imamo dovoljno problema sa Saksoncima na ovom svetu, moramo li da ih trpimo i u raju?"
     "Mislim da pogrešno shvataš raj", javio se poznati glas, a Igrena je osetila neku neobičnu, šuplju opreznost. Pogledala je niz sto ka govorniku, koji je nosio običan sivi ogrtač, krojen kao monaški. Ne bi prepoznala Merlina u toj odeći, ali glas bi mu prepoznala u svako doba. "Zaista misliš da se ljudske svađe i nesavršenosti mogu nastaviti i u raju, Lote?"
     "Pa, što se toga tiče, nisam još razgovarao sa nekim ko je bio u raju", odgovorio je Lot, "a mislim da niste ni vi, gospodaru Merline. Ali govorite veoma mudro, kao sveštenik - jeste li u starosti stupili u Sveti Red, ser?"
     Merlin se nasmejao. "Imam nešto zajedničko sa vašim sveštenicima. Proveo sam mnogo vremena pokušavajući da odvojim ljudsko od božanskog, i kada sam uspeo, otkrio sam da ne postoji neka velika razlika. Ovde, na Zemlji, to se ne vidi, ali kada budemo ostavili svoja tela znaćemo više i znaćemo da naše razlike Bogu ne znače ništa."
     "Pa zašto se onda borimo?" upitao je Uter i nasmešio se kao da se šali sa starcem. "Ako će sve naše razlike biti poništene u raju, zašto ne spustimo oružje i lepo izgrlimo Saksonce kao braću?"
     Merlin se opet nasmešio i odgovorio prijateljskim glasom. "Kada svi budemo bili savršeni, upravo tako će se i desiti, gospodaru Utere, ali oni to još ne znaju, baš kao ni mi, a dok ljudska sudbina tera ljude da se bore, moramo učestvovati u njoj dok nas veže život smrtnika. Ali treba nam mir u ovoj zemlji kako bi ljudi mislili na raj, a ne na bitke i rat."
     Uter se nasmejao. "Nisam ljubitelj sedenja i razmišljanja o raju, starče; ostavljam to tebi i ostalim sveštenicima. Ja sam čovek ratnik, bio sam to čitavog života i očekujem se da proživim čitav život u ratu, kao što pristaje onome ko je muškarac, a ne monah!"
     "Budi pažljiv sa svojim nadama", odogvorio je Merlin, oštro ga pogledavši, "jer bogovi ti ih mogu i ispuniti."
     "Ne želim da postanem star i da razmišljam o raju i miru", rekao je Uter, "jer to mi se čini veoma dosadno. Želim rat, pljačku i žene - oh, da, žene - a sveštenici ne odobravaju ništa od toga."
     "Pa onda nisi mnogo bolji od Saksonaca, zar ne, Utere?" javio se Gorloas.
     "I tvoji sveštenici kažu da moramo voleti svoje neprijatleje, Gorloase", rekao je Uter, smejući se, i pružio ruku preko Igrene da dobrodušno potapše njenog muža po leđima, "i zato ja volim Saksonce, jer mi pružaju ono što želim od života! A i ti bi trebalo tako, jer kada budemo neko vreme imali ovakav mir, možemo uživati u gozbama i ženama, a onda ćemo se vratiti u rat, kao što pristaje pravim muškarcima! Zar misliš da žene vole muškarce koji žele da sede kraj vatre i obilaze svoje imanje? Zar misliš da bi tvoja lepa gospa bila srećna sa ratarom kao što je srećna sa vojvodom i ratnikom?"
     Gorloas je ozbiljno odgovorio. "Dovoljno si mlad da tako govoriš, Utere. Kada dođeš u moje godine, i tebi će biti muka od ratovanja."
     Uter se nasmejao. "Je li i tebi muka od ratovanja, gospodaru Ambrozije?"
     Ambrozije se nasmešio, ali izgledao je veoma umorno. "Nije važno je li mi muka od ratovanja, Utere", rekao je, "jer Bog je u svojoj mudrosti odabrao da mi pošalje rat za čitav život, i tako i treba da bude, jer to je njegova volja. Braniću svoj narod, i to mora činiti i onaj ko dođe posle mene. Možda ćemo u tvoje vreme, ili u vreme naših sinova, proživeti dovoljno u miru da se upitamo za šta se to borimo."
"Čemu potreba da svog Velikog Kralja zovemo Cezarom? Ili da tako mislimo o njemu?" upitao je čovek za koga je Igrena čula da ga oslovaljavaju imenom Ektorijus. "Cezari su vladali Britanijom sasvim dobro u svoje vreme, ali sada vidimo veliki nedostatak takvog carstva - kada imaju nevolje u svom glavnom gradu, povlače legije i prepuštaju nas varvarima! Čak i Magnus Maksimus..."
     "On nije bio imperator", nasmešio se Ambrozije. "Magnus Maksimus je želeo da bude imperator, dok je komandovao ovdašnjim legijama - to je uobičajena ambicija svih vojskovođa." Igrena je videla da je dobacio preko njene glave brz osmeh Uteru. "I zato je poveo svoje legije na Rim, želeći da ga proglase imperatorom - ne bi bio ni prvi ni poslednji koji je to učinio, uz podršku vojske. Ali nikada nije stigao do Rima, i sve ambicije su mu propale, osim što je ostavio za sobom nekoliko lepih priča - u tvojim velškim brdima, Utere, i dalje se priča o Magnusu Velikom koji će se ponovo vratiti sa svojim velikim mačem, na čelu legija, i spasti ih od svih napadača..."
     "Zaista", nasmejao se Uter, "povezali su ga sa predanjem koje su dugo bili zaboravili, o kralju koji je bio i kralju koji će ponovo doći da izbavi svoj narod iz velike nevolje. Pa, kad bih mogao da nađem takav mač, i ja bih mogao da pođem u brda i podignem legija koliko god želim."
     "Možda nam upravo to i treba", ozbiljno je rekao Ektorijus, "kralj iz legende. Kad bi se našao kralj, ni mač ne bi trebalo dugo tražiti."
     "Tvoji sveštenici bi rekli", mirno se nadovezao Merlin, "da je jedini kralj koji je bio i koji će biti - njihov Hrist u raju, i da onima koji ga slede drugi nije potreban."
     Ektorijus se nasmejao, kratkim, oštrim smehom. "Hrist nas ne može povesti u bitku. Niti - ne nameravam da hulim, gospodaru - niti bi vojnici sledili zastavu Kneza Mira."
     "Možda bi trebalo da nađemo kralja koji bi ih podsetio na predanja", rekao je Uter, a u sobi je zavladala tišina. Igrena, koja još nikada nije slušala muškarce kako se savetuju, i dalje je umela dovoljno dobro da čita misli kako bi znala šta svi čuju u ovoj tišini: saznanje da Veliki Kralj koji sedi među njima neće dočekati naredno leto. Koji od njih će sedeti na njegovom prestolu, dogodine u ovo vreme?
     Ambrozije je zavalio glavu na naslon, i to je Lotu bio znak da se oglasi žurnim, ljubomornim glasom: "Veoma ste umorni, ser; zamorili smo vas. Dozvolite da pozovem vašeg komornika."
     Ambrozije mu se nežno nasmešio. "Ubrzo ću se dovoljno naodmarati, rođače, i to veoma dugo..." Ali i to malo reči predstalvjalo je preveliki napor, pa je uzdahnuo, dugim, drhtavim uzdahnom, i pustio da mu Lot pomogne da ode od stola. Muškarci su se potom podelili u grupice, prigušeno nastavljajući razgovor.
     Onaj po imenu Ektorijus prišao je vojvodi od Kornvola. "Moj gospodar od Orknija ne propušta priliku da se istakne, prerušivši to u brigu za kralja - sada smo mi zlobnici koji su zamorili Ambrozija i time mu skratili život."
     "Lotu nije važno ko će biti odabran za Velikog Kralja", odgovorio je Gorloas, "samo da Ambrozije ne bude u prilici da objavi svoj izbor, čime bi mnogi od nas - i ja među njima, a čini mi se i ti, Ektorijuse - bili obavezani."
     "Kako to?" upitao je Ektorijus. "Ambrozije nema sina i ne može da imenuje naslednika, nego može samo da nam saopšti svoju želju i on to zna. Uter je suviše željan Cezarovog purpura da bi mi odgovarao, ali, sve u svemu, bolji je od Lota, i ako bi trebalo birati između dve kisele jabuke..."
     Gorloas je polako klimnuo glavom. "Naši ljudi će poći za Uterom. Ali Plemena, Bendigejd Vran i njima slični, neće poći za nekim ko je toliko Rimljanin; a Plemena su nam potrebna. Pošli bi za Orknijem..."
     "Lot nije građa za Velikog Kralja", rekao je Ektorijus. "Bolje da izgubimo podršku Plemena nego podršku čitave zemlje. Lot običava da sve podeli u sukobljene grupice, koje imaju poverenja samo u njega jednog. Fuj!" Pljunuo je. "On je zmija i tu nema šta drugo da se kaže."
     "A ipak je ubedljiv", rekao je Gorloas. "Ima pamet, i hrabrost, i maštu..."
     "Sve to ima i Uter. A imao Ambrozije priliku da to zvanično kaže ili ne, Uter je čovek koga on želi."
     Gorloas je mračno stegao zube. "Istina. Istina. Čast me obavezuje da ispunim Ambrozijevu volju. Ipak, voleo bih da njegov izbor padne na nekoga čiji bi karakter odgovarao njegovoj hrabrosti i sposobnostima vođe. Ne verujem Uteru, pa ipak..." Odmahnuo je glavom i pogledao Igrenu. "Dete, tebe ovo svakako ne zanima. Narediću da te moja pratnja odvede u kuću gde smo noćili."
     Otpuštena kao devojčica, Igrena je u podne stigla kući ne pobunivši se. Imala je o čemu da razmišlja. Znači, čak i muškarci, čak i Gorloas, mogu biti čašću vezani da otrpe ono što im se ne dopada. To joj ranije nije padalo na pamet.
     A Uterov pogled, uperen u nju, progonuo ju je u mislima. Kako je zurio u nju - ne; ne u nju, nego u njen dragulj. Je li ga Merlin nekako začarao, kako bi Utera privukla žena koja ga nosi?

- nastavlja se -