Ali kada je videla Igrenu, shvatila je da bi je svakako prepoznala.
"Morgana!" Zaboravila je, ili se sećala samo u snovima, koliko je Igrenin glas bogat i topao. "Drago moje dete! Pa ti si već odrasla žena. U srcu te uvek vidim kao devojčicu - i kako si umorna i neispavana - jesu li ti sve ove svetkovine teško pale, Morgana?"
Morgana je poljubila majku, opet osećajući kako je suze guše u grlu. Igrena je bila prelepa, a ona - opet su joj se u sećanju pojavile poluzaboravljene reči: mala i ružna kao da je od vilinskog naroda - da li je i Igrena mislila da je ona ružma?
"Ali šta je to?" Igrenine lake ruke dodirnule su polumesec na njenom čelu. "Obojena si kao da si od vilinskog naroda - je li to prikladno, Morgana?"
Morganin glas bio je strog. "Ja sam sveštnica Avalona i sa ponosom nosim znak Boginje."
"Onda ga pokri velom, dete, ili ćeš uvrediti opaticu. Stanovaćeš sa mnom u manastiru."
Morgana je stegla usne. Da li bi opatica, da je došla u Avalon, krila svoj krst kako ne bi uvredila mene, ili Gospu? "Ne želim da te vređam, majko, ali ne bi bilo prikladno da obitavam među zidovima manastira; opatica to ne bi volela, a ne bi ni Gospa, a ja sam podređena Gospi i živim po njenim pravilima." Od pomisli na obitavanje unutar tih zidova, čak i samo tokom tri noći krunisanja, uz stalno oglašavanje tih paklenih zvona, ledila joj se krv.
Igrena je izgledala uznemirena. "Pa, neka bude po tvome. Možda bi želela da odsedneš kod moje sestre, kraljice od Orknija. Da li se sećaš Morgoze?"
"Rado ću primiti svoju rođaku Morganu", rekao je blagi glas, i Morgana je podigla pogled, suočivši se sa slikom sopstvene majke, onakve kakvom je se sećala iz detinjstva; ponosna, raskošno odevena u jarku svilu, sa draguljima i bogato upletenom kosom oko čela. "Pa, ti si bila tako mala devojčica, a sad si odrasla i postala si sveštenica!" Morgana se našla u njenom toplom i mirisnom naručju. "Dobro došla, rođako, hodi da sedneš kraj mene. Kako je naša sestra Vivijen? Čujemo velike stvari o njoj, da je ona glavna pokretačka snaga svih velikih događaja koji su doveli Igreninog sina na presto. Čak ni Lot nije mogao da se suprotstavi onome koga podržavaju i Merlin i vilinski narod i sva Plemena i svi Rimljani. I tako će tvoj mali brat postati kralj! Hoćeš li doći na dvor, Morgana, da ga savetuješ, kao što bi Uter dobro uradio da je primao savete Gospe od Avalona?"
Morgana se nasmejala, opustivši se u Morgozinom zagrljaju. "Kralj će učiniti onako kako smatra da treba, to je prvi nauk koji moraju znati svi oko njega. Pretpostavljam da Artur dovoljno liči na Utera da bi to znao."
"Pa, sada više nema mnogo sumnje u to ko mu je otac, s obzirom na to koliko se o tome govorilo u poslednje vreme", rekla je Morgoza i na trenutak ljupko uzdahnula. "Ne, Igrena, ne smeš ponovo da plačeš - treba da se raduješ, a ne da žališ, što tvoj sin toliko liči na oca i što je prihvaćen u čitavoj Britaniji zato što se latio vladanja svim njenim zemljama i narodima."
Igrena je zatreptala; poslednjih dana je preterala sa plakanjem, pomislila je Morgana. "Drago mi je zbog Artura", počela je, ali glas joj se prekinuo i nije mogla da nastavi. Morgana ju je pogladila po ruci, ali je osetila nestrpljenje; uopšte nije mislila na decu, samo na Utera, na Utera... Čak i sada, kad je bio mrtav i sahranjen, njena majka će odbaciti nju i Artura radi sećanja na čoveka koga je toliko volela da je zaboravljala na sve ostalo. Sa olakšanjem se ponovo obratila Morgozi.
"Vivijen kaže da imaš sinove..."
"Istina je", rekla je Morgoza, "mada su gotovo svi dovoljno mali da budu ovde, među ženama. Ukoliko Artur pogine u boju - a čak ni Uter nije bio imun na tu sudbinu - moj Gaven mu je najbliži rođak, osim ako ti imaš sina, Morgana - ne? Zar su sveštenice Avalona postale čedne kao monahinje, kad u tvojim godinama nisi podarila Boginji ni sina ni kćer? Ili si podelila sudbinu svoje majke i izgubila mnogo dece na porođaju? Oprosti mi, Igrena - nisam htela da te podsetim..."
Igrena je savladala suze. "Ne treba da plačem zbog Božje volje; imam više od većine žena. Imam kćer koja služi Boginji uz koju sam odrasla, i sina koji će sutra biti krunisan očevom krunom. Moja ostala deca su u Hristovom naručju."
Za ime Boginje, pomislila je Morgana, kakav način da se zamišlja Bog, sa pokolenjima mrtvih koji se veru po njemu! Znala je da je to samo izraz, uteha ožalošćenoj majci, ali uznemirila ju je bogohulna zamisao. Setila se da joj je Morgoza postavila pitanje i odmahnula je glavom.
"Ne, nisam rađala decu, Morgoza - sve do ovog Beltana čuvala sam devičanstvo za Boginju." Naglo je prekinula; ne sme reći više. Igrena, koja je postala veća hrišćanka nego što bi Morgana i pomislila, bila bi užasnuta i od same pomisli na obred u kome je igrala ulogu Boginje pred rođenim bratom.
A onda ju je zapljusnuo novi užas, gori od prvog, toliko da je osetila nalet mučnine. To se desilo pod punim mesecom, i mada je od tada mesec rastao, opadao i ponovo rastao, ona još nije dobila svoju mesečnicu, niti je bilo ikakvog predznaka o tome. Bila je zadovoljna što neće imati problema sa njom tokom krunisanja i mislila je da je to reakcija na veliku magiju; sve do ovog trenutka nije ni pomislila da bi moglo postojati drugo objašnjenje.
Obred obnavljanja i plodnosti useva i zemlje, i materica žena iz plemena. To je znala. A bila je toliko slepa i toliko ponosna da je pomislila kako sveštenica, kako Boginja može biti izuzeta iz smisla čitavog obreda. Gledala je druge mlade sveštenice kako trpe mučninu posle sličnih obreda, sve dok ne počnu da narastaju od svog zrelog ploda; gledala je rađanje dece, nekima je pri tome i pomogla svojim veštim rukama sveštenice. A ni jedan jedini put, glupa i slepa, nije ni pomislila da bi i ona mogla da iz obreda iziđe otežale materice.
Primetila je Morgozin oštar pogled, pa je namerno zevnula kako bi prikrila ćutanje. "Putovala sam od praskozorja", rekla je, "i nisam doručkovala; gladna sam." Igrena se brzo izvinila i poslala svoje žene po hleb i pivo koje je Morgana silom pojela, mada joj je od jela bilo muka, a sada je znala i zašto.
Boginjo! Majko Boginjo! Vivijen je znala da se ovo može desiti, a nije me poštedela! Znala je šta mora da učini i znala je da to mora učiniti što pre; ali neće moći da se time pozabavi tokom tri dana Arturovog krunisanja, jer nije mogla da dođe do trava i korenja kakvo bi lako našla u Avalonu, a i nije se usuđivala da se sada razboli. Osetila je da se grozi od pomisli na bol i bolest, ali to se mora učiniti, bez odlaganja, ili će sredinom zime roditi sina sinu svoje majke. Osim toga, Igrena ne sme znati ništa o tome - to bi joj se učinilo kao nepojmljivo zlo. Morgan je naterala sebe da jede i da razgovara o sitnicama, i da ogovara kao svaka žena.
Ali um joj je neprekidno radio. Da, lepo rublje koje nosi izrađeno je u Avalonu, nigde nema takvog rublja, možda je to zbog grebenanja u Jezeru, koje daje snažnija i duža vlakna, i belja nego igde drugde. Ali u srcu je mislila drugo. Artur nikako ne sme saznati, ima dovoljno briga na srcu oko krunisanja. Ako mogu da ponesem ovaj teret i ćutim kako bih njemu olakšala, učiniću tako. Da, naučila je da svira harfu - oh, pa glupo je, majko, misliti da je grešno da žena ume da svira. Čak i ako Sveta knjiga kaže da žene u crkvi moraju ćutati, strašno je i pomisliti kako bi Božje uho povredio glas žene koja peva njemu u slavu; zar nije i Njegova mati povala njemu u slavu kada je saznala da će poneti dete Duha Svetog? Potom, kad je Morgana uzela harfu i zapevala majci, ispod napeva ležalo je očajanje, jer je znala, kao i Vivijen, da će ona biti naredna Gospa od Avalona i da duguje Boginji makar jednu kćer. Bilo bi nepromišljeno otarasiti se deteta začetog u Velikom Braku. Ali kako da postupi drugačije? Majka hrišćanskog Boga radovala se što joj je Bog dao dete, ali Morgana je mogla samo da besni u nemom ogorčenju zbog Boga koji je uzeo oblik njenog neprepoznatog brata... Navikla je da živi na dva nivoa svesti, ali usne su joj ipak prebledele, i glas joj je bio napet, i bilo joj je milo kad ju je Morgoza prekinula.
"Morgana, tvoj glas je divan, nadam se da ću ga čuti i na svom dvoru. I, Igrena, nadam se da ćemo se još dosta viđati dok traje krunisanje, ali sada moram da se vratim i vidim kako mi je beba. Ne volim crkvena zvona i molitve, a čini mi se da je Morgana umorna od puta. Mislim da ću je povesti do svojih šatora i naterati je da legne, pa će ujutro biti sveža i odmorna da vidi Artura krunisanog."
Igrena nije ni pokušala da prikrije olakšanje. "Da, a ja treba da budem na podnevnoj službi", rekla je. "Znajte, obe, da ću, kada Artur bude krunisan, ja preći u manastir u Tintagelu. Artur me je zamolio da ostanem uz njega, ali nadam se da će uskoro steći svoju kraljicu, pa mu ja neću biti potrebna."
Da, zahtevaće da se Artur oženi, i to što pre. Morgana se pitala koji će od ovih sitnih kraljeva osvojiti čast da bude kraljev tast. A moj sin bi mogao da bude naslednik prestola... ne. Ne, neću čak ni da mislim na to.
I opet ju je obuzeo ogorčeni bes, nalik na gušenje; zašto, zašto joj je Vivijen ovo učinila? Pokrenula je nebo i zemlju da bi njih dvoje, Artur i Morgana, izigravali bogove i boginje... zar se sve svodi na to?
Igrena ih je obe zagrlila i poljubila, obećavši da će se ubrzo ponovo videti. Dok su išle ka blistavom nizu paviljona, Morgoza je prva progovorila. "Igrena se toliko promenila da je ne bih poznala - ko bi i pomislio da će postati tako pobožna? Očito će pred kraj života biti strah i trepet gomili časnih sestara; mada to nije lepo reći, milo mi je što neću biti među njima. Nimalo mi se ne dopada manastirski život."
Morgana je naterala sebe da se nasmeši. "I meni se čini; izgleda da ti brak i materinstvo prijaju. Procvetala si kao divlja ruža u živici, tetka."
Morgana se lenjo nasmešila. "Moj muž je dobar prema meni, i odgovara mi da budem kraljica", rekla je. "On je severnjak i zato ne misli da je loše savetovati se sa ženom, kao što to tvrde one budale Rimljani. Nadam se da Artura nije pokvarilo vaspitavanje u rimljanskoj porodici - to bi ga možda učinilo moćnim ratnikom, ali ako prezire Plemena, neće dugo vladati. Čak je i Uter bio dovoljno mudar da to zna i da dozvoli da ga krunišu na Zmajevom ostrvu."
"I Artura su tamo krunisali", rekla je Morgana. Više nije smela da govori.
"Tako je. Čula sam nešto o tome i mislim da je mudro postupio. Što se mene tiče, ja sam ambiciozna; Lot me pita za savet, i u našoj zemlji sve ide dobro. Sveštenici su veoma ljuti na mene i kažu da se ne držim onako kako doliči jednoj ženi - sigurno misle da sam nekakva zla čarobnica ili veštica, zato što ne sedim skromno u uglu, predući i tkajući. Ali Lot ne obraća mnogo pažnje na sveštenike, iako je njegov narod uglavnom hrišćanski... iskreno rečeno, većina sveta tamo ne mari mnogo da li je bog u njihovoj zemlji beli Hrist, ili Boginja, ili Rogati, ili saksonski Bog-Konj, samo dok im usevi uspevaju i dok su im trbusi puni. Mislim da je to sasvim u redu - zemlja kojom vladaju sveštenici puna je tirana, i na zemlji i na nebesima. Uter se malo previše oslanjao na njih poslednjih godina, ako mene pitaš. Neka bi Boginja dala da Artur bude razumniji."
"Zakleo se da će jednako postupati prema bogovima Avalona, pre nego što mu je Vivijen dala druidski mač."
"Dala mu ga je?" upitala je Morgoza. "Otkuda joj samo ta pomisao? Ali dosta smo pričale o bogovima i kraljevima i tome slično - Morgana, šta te muči?" Pošto Morgana nije odgovorila, nastavila je. "Zar misliš da ne mogu da poznam noseću ženu kad je vidim? Igrena ništa nije primetila, ali ona ima oči samo za svoju tugu."
Morgana je naterala sebe da olako odgovori. "Pa, možda je i tako; učestvovala sam u obredima Beltana."
Morgoza se nasmejala. "Ako ti je to bilo prvi put, možda nećeš znati još mesec dana, ali želim ti sreću. Već si prošla najbolje godine za rađanje - ja sam u tvojim godinama imala troje. Savetujem ti da ne kažeš Igreni - ona je sad tolika hrišćanka da bi joj bilo teško da prihvati dete Boginje. Pa, pretpostavljam da sve žene vremenom ostare. I Vivijen mora da je već dosta zašla u godine. Nisam je videla otkako se rodio Gaven."
"Meni se čini ista kao i uvek", rekla je Morgana.
"I tako nije došla na Arturovo krunisanje. Pa, možemo i bez nje. Ali mislim da se neće zadovoljiti da dugo ostane u pozadini. Jednog dana, nimalo ne sumnjam, odlučiće da na naše oltare postavi Boginjin pehar umesto hleba i vina hrišćanske ljubavi, i priznajem da neću plakati kada dođe taj dan."
Morgana je osetila proročku groznicu kad je u umu ugledala sveštenika kako podiže pehar Misterija pred Hristovim oltarom; jasno je videla Lanseleta kako kleči, lica osvetljenog kako nikad dotle nije videla... odmahnula je glavom da otera neželjeni Vid.
Dan Arturovog krunisanja svanuo je sunčan i blistav. Čitave noći su pristizali, uzduž i popreko Britanije, da vide krunisanje Vrhovnog Kralja ovde na Ostrvu sveštenika. Bile su tu grupice sitnih, tamnoputih ljudi; pripadnici Plemena obučeni u kožu i grubu odeću ukrašenu tamnim kamenjem sa Severa, crvenokosi, visoki i bradati; a više od svih ostalih bilo je Rimljana iz civilizovanih zemalja. A bili su tu i visoki ljudi širokih ramena i plave kose, Angli i Saksonci iz ugovornih trupa, postavljenih južnije, u Kentu, koji su došli da obnove prekinuti savez. Padine su bile prepune sveta; Morgana čak ni na Beltanskim svečanostima nije videla toliko ljudi na jednom mestu i osetila je strah.
Ona je imala povlašćeno mesto, sa Igrenom, Lotom, Morgozom i njenim sinovima, i sa ektorijusovom porodicom. Kralj Lot, vitak, tamnokos i prijatan, poljubio joj je ruku i zagrlio ju je, pa je napravio čitavu predstavu nazivajući je rođakom i nećakom, ali Morgana, koja je videla ispod površinskog osmeha, primetila je u Lotovom pogledu ljutnju i gorčinu. On je planirao i spletkario da spreči ovakav dan. Sada će njegov sin, Gaven, biti proglašen Arturovim najbližim naslednikom; hoće li to zadovoljiti njegovu ambiciju, ili će nastaviti da podriva vlast Vrhovnog Kralja? Morgana je začkiljila u Lota i zaključila da joj se uopšte ne dopada.
A onda su zazvonila crkvena zvona i duž svih padina oko nje proneo se uzvik, a kroz vrata crkve izišao je vitak mladić, sa suncem u blistavoj kosi. Artur, pomislila je Morgana. Njihov mladi kralj, kao junak iz predanja, sa tim velikim mačem u ruci. Mada sa svog mesta nije mogla da čuje reči, videla je kako mu sveštenik stavlja na glavu tanki zlatni krug Uterove krune.
Artur je podigao mač i rekao nešto što nije čula. No, pronosilo se od usta do usta, i kada je čula reči, Morgana je osetila isto uzbuđenje kao kada joj je došao, pobedonosan i krunisan, posle pobede nad Kraljem Jelena.
Za sve narode Britanije, rekao je, moj mač da vas štiti, i moja ruka da donese pravdu.
Pojavio se Merlin u svečanoj beloj odeždi; kraj časnog biskupa od Glastonberija delovao je blago i smireno. Artur se kratko naklonio obojici, uhvativši ih za ruku. Boginja mu ga je podstakla da to učini, pomislila je Morgana - i tog časa je začula Lotov glas.
"Prokleto pametno, da tako stane zajedno sa Merlinom i biskupom, u znak da će ga obojica savetovati!"
"Ne znam ko ga je tome naučio", rekla je Morgoza, "ali verujte mi da Uter nije ni mogao imati glupog sina."
"Na nas je red", rekao je Lot i ustao, pruživši ruku Morgozi. "Hodi, gospo; ne brini da li ćeš uznemiriti tu gomilu matorih bradonja i sveštenika. Ne stidim se da priznam da si mi ti desna ruka i da si mi ravna u svemu. Utera bi trebalo da je stid što nije tako postupao sa tvojom sestrom."
Morgozin osmeh bio je malo mračan. "Možda je naša sreća što Igrena nije imala dovoljno snage volje da to zahteva."
Morgana je ustala, vođena iznenadnom pomišlju, i pošla sa njima. Lot i Morgoza učtivo su je propustili pred sebe. Mada nije kleknula, lako je naklonila glavu. "Donosim ti pozdrave Avalona, gospodaru Arture, i onih koji služe Boginji." Iza leđa je čula mrmljanje sveštenika i videla je Igrenu među sestrama iz manastira, umotanim u crno. Mogla je da nasluti šta je Igrena pomislila: Smela i otvorena, i kao dete je bila tvrdoglava. Pravila se da ništa ne primećuje. Ona je sveštenica Avalona, a ne neka od tih kvočki koje služe Bogu!
"Želim ti dobrodošlicu, i tebi i Avalonu, Morgana." Artur ju je uzeo za ruku i postavio je kraj sebe. "Ukazujem ti čast kao jedinoj sestri, i kao vojvotkinji od Kornvola po rođenju, draga sestro." Pustio joj je ruku, a ona je morala da pogne glavu kako se ne bi onesvestila, jer pred očima joj se maglilo i vrtelo joj se u glavi. Zašto baš sada moram ovako da se osećam? To je Arturovo delo. Ne, nije njegovo, nego je delo Boginje. To je njena volja, a ne naša.
Pristupio je Lot, kleknuo pred Arturom, a Artur ga je podigao. "Dobro došao, dragi tečo."
Isti taj dragi teča, pomislila je Morgana, ako ne grešim, želeo je da umreš kao dete.
"Lote od Orknija, da li ćeš braniti svoje obale od severnjaka i hoćeš li mi doći u pomoć ako obale Britanije budu ugrožene?"
"Hoću, rođače, kunem se."
"Onda ti naređujem da zadržiš presto Orknija i Lotije u miru, i nikada neću pokušavati da ti ga oduzmem, milom ili silom", rekao je Artur i sagnuo se da poljubi Lota u obraz. "Neka bi ti i tvoja gospa vladali dugo i mudro na severu, rođače."
Lot je ustao. "Dozvoli da ti predložim jednog viteza za tvoju družinu; preklinjem te da ga učiniš jednim od svojih sadruga, gospodaru Arture. Moj sin, Gaven..."
Gaven je bio krupan, visok i snažno građen, prilično nalik na Igrenu i Morgozu. Crvenkaste kovrdže okruživale su mu glavu, i mada nije bio mnogo stariji od Artura - zapravo, pomislila je Morgana, morao bi da bude malo mlađi, jer Morgoza se udala za Lota tek posle Arturovog rođenja - već je bio mladi div, preko metar i osamdeset. Kleknuo je pred Artura, a Artur ga je podigao i zagrlio ga.
"Dobro došao, rođače. Rado ću te učiniti prvim od mojih sadruga; nadam se da ćeš se pridružiti mojim najdražim prijateljima i da će te lepo dočekati", rekao je i klimnuo glavom trojici mladića koji su stajali kraj njega. "Lanselete, Gaven nam je rođak. Ovo je Kaj, a ovo je Bedvir; oni su mi usvojena braća. Sada imam sadruge, baš kao Aleksandar Veliki."
Morgana je čitavog dana stajala i gledala kako kraljevi iz čitave Britanije prilaze da izjave odanost prestolu Vrhovnog Kralja i da se zakunu da će mu se pridružiti u ratu i da će braniti svoje obale. Plavokosi kralj Pelinor, gospodar Jezerske zemlje, došao je da klekne pred Artura i da ga zamoli za dozvolu da ode pre kraja svečanosti.
"Šta, Pelinore", nasmejao se Artur. "Ti, za koga sam misio da će mi biti najčvršća uzdanica, napuštaš me tako brzo?"
"Dobio sam loše vesti od kuće, gospodaru. Tamo besni nekakav zmaj. Zakleo sam se da ću ga naći i ubiti."
Artur ga je zagrlio i predao mu zlatan prsten. "Neću da zadržavam nijednog kralja kada ga narod zove u nevolji. Idi i postaraj se da zmaj umre, a onda mi donesi njegovu glavu."
Već se bližilo veče kada su se izređali svi kraljevi i velikaši koji su došli da se zakunu na savezništvo sa svojim Vrhovnim Kraljem. Mada je bio samo dečak, Artur je izdržao dugo popodne uvek jednako učtiv, obraćajući se svakoj osobi koja mu je prišla kao da je prva po redu. Samo Morgana, u Avalonu naučena da čita lica, videla je na njemu znakove umora. Ali konačno je bilo gotovo, i sluge su počele da donose gozbu.
Morgana je očekivala da će Artur sesti da večera sa mladićima koje je označio kao svoje sadruge; dan je bio dug; on je bio mlad i čitavog dana je vrlo smerno obavljao svoju dužnost. No, on je seo sa biskupima i starijim kraljevima koji su bili članovi Veća njegovog oca - Morgani je bilo drago što vidi da je i Merlin među njima. Na kraju krajeva, Talesin mu je, zapravo, deda, mada nije bila sigurna da li Artur to zna. Kada je završio sa jelom (a trpao ga je u sebe kao izgladneli dečak koji još raste) ustao je i zašao među goste.
U svojoj jednostavnoj beloj tunici, sa tankom zlatnom krunom kao jedinim ukrasom, isticao se među blistavo obučenim kraljevima i plemićima kao beli jelen u tamnoj šumi. Njegovi sadruzi su ga pratili; ogromni mladi Gaven, i Kaj, crn, sa rimskim orlovskim crtama lica i sarkastičnim osmehom - kada je prišao bliže, Morgana je videla da u uglu usana ima ožiljak, još crven i ružan, od koga mu se ta strana lica krivila u neprijatan kez. To je bila šteta; pre toga je verovatno bio pristao. Lanselet je bio lep kao devojka - ne; kao nešto divlje, muževno i divno, možda kao divlja mačka. Morgoza ga je pohlepno posmatrala.
- nastavlja se -
bglavac
irida
