Starac je odmahnuo sedom glavom, a glas mu je bio pun saosećanja.
     "Boginja mi nije objavila svoju volju", rekao je, "a ti si predvidela da će ovaj dečak imati moći da vodi čitavu Britaniju. Upozorio sam te na ponos, Vivijen - misleći da ti znaš šta je najbolje za svakog živog muškarca i ženu. Dobro si vladala Avalonom..."
     "Ali sam stara", rekla je, podigavši lice, i videla je sažaljenje u njegovom pogledu. "i jednog dana, uskoro..."
     Merlin je pognuo glavu; i on je živeo po tom zakonu. "Kada dođe taj čas, znaćeš; ali još nije došao, Vivijen."
     "Ne", rekla je, savlađujući iznenadno očajanje koje ju je obuzelo, što joj se ponekad dešavalo - vrelina u telu, oluja u umu, "kada dođe, kada više ne budem mogla da vidim šta leži preda mnom, znaću da je vreme da predam vladavinu Avalonom nekom drugom. Morgana je još mlada, a Ravena, koju veoma volim, zavetovala se na ćutanje i na glas Boginje. Još nije vreme; ali ako dođe prebrzo..."
     "Kada god dođe, Vivijen, to će biti pravo vreme", rekao je Merlin. Ustao je, visok i nesiguran, i Vivijen je primetila da se teško oslanja o štap. "Znači, dovešću dečaka na Zmajevo ostrvo, čim počne prolećno otapanje, i videćemo da li je spreman da postane kralj. A onda ćeš mu predati mač i pehar, u znak večne veze između Avalona i spoljašnjeg sveta..."
     "Mač svakako", rekla je Vivijen "Za pehar... nisam sigurna."
     Merlin je pognuo glavu. "To prepuštam tvojoj mudrosti. Ti si, a ne ja, glas Boginje. Ali ipak, za njega nećeš biti Boginja..."
     Vivijen je odmahnula glavom. "Srešće Majku kada trijumfuje", rekla je, "i iz njene ruke će primiti mač pobede. Ali prvo mora da se dokaže i mora se sresti sa Devicom Lovcem..." Licem joj je preleteo nagoveštaj osmeha. "I bez obzira na to šta se potom desi", rekla je, "nećemo rizikovati kao sa Uterom i Igrenom. Postaraćemo se za kraljevsku krv, ma šta kasnije ispalo od toga."
     
     Pošto je Merlin otišao, dugo je sedela, zagledana u slike u vatri, videći samo prošlost, ne pokušavajući da pogleda kroz maglu vremena prema budućnosti.
     I ona je, pre više godina, toliko godina da se sada nije sećala tačnog broja, položila svoje devičanstvo Rogatom Bogu, Velikom Lovcu, gospodaru plesa spirale života. Jedva je i pomislila na devicu koja će učestvovati u tom delu predstojećeg krunisanja, nego je pustila da joj misli odlutaju u prošlost, ka drugim prilikama, kada je igrala ulogu Boginje u Velikom Braku...
     ...za nju je to uvek bila samo dužnost; ponekad prijatna, ponekad neprijatna, ali uvek dužnost, nalog Velike Majke koja je vladala njenim životom otkako je prvi put došla ovamo. Odjednom je pozavidela Igreni, i nešto duboko u njoj zapitalo se zašto zavidi ženi koja je izgubla svu svoju decu, jer neka su umrla, a neka su usvojena, a sada će postati udovica i okončati život iza manastirskih zidova.
     Zavidim joj na ljubavi koju je upoznala... Ja nemam kćeri, moji sinovi su mi strani i tuđi... Nikada nisam volela, razmišljala je. Niti sam saznala kako izgleda biti voljena. Strah, divljenje, poštovanje... to mi je ukazivano. Nikada ljubav. A bilo je vremena kada sam mislila da bih se svega odrekla za jedan pogled bilo kog ljudskog bića, onakav kakvim je Uter gledao Igrenu na venčanju.
     Duboko je uzdahnula, poluglasno ponovivši Merlinove reči. "Pa, nema smisla žaliti zbog lanjskih snegova." Podigla je glavu, i sluškinja je bešumno prišla.
     "Gospo...?"
     "Donesi mi... ne", rekla je, naglo se predomislivši; neka devojka spava. Nije tačno da nikada nisam volela ni bila voljena. Neizmerno volim Morganu, a ona voli mene.
     Sada će i to morati da se okonča. Ali i to mora biti po Boginjinoj volji.
     
     14.
     Bledi srp mladog meseca stajao je zapadno od Avalona. Morgana je polako išla uzbrdo, pronalazeći put bosim nogama, bešumna i bleda kao mladi mesec. Kosa joj je bila raspuštena, jedina haljina neukrašena. Znala je da je stražari i sveštenice posmatraju, ćutke, kako neka nepozvana osoba ne bi uznemirila njeno ćutanje nepotrebnim rečima. Iza tamne zavese kose oči su joj bile oborene. Nepogrešivo je išla stazom, bez potrebe za gledanjem. Ravena je ćutke išla iza nje, bosonoga kao i Morgana, a raspuštena kosa zaklanjala joj je lice. Naviše i naviše kroz sve gušći sumrak, sa svega nekoliko bledih zvezda na sivoj kupoli neba. Prsten od kamenja bio je siv i senovit, a unutra se video usamljeni, bledi plamsaj - ne vatra; neka vilinska svetlost, čiji je plamen magično sijao iz začaranog kruga.
     Pod poslednjim svetlom zalazećeg meseca, za trenutak odraženim sa svetlucave površine Jezera u dubini, ka njima je ćutke pošla mlada sveštenica, zapravo devojčica, odevena u nebojenu vunu, sa kratkom kosom nalik na zgusnutu tamu. Ponudila je Morgani pehar i Morgana ga je prihvatila i ćutke otpila, a zatim ga je predala Raveni, koja je popila preostale kapi. Srebro i zlato svetlucali su na zamirućem sjaju. Morgana je iz nevidljivih ruku preuzela veliki mač sa unakrsnim balčakom, jeknuvši malo od njegove neočekivane težine. Bosonoga, smrzuta mada to nije osećala, pošla je u krug unutar prstena od kamenja. Ravena je iza nje primila dugačko koplje i zarila ga u srce začarane vatre. Svetlost je zahvatila vrh i ona ga je ponela, sledeći Morganu, duž istog kamenog kruga, a nejasni sjaj vilinske vatre ocrtavao je za njom liniju kroz tamu. Vrativši se do vatre u središtu, ugledale su Vivijenino lice; bezvremeno, večito, kako bestelesno lebdi u vazduhu - lice Boginje, svetlucavo. Mada je Morgana znala da je to učinak svetlucave materije nanesene na obraze i čelo, i okolne tame i tamne odeće, uvek je ostajala bez daha kad bi to videla.
     Bestelesne, svetlucave šake položile su nešto u ruke prvo njoj, pa Raveni. Morgana je zagrizla oštro, gorko drvo i primorala sebe da proguta zalogaj, uprkos mučnini. Spustila se tišina. Oči su svetlucale u tami, ali nisu se videla lica. Osećala se kao da stoji sred mnoštva sveta na vrhu Tora, ali nije uspevala da razabere ni jedno jedino lice. Čak je i Vivijenino bestelesno lice nestalo u tami. Osećala je toplotu Raveninog tela kraj sebe, mada se uopšte nisu dodirivale. Pokušala je da umiri um, da se udubi u meditaciju, zadubivši se u naučeno ćutanje, ne znajući zašto je dovedena ovamo.
     Vreme je proticalo; zvezde su postajale sve jače na sve tamnijem nebu. Vreme, pomislila je Morgana, vreme u Avalonu drugačije teče, ili možda i ne postoji. U mnogim noćima tokom dugih godina išla je zavojitom stazom uz Tor, okušavajući Misterije vremena i prostora unutar kamenog prstena. No, večeras je sve delovalo čudnije, tamnije, nekako opterećeno misterijom; nikada ranije druge sveštenice nisu je pozvale da igra glavnu ulogu u obredu. Znala je da je ono što je dobila, magijski obrok, zapravo biljka koja pojačava vid; to nije umanjivalo ni moć ni magiju.
     Posle nekog vremena, u tami, počela je da nazire slike u umu, male, obojene slike kao sa vrlo velike udaljenosti. Videla je krdo jelena u trku. Ponovo je videla veliku tamu nad zemljom kada je sunce zašlo i dunuo hladan vetar, i uplašila se da je to kraj sveta; ali starije sveštenice su joj objasnile, kad su se okupile u dvorištu, da je Bog Mesec umanjio sjaj Boginje, i stoga je veselo potrčala sa njima da se pridruži kricima kojima su ga žene terale. Kasnije su joj objasnili kako se kreću sunce i mesec, i kako, povremeno, jedno od njih prelazi preko lica drugog; to je bilo prirodno, a verovanja prostog sveta po kome su to lica bogova bilo je samo simbol, potreban čovečanstvu u ovoj fazi evolucije kako bi mogli da shvate veliku istinu. Jednog dana će svi muškarci i žene znati unutrašnju istinu, ali im neće biti potrebna.
     Posmatrala je unutrašnjim Vidom, kao što je činila čitavog života, kako se godišnja doba ponovo i ponovo kreću oko velikog kamenog prstena; pomatrala je rođenje, plodnost i umiranje Boga; videla je velike povorke kako zavojito krivudaju ka hrastovom gaju pre nego što je kamenje bilo tu postavljeno... vreme je bilo prozirno, prestalo je da ima značenje kada su sitni, obojeni ljudi došli, procvetali i bili posečeni, pa onda Plemena, pa Rimljani kad je na njih došao red, pa visoki stranci sa obala Galije, a za njima... vreme je nestalo, i videla je samo kretanje naroda i rast sveta, led se spuštao, povlačio i ponovo napredovao, videla je velike hramove Atlantide, sada zauvek potopljene pod pokrovom okeana, videla je nove svetove kako se izdižu i cvetaju... i tišinu i velike zvezde kako se njišu i okreću iza noći...
     Iza sebe je čula jeziv zvuk zavijanja i koža joj se naježila. Ravena je kriknula, Ravena čiji glas nikada nije čula; Ravena, koja je jednom, kada su zajedno služile u Hramu, uhvatila svetiljku iz koje se prelivalo ulje i, opečena zapaljenim uljem, sedela je prigušujući vriske dlanovima dok su joj previjali opekotine, kako ne bi prekršila zavet kojim je stekla glas Boginje. Zauvek će imati ožiljke; jednom je, pogledavši je, Morgana pomislila: Moj zavet je mali u poređenju sa njenim, a ipak sam bila toliko blizu da ga prekršim sa crnokosim muškarcem umilnog glasa.
     A sada je Ravena, u noći bez mesečine, glasno vrisnula, piskavim, strašnim vriskom, kao žena na porođaju. Tri puta je vrisak odjeknuo Torom, i Morgana je opet uzdrhtala, znajući da čak i sveštenici na drugom ostrvu koje odgovara njihovom mora da su se probudili u svojim usamljeničkim ćelijama i prekrstili se, čuvši taj krik progonjenog koji je odzvanjao između svetova.
     Posle krika nastupila je tišina, tišina koja se Morgani učinila puna dahtanja - premda je zadržavala dah - nevidljivih iskušenica što su sada okruživale strašnu samotnost u kojoj su se nalazile samo tri nepokretne sveštenice. Potom je, dahćući i gušeći se, kao da joj je glas uništen od dugog ćutanja, Ravena povikala:
     "Ah... sedam puta Točak, Točak sa trinaest paoka, okrenuo se na nebu... sedam puta je Majka rodila svog tamnog sina..."
     Opet ćutanje, još dublje, osim jecavog dahtanja proročice u zanosu. "Ah... ah... gorim", povikala je ponovo, "gorim... vreme je... vreme je..." pa opet potonula u duboko ćutanje, opterećeno užasom.
     "Oni trče! Trče prolećnom stazom, trče... bore se, biraju sebi kralja... ah, krv, krv... i najveći od svih njih, i on trči, i eno krvi na parošcima njegovog ponosa..."
     Opet se odužilo ćutanje, i Morgana, koja je u tami ispod kapaka videla prolećnu trku jelena, opet je ugledala ono što je uočila u davno zaboravljenom pogledu u srebrnu činiju - čoveka među jelenima, kako se otima i bori...
     "To je dete Boginje, on trči, trči... Rogati mora da umre... i Rogati mora da bude krunisan... Devica Lovac mora pozvati kralja sebi, mora položiti svoje devičanstvo Bogu... ah, stara žrtva, stara žrtva... gorim, gorim..." I reči su počele da se nagomilavaju jedna preko druge i da zamiru u dugom, jecavom vrisku. Iza sebe, čak i sklopljenim očima, Morgana je videla kako Ravena pada bez svesti i ostaje da leži, dahćući, i to je bio jedini zvuk u sve dubljoj tišini.
     Negde se javila sova: jednom, dva puta, tri puta.
     Iz tame su došle sveštenice, tmaste i neme, sa plavim sjajem na čelu. Nežno su podigle Ravenu i odnele je. Podigle su i Morganu, i osetila je da su joj bolnu glavu nežno položili na ženske grudi dok su je odnosili. Potom više ništa nije znala.
     
     Tri dana kasnije, kada je donekle povratila snagu, Vivijen je poslala po nju.
     Morgana je ustala i pokušala da se obuče, ali i dalje je bila slaba i prihvatila je pomoć jedne od mlađih sveštenica, zahvalna što je devojka pod zavetom ćutanja, pa nije mogla da joj se obrati. Dugi post, užasna mučnina od obrednog bilja, napetost obreda, još su joj držali telo; prethodno veče pojela je malo supe, a jutros malo hleba u mleku, ali i dalje joj je bilo muka i osećala se prazna od dugih napora, a glava joj je pulsirala, i mesečno krvarenje zahvatilo ju je snagom kakvu ranije nije poznavala. Znala je da i to može biti posledica svetog bilja. Bolesna i nimalo radoznala, poželela je da je Vivijen ostavi da se na miru oporavi, ali pokorila se Vivijeninoj volji kao što bi se pokorila Boginjinoj, da se Boginja nagnula sa nebesa i glasno joj se obratila. Kada je bila obučena i očešljana, kose povezane kožnom vrpcom, i kada joj je polumesec na čelu bio premazan svežim slojem boje, pošla je stazom ka kući u kojoj živi Velika Sveštenica.
     Sada je imala povlasticu da uđe bez kucanja ili najavljivanja. U ovoj kući uvek joj se činilo da je Vivijen čeka, sedeći na stolici nalik na presto, kao Boginja na svom tamnom prestolu, ali danas se Vivijen muvala u dnu sobe, a vatra nije gorela, nego je ognjište bilo hladno i tamno. Vivijen je nosila običnu haljinu od nebojene vune sa kapuljačom preko kose, i Morgana je prvi put jasno shvatila da je Vivijen sveštenica, ne devojka, niti Majka, nego drevna žena-mudrac - koja je takođe Stara Smrt. Lice joj je bilo izborano i izmoždeno, i Morgana je pomislila: Pa naravno, ako se od obreda razbolela i Ravena, i ja, a obe smo mlade i snažne, šta tek mora da se desilo Vivijeni, koja je ostarila u službi onoj kojoj sve služimo?
     A onda joj se Vivijen okrneula i nasmešila joj se, osmehom punim ljubavi, i Morgana je opet osetila nalet stare ljubavi i nežnosti. Ali kao što to pristoji mlađoj sveštenici u prisustvu Gospe, čekala je da Vivijen prva progovori.
     Vivijen joj je dala znak da sedne. "Jesi li se oporavila, dete?"
     Morgana se skljokala na klupu i znala je da je čak i od kratke šetnje potpuno iscrpljena. Odmahnula je glavom.
     "Znam", rekla je Vivijen. "Ponekad, kada ne znaju kako ćeš reagovati, daju ti previše. Sledeći put nemoj uzeti sve što ti daju - proceni koliko možeš da uzmeš - dovoljno da ti da Vid, ali ne dovoljno da se toliko razboliš. Sada imaš to pravo; stigla si do stepena kada se pokornost može umanjiti po tvojoj proceni."
     Te reči su zbog nečeg počele da odjekuju u Morganinom umu: pokornost se može umanjiti po tvojoj proceni, pokornost se može umanjiti po tvojoj proceni. Još sam bolesna od toga što su mi dali, pomislila je i odmahnula glavom, nestrpljivo, kako bi oterala zvuk i slušala dalje Vivijen.
     "Koliko si razumela od Raveninog proročanstva?"
     "Vrlo malo", priznala je Morgana. "Bilo mi je veoma tajanstveno. Nisam sigurna ni zašto sam bila tamo."
     "Delom", rekla je Vivijen, "da bi joj predala svoju snagu; ona nije snažna. Još je vezana za postelju, i brinem se za nju. Ona zna koliko trave sme da uzme, ali čak i to malo je, izgleda, bilo previše; povraćala je krv i još krvari. Ali neće umreti."
     Morgana je pružila ruku da se osloni; osećala se prazna, i opet ju je zahvatio talas mučnine, učinivši je bledom i ošamućenom. Bez reči je ustala, oteturala se napolje i počela da povraća, izbacivši hleb i mleko koje je jutros pojela. Čula je Vivijen kako je poziva po imenu, i kada se pribrala i uspravila, držeći se za dovratak i tresući se, prišla joj je mlada sveštenica da joj krpom obriše lice; tkanina je bila vlažna i blago je mirisala na slatko bilje. Vivijen joj je pomogla da uđe i pružila joj malu posudu.
     "Polako ispij", rekla je.
     Opeklo joj je jezik i na trenutak je pojačalo mučninu - bilo je to neko žestoko piće severnih Plemena, zvali su ga voda života. Okusila ga je samo jednom ili dva puta. Ali kad je ispila, osćala je snažnu toplotu kako joj se širi iz praznog stomaka, i posle nekoliko minuta bilo joj je bolje, bila je mirnija, gotovo opijena.
     "Još malo", rekla je Vivijen. "Od toga će ti ojačati srce. A sad, je li ti bolje?"
     Morgana je klimnula glavom. "Hvala."
     "Večeras ćeš moći da jedeš", rekla je Vivijen, i Morgani se u tom neobičnom stanju učinilo da je to naređenje, kao da Vivijen može narediti i njenom želucu da se pristojno ponaša. "Dobro. Hajde da popričamo o Raveninom proročanstvu. U drevna vremena, davno pre nego što su mudrost i vera druida stigli ovamo iz potopljenih hramova zapadnog kontinenta, vilinski narod - od koga potičemo i ti i ja - živeo je ovde, na obalama unutrašnjeg mora, i pre nego što su naučili da seju ječam i žanju ga, živeli su, sakupljajući voće i loveći jelene. A u ta vremena nisu imali kralja, nego samo kraljicu koja im je bila mati, mada nisu naučili da je smatraju za Boginju. A pošto su živeli od lova, njihove kraljice i sveštenice naučile su da im dozivaju jelene i da mole njihove duhove da im se žrtvuju i umru radi opstanka Plemena. Ali žrtva zahteva žrtvu - jelen je umirao za Pleme, i neko iz Plemena morao je zauzvrat da umre, ili makar da rizikuje kako bi jeleni, ako požele, mogli da uzmu njegov život u zamenu za svoj. Tako je održavana ravnoteža. Da li me razumeš, mila moja?"
     Morgana je čula neobično tepanje, i nejasno se upitala, onako bolesna i poluopijena: Da li to znači da ću ja biti žrtva? Je li moj život odabran za Pleme?
     Nije važno. Ja sam predata Boginji na život i smrt.
     "Razumem, Majko. Bar mislim da razumem."
     "Zato je Majka Plemena svake godine birala sebi para. I pošto se on složio da da svoj život radi Plemena, Pleme mu je davalo deo svog života. Čak i ako su mala deca na majčinim grudima gladovala, on je uvek imao svega u izobilju i mogao je da legne sa svakom ženom Plemena ako poželi, kako bi on, najbolji i najsnažniji, mogao da im usadi decu. Osim toga, Majka Plemena je često već prošla godine rađanja, i stoga je on morao da odabere mlade devojke, a nijedan muškarac u Plemenu nije se smeo buniti zbog njegovog izbora. A potom, kad bi prošla godina - otprilike u ovo doba - on bi stavio jelenje rogove i ogrnuo neuštavljenu jelensku kožu, kako bi jeleni mislili da je jedan od njih, i trčao bi sa krdom dok je Majka Lovac bacala na njih čini. Ali do tog časa krdo bi odabralo svog kralja, i ponekad bi taj kralj nanjušio stranca i okomio se na njega. I tada je Rogati umirao."
     Morgana je opet osetila jezu kao i na Toru, kad se taj obred odigravao pred njenim očima. Godišnji kralj će umreti kako bi njegov narod živeo. Da li je bilje još delovalo na njen um, kad sve tako jasno vidi?
     "Pa, vreme je proteklo, Morgana", tiho je nastavila Vivijen, "i sada nam ti stari obredi više nisu potrebni, jer ječam raste i žrtve su bez krvi. Samo u vremenima velike opasnosti Plemena zahtevaju takvog vođu. A Ravena je predvidela da je ovo vreme takve opasnosti. I stoga će se opet održati svečanost čoveka koji trči sa jelenima, rizikujući smrt za dobro svog naroda.
     Jesi li me čula kako pričam o Velikom Braku?"
     Morgana je klimnnula glavom; tako je rođen Lanselet.
     "Plemena vilinskog naroda, i sva plemena sa severa, dobili su velikog vođu, i odabrani će biti iskušan drevnim obredom. Ako preživi iskušavanje - što će, do izvesne mere, zavisiti od snage kojom Devica Lovac može da začara jelene - postaće Rogati, Kralj jelen, par Device Lovca, krunisan rogovima boga. Morgana, pre mnogo godina rekla sam ti da tvoje devičanstvo pripada Boginji. Sada ga ona zahteva na žrtvu Rogatom Bogu. Ti ćeš biti Devica Lovac i nevesta Rogatog. Ti si odabrana za tu službu."
     U sobi je sve bilo mirno, kao onda kad su stajale u središtu kamenog prstena tokom obreda. Morgana se nije usuđivala da prekine ćutanje. Konačno, znajući da Vivijen čeka nekakvu reč pristanka - kako su glasile one davne reči: To je pretežak teret da bi se nosio bez pristanka - pognula je glavu.
     "Moje telo i moja duša pripadaju njoj, da čini sa njima šta joj je volja", šapnula je. "A tvoja volja je njena volja, Majko. Neka bude tako."
     
     15.
     Otkako je došla ovamo, Morgana je izbivala iz Avalona svega dva-tri puta, i to samo radi kratkih putovanja u male zemlje na ivicama Letnjeg mora, kako bi upoznala okolna mesta koja su sadržala, uprkos zanemarenosti, ranije stare moći.
     Vreme i mesto sada nisu bili njena briga. Odvedena je sa Ostrva u zoru, u tišini, ogrnuta plaštom i velom kako nijedno neupućeno oko ne bi videlo namenjenu, a nosili su je u zatvorenoj nosiljci kako joj ni sunce ne bi palo na lice. Za manje od dana putovanja od Svetog ostrva potpuno je izgubila pojam o vremenu, prostoru i pravcu, udubljena u meditaciju, nejasno svesna početka magijskog zanosa. Nekada se borila da nadvlada začetak ekstaze. Sada ga je jedva dočekala, potpuno otvarajući um Boginji, pozivajući je da je obuzme, kao oruđe, da joj uzme telo i dušu, kako bi u svemu mogla da se ponaša kao sama Boginja.
     Veče; mesec je bio gotovo pun kada je provirio kroz zavese nosiljke. Kada su trkači stali, osetila je kako je zapljuskuje hladnim svetlom, nalik na poljubac Boginje, i osetila je vrtoglavicu početka ekstaze. Nije znala gde se nalazi i nije joj bilo važno. Išla je tamo kuda je nose, pasivna, slepa, u zanosu, znajući samo da ide u susret svojoj sudbini.
     Nalazila se unutar kuće, gde su je predali u ruke nepoznatoj ženi, koja joj je donela hleba i meda, što Morgana nije ni okusila - neće prekinuti post pre obrednog obroka - kao i vodu, koju je žudno ispila. Bio je tu i krevet, tako postavljen da ga mesec osvetljava; nepoznata žena pošla je da zatvori drvene kapke, ali Morgana ju je zaustavila zapovedničkim pokretom. Veći deo noći ležala je u zanosu, osećajući mesečinu kao vidljivi dodir. Konačno je zaspala, ali nemirno, tonući u san i budeći se kao nesiguran putnik, a u umu su joj sjaktale neobične slike - njena majka, pognuta nad plavom kosom uljeza Gvideona, sa belim grudima i bakarnom kosom nekako zabranjenim umesto punim dobrodošlice; Vivijen, samo što je nekako Morgana bila žrtvena životinja, a Gospa od Avalona ju je vodila nekuda vezanu užetom, i čula je sebe kako nadureno govori: ne moraš da cimaš, idem; Ravena, kako bezvučno vrišti. Ogromna rogata prilika, pola čovek, pola životinja, naglo je sklonila zavesu i stupila u njenu sobu - probudila se i napola sela, ali nije bilo nikoga, samo mesečina, i nepoznata žena koja je tiho spavala kraj nje. Brzo je ponovo legla i zaspala, ovog puta duboko i bez snova.
     Probudili su je oko sat pre zore. Sada, za razliku od zanosa prethodnog dana, bila je potpuno budna i oštro svesna svega - hladnog, svežeg vazduha, ružičaste izmaglice tamo gde će sunce uskoro izaći, snažnog mirisa sitnih, tamnoputih žena u odeći od loše štavljene kože. Sve je bilo oštro ocrtano i blistavo obojeno, kao da je sve upravo izišlo ispod ruku Boginje. Tamne žene šaputale su među sobom, ne želeći da uznemire sveštenicu što stiže izdaleka; čula ih je, ali je razumela tek poneku reč njihovog jezika.
     Posle nekog vremena, najstarija od njih - ona koja ju je sinoć dočekala i uvela unutra - prišla je Morgani i donela joj svežu vodu. Morgana se zahvalila naklonom, što je pozdrav sveštenice sveštenici, a onda se upitala zašto je to učinila. Žena je bila stara; njena kosa, dugačka, zamršena i prihvaćena koštanom ukosnicom, bila je gotovo potpuno seda, a na tamnoj koži imala je izbledele plave mrlje. Odeća joj je bila od jednako loše uštavljene kože kao i kod ostalih, ali preko nje nosila je plašt od jelenjeg krzna, prošaran magijskim simbolima; oko vrata je imala dve ogrlice, jednu od divnih zrna ćilibara - ni Vivijen nije imala lepšu - a drugu od naizmenično nanizanih komadića roga i zlatinh pločica. Držala se dostojanstveno kao sama Vivijen, i Morgana je znala da je ovo Majka plemena i sveštenica svog naroda.
     Žena je svojim rukama počela da priprema Morganu za obred. Svukla ju je i obojila joj tabane i dlanove u plavo, i obnovila joj polumesec na čelu; na grudima i trbuhu iscrtala joj je pun mesec, nad tamnim trouglom između nogu ucrtala joj je tamni mesec. Nakratko, gotovo površno, rastavila je devojci noge i opipala je; Morgana, nimalo postiđena, znala je čemu to. Za ovaj obred sveštenica mora biti devica. No, plemenska sveštenica joj neće naći manu; Morgana je bila nedirnuta, ali osetila je iznenadan poluprijatan nalet straha, a istog trenutka postala je svesna da je užasno gladna. Pa, naučila je da zanemari glad, i posle nekog vremena glad ju je napustila.
     Sunce je upavo izlazilo kad su je izveli napolje, ogrnutu plaštom istim kao staričin, sa magijskim simbolima - mesecom i jelenjim rogovima. Bila je svesna krutosti sveže obojenog tela, a nešto duboko u njoj, vrlo daleko, iznenađeno se i na trenutak prezrivo zagledalo u te simbole misterija starijih od druidske mudrosti kojoj je bila tako pažljivo naučena. To je trajalo samo trenutak i smesta je nestalo; verovanja neznano drevnih pokolenja dala su ovom obredu svoje moći i svetost. Videla je iza sebe okruglu kamenu kuću; preko puta nje nalazila se druga, iz koje su upravo izvodili mladića. Nije ga jasno videla; suce na izlasku sijalo joj je u oči, i mogla je da razabere samo da je visok, plavokos i snažno građen. Znači da nije iz njihovog naroda? Ali to se nje nije ticalo. Muškarci iz plemena - naročito starci, sa čvornovatim mišićima kovača, crni kao metal koji su kovali - bojili su mladićevo telo od glave do pete plavim biljem, ogrnuvši ga plaštom od neštavljenih koža i premazujući ga jelenjom mašću. Na glavu su mu pričvrstili rogove; na tiho izgovoreno naređenje, on je mahnuo glavom kako bi proverio da mu neće spasti, ma kakav pokret načinio. Morgana je posmatrala ponosni pokret te mlade glave i iznenada je osetila kako joj telo zapljuskuje talas svesti, da joj obuzima butine i sliva se u tajne delove njenog tela.
     Ovo je Rogati, ovo je Bog, ovo je parnjak Device Lovca...
     Upleli su joj u kosu nisku purpurnih bobica i krunisali je prvim prolećnim cvećem. Dragocena ogrlica od zlata i kostiju skinuta je sa puno poštovanja sa vrata Majke plemena i postavljena oko njenog; osetila je njenu težinu kao težinu same magije. Oči su joj bile zaslepljene suncem na izlasku. Stavili su joj nešto u ruku - bubanj, napetu kožu razapetu preko drvenog rama. Kao da dopire ko zna otkud, čula je svoju ruku kako ga gladi.
     Stajali su na padini, gledajući u dolinu prekrivenu gustom šumom, praznom i nemom, ali mogla je da oseti život u njoj - jelene kako se tiho kreću, vitkih nogu, životinje kako se penju po drveću, ptice kako se gnezde i lepršaju, pune života prve plime punog meseca proleća. Osvrnula se na trenutak i pogledala padinu iza sebe. Nad njima, ocrtana belom kredom, nalazila se ogromna prilika, nije znala da li muškarca ili životinje, jer oči su joj bile zaslepljene; je li to bio jelen u trku, ili muškarac u hodu, ili falus, uspravan i takođe pun prolećne plime?
     Nije videla mladića kraj sebe, osećala je samo život u njemu. Čitavu padinu prekrilo je ozbiljno ćutanje puno iščekivanja. Vreme je nestalo, sve je bilo prozirno, nešto u čemu se kretala, kupala, slobodno koračala. Bubanj je ponovo bio u rukama stare sveštenice, ali nije se sećala kad joj ga je predala. Oči su joj bile zaslepljene suncem i osećala je glavu Boga među dlanovima, koji ju je blagosiljao. Nešto na tom licu... pa naravno: pre nego što su se bregovi podigli, poznavala je to lice, tog muškarca, svog para, od pre početka sveta... nije čula svoje obredne reči, samo je osećala snagu u njima: Pođi i pokori... trči sa jelenima... brz i snažan kao prolećne plime... neka su zauvek blagoslovene noge koje su te ovamo donele... Nije bila svesna reči, samo moći, svojih ruku u blagoslovu, sile koja joj je tekla iz tela, kroz telo, kao što je sila samog sunca tekla kroz nju i kroz muškarca pred njom. Sada je moć zime slomljena i novi život proleća ići će sa tobom i odvešće te do pobede... život Boginje, život sveta, krv zemlje naše Majke, prolivena za naš narod...
     

- nastavlja se