16. ŠKRIPALO

        Bio jedan čovjek, kojega su zvali Škripalo, zato jer je, govoreći, škripao zubima kao da melje riječi. Riječi su ispadale iz usta iznakažene, oglodane, pomalo zdrobljene, a škripa je bila zamorna, kao u nepodmazanoga kotača. Nitko više nije pamtio pravo ime toga čovjeka. Škripalo, pa Škripalo.

        Škripalo se kojekako trudio govoriti bez škripe, ali kad je to pokušavao, škripa je postajala još prodirnijom. Onda je odlučio govoriti što manje. Naposljetku, uopće ne govoriti.

        Svejedno, susjedi su ga i dalje zvali Škripalom. Nisu pritom bili zajedljivi – naprosto nisu mogli izustiti nikakvo drugo ime, koje bi mu  istinski pristajalo. “Odnesi to Škripalu”, rekao bi pekar domaćici iz iste ulice, uručujući joj kruh. “Kaži Škripalu da dođe po cipele”, poručivao bi cipelar. Itd.

        Škripalo je molio Boga da mu uzme tu ružnu škripu iz usta. Molio se i molio, sve dok Bog jednoga dana nije pokucao na njegova vrata i rekao mu:

        “Hajde, idemo u polje da porazgovorimo”.

        Bog je izgledao posve svakidašnje. Nosio je kabanicu i otrcane čizme. Putem mu je objasnio da Ga nitko drugi ne vidi osim njega, Škripala. Zašli su u polje, pričajući o običnim stvarima – o ljetini, o kašlju, o kiši, o cijenama. Dok je razgovarao s Bogom, Škripalo je primijetio da više ne melje riječi, da mu škripa više ne prati govor.

        “Kako to, Bože”? razveseli se jadni Škripalo. “Zar ja s Tobom nisam Škripalo”?

        “Tako nekako”.

        “A da li bih, Bože, mogao tako i s drugima – da više ne škripim i ne meljem? Pa neka me onda zovu Škripalom koliko god hoće, bilo bi mi svejedno”.

        “Ti bi to mogao ako bi u svakomu vidio Mene”.

        “Oh! To je nemoguće! Kako da u onomu starom zakeralu u krčmi vidim Tebe? I u svim onim pijancima i zgubidanima što psuju i podriguju? Da, zbilja, kako je Tebi u njima?! Nije li Ti mučno”?

        “Nije Mi mučno. Znaj da sam ti ovu škripu dao Ja s razlogom – zato da bih te pomoću nje naučio Mojoj sveprisutnosti. Hajde sada, vrati se. Rekao sam ti što treba. Pa kad primijetiš da ne škripiš, znaj da si Me sreo i prepoznao”.

I Bog nekud nestade, zajedno s čizmama i kabanicom. Škripalo se vraćaše kući, pitajući se koga je zapravo susreo, i da li ikoga.

Nekoliko dana nije izlazio iz kuće. Po cio bi se dan molio:

“Bože, kad si već bio tako dobar i sa mnom poljem prošetao (pod uvjetom da si to bio Ti), pomozi mi da Te vidim i u drugima. Ali nemoj odmah početi s ispičuturama. Pokaži mi se u nečemu ljepšem, molim Te”.

A onda, u nedjelju, odjene se u najbolje odijelo, uze štap, i krene niz ulicu, kao da ide ususret samo njemu najavljenom otkriću. Susretao je blagdanska lica susjeda, pozdravljao ih, odmicao dalje, idući put trga gdje se dizala crkva, dok se s druge strane zgurila gostionica.

Onda je netko zastao da ga upita koliko je sati. Bila je to jedna smetena mlada djevojka. Škripalo ju pogleda, zgranut: nikada ga nijedna djevojka nije zaustavila, ni prva nagovorila. Djevojka reče ispričavajući se i pomalo zamuckujući:

“Prvi sam puta ovdje. Došla sam preko polja. Oprostite... koliko je sati”?

On pogleda u njezine oči, prepozna ih, i reče tihim, jasnim glasom:

“Reći ću Vam koliko je sati: upravo je pravi čas. Hoćete li sa mnom u crkvu? Ili, ako više volite, u gostionicu”?

Svejedno kuda, kad je On svuda...

Svejedno Njemu tko, kad je On svatko...

 

Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 7. (neobjavljeno)