24. PRIČATELJ I PRIČE

 

        Umoriše se priče od pričanja, saviše se oko nogu Divnoga Stranca, kao grivne i nanožnice, pa Mu rekoše:

        “Oslobodi nas, Divni, od zadaće da više išta kazujemo. Vidiš i sam da je neiskazivo. Osim toga, tko nas čuje? Kamoli pak da nas netko sluša”!

        Divni Stranac ih je milovao kao da su štenad, ili neka druga nezaštićena nejač. Reče im:

        “Zašto biste se vi brinuli o svrsi i smislu našega posla? Vaš je pravi razlog u Mojim ustima. Vi ste njegova jeka i sjena; vi ste odraz toga razloga. Kažete: neiskazivo je. Zar priliči odrazu da vodi brigu o liku i zrcalu - vidi li se lik u zrcalu, ili se ne vidi? Zar dolikuje odjeku da razmišlja o glasu - čuje li se vjerno, ili nevjerno”?

        Priče su nikom poniknule. Tek neke upitaše:

        “Onda je, znači, svejedno hoće li nas, ili neće, netko čuti i razumjeti”?

        “Nisam rekao da je svejedno. Rekao sam i kažem da bi vama trebalo biti svejedno hoće li netko, ili neće nitko. Da uopće ne biste trebali voditi računa o tomu je li, ili nije, netko, ili nitko. Jer to je, svakako, samo Moja briga”. 

 

 

        Najteže je predati misao o smislu.

 

 

Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 5. (još neobjavljeno)