Dan je na izmaku. Vatrena kugla uranja polako u more stapajući se s njim u zagrljaju mora i sunca jer Sunce se voli predati moru bez zadrške.

Jedna osamljena pješčana plaža a na njoj On i Ona. Leže na vlažnom pijesku, gledaju u nebo a svatko je zadubljen u svoje misli. Drže se za ruke dok između njih stoji ledeni čaj koji ih mami na osvježavajuće gutljaje. On razmišlja o skorašnjem vjenčanju, vidi djecu koju bi mogli imati, sanja o kući koju će sagraditi vlastitim rukama i sa puno ljubavi. Plovio je morima i vidio svijet, sad se napokon želi skrasiti sa ženom koju voli. Zatim se nagne prema Njoj i reče joj…..draga jesi li žedna, napij se čaja, čuješ li me, zar spavaš?......ne spavam, uzvrati Ona, samo sanjarim, gledam u Nebo, plaši me njegova veličina i njegova neobuhvatnost, tek kad ovako ležiš i gledaš u Nebo shvatiš koliko si malen, sićušan i neznatan……..On nije ništa razumio samo ju je promatrao i slušao ( nekad je stvarno čudno govorila)..……dragi, nastavi Ona, želim med, odi do kafića i donesi mi med…….zar med u ledeni čaj, što ti je?, zapanji se On……samo ti donesi i ništa ne brini, reče Ona………poljubi me ,reče On…….ne, tek kad se vratiš, odgovori Ona……..i On ode……Iskoristivši njegovu odsutnost digne se sa vlažnog pijeska i zakorači u more obliveno zadnjim zraka zlatnoga sunca. Krene bez zastajkivanja, duboko udahne i zaroni u modro-zlatne dubine. U trenutku koji je trajao kao vječnost Ona je znala da više neće izroniti, da više neće udahnuti zrak i znala je da u ovom trenutku želi da je poljubi more a ne On. Izdahne zadnje čestice zraka iz pluća i preda se moru dubokim udahom. More je poljubi onako, kako samo more zna, i svu je preplavi kao što je preplavilo sunce koje mu se predalo bez zadrške.

On se vratio iz kafića sa vrećicom meda u ruci, vidio je tragove u pijesku koji vode u more i pogledao je po prvi put u Nebo na način na koji je Ona gledala i u trenu je sve shvatio……..