Milost i nemilost

 

Često sam bila u nemilosti

i pokatkad u milosti...

Bože mi oprosti...

čime sam takva stanja izazivala,

što nisam prepoznavala?

Znam što je milost Bože...

To je kad se ne može

loše misliti ni činiti

to je, kad možeš samo dobar biti.

Znam što je i nemilost...

To je samilost

nad samim sobom,

tuga što nisam stalno s Tobom.

U čemu onda griješim Bože,

šta moje biće shvatiti ne može?

Griješim li u ovoj velikoj odvojenosti?

Bože...molim te...oprosti

što milosti u mene nije bilo više

moja duša uzdiše,

a ja, ne znam zašto

pa te pitam: kad i što

uraditi, osjećati i misliti treba

da bi tvoja milost meni došla s neba?

Imam velikih potreba

da u milosti živim

da nikad nikog nizašto ne krivim

da razumijem svako svoje stanje

da živim istinsko poslanje

svoje genetske predispozicije.

Na trebam nikakve pozicije

samo zlatnu sredinu kruga

da mi putanja ne bude preduga,

od nemilosti, milosti i oprosti.